Појам и инстинкт

Сматра се да само човек поседују појмове о стварима, што му даје јасне предности (такође узрокује само човеку знане проблеме). Животиња реагује инстинктом, за њу постоје само ствари сад-и-овде, док нема знања о појмовима, који су апстрактни. Мада се вишим животињама понекад приписују "протопојмови", њихови замеци. То је логично ако не очекујемо неку тачку дисконтинуитета после које бисмо могли рећи "е сад је човек", а да је пре тога била (само) животиња. Како такве тачке нема, знање појмова се постепено развијало и на неки начин је већ било присутно, барем међу вишим животињама. Ови појмови су и даље укорењени у инстинкт, и тешко их је разликовати, пошто су (према свему што знамо) знања животиња биолошки преношена, а писму нема говора, док је "усмено предање" крајње дискутабилно...

Овде ћемо користити филозофске термине за које је претпостављено да су читаоцу интуитивно јасни (појам и инстинкт), па нећемо кренути њиховим дефиницијама. Објашњење појмова је пар пасуса ниже, па се може тамо скочити, ако се то сматра битним, или прескочити и кад се читањем по реду дотле дође.

Кренућемо онога што појам (ван инстинкта) није, иако се везује за занимљиво понашање интелигентније животињске врсте. Ако штенце вука ставимо пред ћуп у којем је храна (месо) они ће се безнадежно вртети око ћупа, покушавати да извуку храну одатле. Међутим, штенци пса, иако претходно знање о томе немају, непогрешиво одлазе до присутног човека и моле га да им реши проблем. Овде имамо невиђену интелигенцију животињске врсте у интеракцији са човеком (мајмуни или делфини немају ту врсту интелигенције), али све остаје на нивоу инстинкта. Животиња је гладна и/или такав осећај повећава кад види/осети храну, што проузрокује акцију којом ће се до те хране доћи. Код пса је већ урођено сазнање да ће му у томе помоћи човек, без обзира који...

Нешто друго имамо код хијерархијске организације вукова, која је при неким тумачењима имала утицај на припитомљавање неких од њих. Погледајмо слику горе. Темпо чопору дају три стара и болесна вука. Рекло би се да нема логике, али има - они су први изложени могућем нападу. Мужјаци иза њих и они позади штите женке у средини. Најзад, вођа чопора не предводи колону, он је насупрот томе на зачељу, одакле може да контролише ситуацију. 

Вуци живе у чопорима, који су заправо породице. Паре се само алфа мужјак и алфа женка. Млади полно сазревају тек после две године (занимљиво доста дугачак период за животињску врсту, код човека је такав период пропорционално сличне дужине), старији младунци помажу родитељима. Ако доживе две године млади одлазе по правилу (али не увек?) да формирају друге чопоре. Укрштања не-алфи у оквиру чопора нема, мужјак одбија секс у таквом случају (што је занимљиво понашање и када се пореди са људима). 

До сада бисмо могли говорити само о инстинктима (мада је оно одбијање секса занимљиво), али шта се дешава ако алфа настрада, или је стар и болестан? Неко преузима његову (или њену) позицију и то би требало да је већ полно зрела јединка. Дакле имамо полно способну јединку која се од парења и (покушајa) доминације која парењу води уздржава ако за тим нема потребе. Када се потреба појави, ствари се мењају. Да би се то постигло потребно је да постоји појам "алфа", а такође помажу појмови као што су "стар", "болестан" или "нестао"... Само кроз баратање појмовима млади вучица или вук схватају шта им ваља чинити. Али ови појмови су сасвим укорењени у инстинкте врсте.

Уочимо да овакво понашање није код еусоцијалних врста као што су мрави. Иако ниво организације и појаве које иначе приписујемо само човеку (привреда, ратовање...) и тамо постоје све је подређено хемији или урођеним односима. Не знам које бисмо знање појмова могли приписати мравима или пчелама, а ако бисмо покушали то би могли бити само појмови спрам колективне интелигенције. Тешко да ћемо икада размишљати на такав начин, осим ако не постанемо свесни наглог развоја интелигенције код бројних "интелигентних агената" на интернету (који укључује и ствари). У том случају вероватно неће бити времена да се сетимо како је то код мрава или пчела.

