Ничеов постнихилизам?

Када сам писао блог о постнихилизму, размислио сам да се припремим. Можда тај појам постоји "само у мојој глави", као тежња да се превлада савремени нихилизам, а да се не сведе све на грчевито држање за старо (од којег тешко да све може бити ванвременско). Требало је погледати шта други мисле о томе... И нашао сам понешто, везивало се за у наслову поменутог Ничеа. Али један кратак текст биле су неке либералне геј глупости. Фраза "не угрожавати другога" не значи много, јер сваким својим актом другога можеш да осујетиш у нечему, он може то да сматра угроженошћу, био или не у праву. Фраза "избегавање насиља" значи нешто више, али тешко да је ти либералисти доследно примењују - онда нема punch a nazi, антифа и осталих другара...
Тако сам решио да онај текст буде стејтмент, једноставно надахнута изјава шта за мене значи постнихилизам, и надам се да сам успео да се одразим. Иако сам у расправи чуо како "Срби постоје дуже од Ничеа", што би имплицирало да сам текст писао као ничеанац (а и да нека појава постоји тек пошто је описана!), у том тексту се Ниче можда и не помиње. Но ако ће тако посматрати моје филозофирање помоћу чекића - немам ништа против.
Најзад, питање је да ли је Ниче стварно био постнихилиста? По Еволи није, он није успео да превазиђе нихилизам, али је указао на пут којим би се могло ићи. Иако сам прочитао скоро све од Ничеа, не бих се усудио да сам доносим свој суд. Текст који сам тада нашао, али оставио његово читање за касније (а ево има тачно два месеца моје постнихилистичке изјаве), је есеј Wanyoung Kim - Nietzsches Cosmopsychical Post-Nichilism. Или доста дужи наслов: 'The Eternal Return as Cosmo-Psychological Infinity: A Nietzschean Ethos to Overcome a Nihilistic Affectivity, Construed via Deleuze’. Занимљиво је да ова млада Кореанка свој текст заснива на Ничеовом немезису - хришћанству. Њено порекло вероватно има везе с тим колико и вера - добар број Кореанаца је прешао на хришћанство, вера код скоро конвертованих је по правилу "јача", или како би Ниче рекао изазива већу афекцију. Иначе ни ја не гледам једнострано на Ничеово антихришћанство, па ни на ону чувену изјаву: Бог је мртав.
Њен рад заснива се на чувеној Ничеовој параболи о три преображаја духа. Камила представља тело или пасивни нихилизам. Она носи терет. Лав као противљење представља активни нихилизам или душу, космопсихички потенцијал. Дете предтавља Amor Fati, што би била синтеза лава и камиле или постнихилизам - сама реч није употребљена на почетку. У вечном враћању истог (још један чувени Ничеов концепт) космос и воља су две стране истог новчића
Занимљиво је да Ким доста пажње посвећује ономе што она назива Геополитика. Различите вере везују се за различита поднебља, што иначе није ништа чудно. Тако гледано пасивни нихилизам представља хиндуизам или дионизијски принцип код Грка; активни нихилизам - Зен/Тао или аполонијски принцип. 
Израел се налази на укрштању (раскршћу) Пута свиле и средоземних путева, два правца Евро-Азије и Арктик - Африка. Тако је Израел (Палестина) постављен у средиште света - просторно и временски - на раскршћу верских идеологија: семитске, римске, хиндуистичке и будистичке. 
Крст је метафора пресецања времена и простора, а Надчовек мора бити креиран на основу амбиса, дубина или подземља. Ким користи појмове немачке филозофије, рецимо Хајдегера, као што је Abgrund.
Живот разапетог је синтеза активног нихилизма и пасивности као негације живота. Док је инстинкт крда чест код хришћана. Овде се очигледно следи она Ничеова мисао да је једини (прави) хришћанин умро на крсту. Његов напад није био толико на Христа, колико на хришћане који су га изневерили. 
Ким се осврће на Ничеову сестру и њену злоупотребу радова свог брата, те погрешно тумачење Воље као Kraft, а не Macht. Како је овакво схватање превладало код нациста (националсоцијалиста) то је Ничеово учење о Натчовеку сведено на ниво крда, или у бољем случају чопора, дакле колективизам. (Мада треба имати да је и код њихових идеолога, рецимо Розенберга, реч је о некаквој врсти игре индивидуалног и колективног принципа, као уосталом и нужности и слободе, што је веома брзо тривијализовано - само фирер (и евентуално најужи круг) има индивидуалност, слободна воља осталих је да следе фирера и елиту).
У делу имамо тако доста интер-културних референци, рецимо како је Ватикан подржавао своју верзију кастинског система и податак да је ово средиште католика подигнуто на Шива лингаму.
Ким се враћа на Ничеову идеју Вечног враћања и поставља питање да ли је то само Вечно Враћање или Вечно Враћање Различитог. Ово друго имамо код постмодерних аутора као што је Делуз. Њен је став да детерминизам као вера у судбину пасивни нихилизам, док је активни нихилизам вера као судбина! Логички позитивиста (сцијентистички вид детерминисте) је онај који је највише незрео...
Трећи елемент - природа Детета или Христ-Биће је изнад два синтетисана елемента. Дијалектика није резултат дуалности. Бесконачност може бити виђена као догађај (искуство) и као Тоталитет (понављање). Нужност је посредована личним избором. Етос за оне који формулишу личну Вољу. Оно што је иза Добра и Зла је Више Добро. (Овде ми падају честе сентенце Амадеуса Панчића, у моментима кад свом Тхе Мишљењу даје већи значај, о томе како су Срби изабрали да буду с оне стране добра и зла, што је наравно за њега једнако бити злочинац).
Ауторкин закључак: Да би стварно афирмисао човек мора да гради од пасивног нихилизма до активног нихилизма, до Христа-Бића, што је ниво Детета код Ничеа (јаче је од мене да наведем мисли "генијалног" Славише К. Миљковића како су Срби одабрали као бога Христа - Сунце, које је веома лош јебач јер је сваког дана ново, младо, што ће рећи неискусно, дете). 
Дете код Ничеа је кулминација бесконачног капацитета човека да се бори против ограничења (дакле не да победи себе - оп. А.), социјалне неправде или природе. Људски избор је укључен у судбину која је Amor Fati.
Уместо мог закључка: Оно што сам прочитао пренео сам у кратким цртама, уз оно на шта ме асоцирало, и шта сам раније помињао. Као што не улазим у то да ли је (или колико је) Ниче уопште био постнихилиста, не могу да пресуђујем ни по питању његовог компликованог односа са религијом. Чињеница је да су идеје овог великана разматрали како верници, тако и атеисти (мада не и неоатеисти, барем не озбиљно). Ипак треба имати у виду да је Ниче био атеиста и то не у смислу некаквог спрдања са вером или доказивања да Бог не постоји (што је антитеизам), него избегавања трансценденталних нада, очекивања нечега изван овога света, изван сад & овде. Мада рад Wanyoung Kim обилује указивањем на религију, чак метафизичко (космопсихичко), код ње нема неког указивања на нешто изван живота. У том смислу је остала доследна Ничеу и добро је што је тако.
Иван Вукадиновић
Постнихилизам - изјава потписника ових редова.







Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Како је плитак Дејан Стојиљковић

Винчанска култура и систем вредности