О мачкама и псима

Једном сам написао "на друштвеној мрежи" како псећу љубав не можеш узвратити и зато је мени мачак најбољи пријатељ. Занимљиво, није било негативних реакција, а било је позитивних. Ипак, можда треба рећи о чему се ту ради.

Имао сам ја пса. И тада сам читао Књигу Новог Сунца Џина Волфа, једно пунокрвно фентази дело смештено у далеку будућност. Стигао сам до поглавља Пет ногу чији је крај веома занимљив. Тај део о принципима владавине може се применити за разумевање феудализма или оправдање вере у личног Бога (коју иначе не делим).  Али мени је у том тренутку била најзначајнија реченица која гласи овако: "Ова животиња, која се поред тебе одмара, дала би живот за тебе. У коју врсту спада њена приврженост теби?"

Истог тренутка погледао сам моју Мери и грло ми се стегло. Јер та керуша би дала живот за мене, а да ли бих ја за њу?! 

Пре свега, не треба доносити категоричне судове. Оно што зовемо жртвовање заправо је ризик живота. Некад је то стварно жртвовање, обично онда не уроди плодом, некад је чин херојства који се слави. Често се славе чинови у којима се и није ризиковао живот, али се реаговало. Чини ми се да такви чинови обично нису рационални, а често нису ни сасвим свесни. Другим речима, онај ко ризикује живот често само делује, ризика није ни свестан, нити зато има времена. А тешко да о свом будућем делу размишља док се још ништа не догађа...

У том смислу није немогуће ни да се човек жртвује (ризикује живот) да би спасио пса, или мачку. Постоје и реакције мачака које нас изненаде, рецимо да отера питбула од детета. О неуобичајеном понашању животиња још ћу писати, мислим да оно има везе са самоактуализацијом која начелно може да донесе еволутивну корист...

Међутим, најнормалније је понашање да се пас жртвује за човека, посебно за свог газду. Такво понашање од мачке обично не очекујемо. И зато је лакше узвратити мачију љубав.

А иза свега, нема сумње, стоји еволутивна психологија. Обе врсте су се на неки начин саме припитомиле, али то није било баш исто.

Сматра се да су се чопори вукова окупљали близу привремених људских станишта. Ватра их је терала да не крену у напад, отворени или подмукао, али су зато јели отпатке које остану иза људи. Људима се није исплатило да их јуре, јер то би значило губљење енергије, и одлазак за њима у мрак, где није безбедно. Са друге стране, такав чопор би некад упозорио на неку другу опасност, па је чак било користи да буде у близини. Тако је постало могуће да човек баци вуку коску, иако га је и даље сматрао својим непријатељем. Ако је вук био тотемска животиња, она чије убијање мора бити посебно регулисано, ако је уопште дозвољено, цео процес ишао је брже. Изгледа да се човек први навикао на ове животиње.

Има прича како је вук хијерархијска животиња, као и човек, те како су ови вуци поштовали због тога људе код којих су се хранили. То делује натегнуто, али није сасвим немогуће. Познато је да и животиње са мање интелигенције могу да пажљиво посматрају људе. Ајкула ће кружити око рониоца просто да види о чему је реч, док вране могу да памте лица. Није немогуће да животиња са осећајем за хијерхију примећује исту код друге животиње.

Било како било, ови вуци су се навикли на људске скупине и постали већ зависни од њих, док су неки други остали слободни. У Африци имамо и данас такве полудивље псе - да, овде је већ реч о новој врсти, мада границе нису сасвим јасне о чему нам говоре повремени случајеви укрштања. Осим што је углавном питом, пас је промискуитетан (у чопору вукова паре се само алфа мужјак и женка) и може да опстане ван чопора. Дакле, нешто се изгубило.

Оно што се добило је највећи ниво некакве међусобне интелигенције (не знам за тачан назив) у односима пса и човека. Ако затворену посуду са месом ставиш пред штенце вука, они ће се само мотати около. Псићи непогрешиво долазе пред човека да им помогне. Ако мајмуну покажеш прстом на нешто, показаће и он теби (ако је расположен), а може и да те нападне - што је често понашање мајмуна. Делфин или кит, који имају свој језик и веома развијен мозак, такође не виде да си им на нешто показао. Али пас види. Истина, постоје и реакције које нису усмерене на предмет, поменута Мери је режала кад јој се покаже прстом...

Пут мачке је био нешто другачији. Почиње тек појавом пољопривреде, односно складиштења хране. Као чисте месождере мачке није занимала људска храна, већ они који једу људску храну - глодари, штеточине. Вероватно је човек за много краће време уочио користи од мачке, него што је то раније био случај са прецима пса. Али та корист је била само једна, заштита складишта, остава и слично. За сада не говорим о држању животиње као кућног љубимца, или чак њеној деификацији.

Пси су међутим одгајани за најразличитије намене - одлазак у лов (није исто да ли се лове птице или сисари), чување објеката, вучу саоница, чување оваца, њушкање трагова... То је и довело, поред чињенице ранијег припитомљавања, до највећег нивоа кооперације паса.

Разлике су данас уочљиве на нивоу понашања у одређеним ситуацијама. Пас кога газда доведе у непознату просторију биће миран поред својег газде. Мачка уопште нема тај осећај - она ће се узнемирити и тражити најзаклоњенији и најмањи простор у који да се завуче. Пас остављен у познатој просторији ће бар неко време гледати ка вратима кроз која је газда отишао. Мачка ће се сама забавити. Мачка је једноставно самосталнија животиња и верује првенствено сама себи. 

Најзад нешто о љубимцима. Нисам неки фан различитих раса ни код паса (где то има више смисла), а посебно не код мачака. Обични џукац, улична животиња, сасвим ми је по вољи. И код мачака су развијене сорте не само различитог изгледа, него и нарави. Код паса је отишло дотле да се припадници исте врсте (дакле близу сто одсто идентичног генетског материјала) некад не могу физички спарити, због огромне разлике у величини. Не знам да ли то постоји код иједне друге врсте.

На крају, ствар је одлуке, личних преференција... Пас је најбољи пример оданости, мачка самосталности. Како рече Џордан Питерсон мачка је сам битак. Иначе је у том поглављу ипак више причао о псима... Па ко како више воли.

Иван Вукадиновић