Најзад нешто о самим појмовима и инстинкту. Према филозофији Шопенхауера свака животиња поседује разум који је просто кореалација каузалитета, узрочно-последичних веза у природи. Деловање разума је углавном интуитивно, значи да се и не учи. То су ти инстинкти. Међутим, само човек поседује ум, што може да узрокује много веће проблеме (заблуде везане за ум имају много горе последице него илузије везане за разум). Наравно, ум даје многе предности, без њега је рецимо наука немогућа. Корелат ума је појам. Појам је нешто као трик којим се ум служи, апстракција ствари...

Градуални развој имамо и код Артура, па тако он уочава код виших животиња зачетке памћења, па тиме и неких појмова (животиња по њему нема памћење, она живи у вечној садашњости). Примери које даје (барем у књизи Свет као воља и представа) су анегдотални, везани за познато нам памћење слонова и слично. Нисам видео да покушава да понашање целе врсте објасни некаквим (прото)појмом, као што имамо пар пасуса горе. (Иначе тад се о вуковима много мање знало, па и нека данашња схватања дресуре паса, па и неких међуљудских односа по аналогији - "алфа мужјак" - долазе од погрешних схватања из тог периода).

Вратимо се вуцима, односно њиховим домаћим рођацима псима. Осим што је везан за човека (као што смо видели) и лаје, пас се од вука разликује по томе што је промискуитетан, па нема строге хијерархије и алфа женке и мужјака, чак и кад је у чопору. То је зато што је код пса појам "газда" заменио појам "алфе". Појам газде иако ни изблиза стриктан као појам алфе-предводника (много краћа и недоследна еволуција) има своје значење и нека правила. Газда може бити и више, али није сваки човек газда. Газда може бити замењив, мада ниједном псу није лако кад мора да промени газду из ко зна којег разлога (који му је по правилу непознат). 

Много би се могло причати о односу људи према псима и шта би све пас могао представљати. Подсетићу само на оно што сам писао о Диогену (изузетно ценио псе) и на блог о псима и мачкама. Одличан мађарски филм Бели бог (Feher Isten) даје сцене побуне паса као алегорију много чега у људском друштву...

А сад покушајмо преко појмова објаснити понашање чопора паса (луталица). Пси су територијалне животиње и понашање полу-слободног пса према колима која пролазе поред може се објаснити чистим инстинктом. Можда из тог разлога просте одбране територије нападају и људе који им се нађу на путу. Међутим, чопори паса неће напасти баш сваког човека. Покушаћу да дам друго тумачење.

Пас који се налази у чопору покушава да васпостави појам "алфе", какав и даље постоји код његових вучјих рођака. Можда је то инстинктиван повратак атавизму као метод преживљавања када се више не може ослонити на људе. Могуће је да они не виде претњу у човеку по себи, већ у човеку за кога осете да би им могао постати "газда". Реакција је инстинктивна, јер пас у чопору више не жели да има газду.

Најзад још мало о чистим инстинктима, и вратимо се Шопенхауеру. Као пример гадости природе он наводи пример јадне веверице коју је змија неким магнетизмом хипнотисала да јој ускочи у уста (ако је пример тачан, и он се оградио). Заиста бисмо могли рећи - јадна веверица. Али бисмо се могли дивити вештини змије, створења чији је мозак између величине зрна грашка и кликера, која је способна са такав подвиг у својој борби за преживљавање. Могли бисмо се сетити оног библијског "будите мудри као змије и безазлени као голубови", или да је Мозес имао штап који се претвара у змију, па скиптри са змијским главама нису реткост ни код православних веродостојника...

Међутим, лично нисам љубитељ рептила, више ћу ценити и горег сисара од наочитијег гмизавца или птице. Зато погледајмо како уместо субмисивне веверице реагује мачка, тј. како мачка лови змије. Врста која није имуна на змијски отров, али ипак креће са свим самопоуздањем које долази од скоро половине успешних ловачких покушаја (изразито висок количник, већи само код афричких дивљих паса који лове у чопорима).

Иван Вукадиновић