Свет као воља и представа 2

У бесконачном простору безброј светлих кугли, а око сваке дванаестак мањих, осветљених, које круже око њих, топле изнутра но очврсле и хладне коре, на којој је извесна скрама буђи произвела жива и спознајућа бића - ето то је емпиријска истина, стварност, свет.

Тим речима почиње Артур Шопенхауер другу књигу свог капиталног дела Свет као воља и представа. Подсећа то на оно како је Доријан Нуај описивао свет у својој књизи Божанска револуција катастрофе, прва поглавља - Космологија. Свемир као луч светлости у бескрајном океану тмине, осуђена на своје неумитно гашење, где ако ћемо реално ни Бог не може ништа...

Ова друга књига, издање које сам ја читао, има 555 густо куцаних страница солидног формата. Сасвим доста да се одустане и од намере да се књига представи "као таква", по поглављима, задатим темама... Стога ћу се ограничити на оно како сам ја употпунио своје виђење Шопенхауера читањем ове књиге. 

Оно што сам очекивао било је дело које ће давати научна оправдања (наравно, према науци оног времена) за оно што је речено у првом делу. Није баш тако, пошто се тиме бави дело Воља у природи. Што не значи да овде нема доста научних (или "научних") тумачења, која нам данас могу изгледати наивно. За разлику од његовог немезиса Хегела, Шопенхауер је пао под оно мишљење тог времена да се спољним изгледом могу тумачити карактерне одлике човека (Хегел то одбацује јер човек нам се показује само својим радом, тај део нисам приказао у блогу). Има ту назнака еугенике, која ће се тек касније развити, па и мени симпатичних примедби како би требало шкопити олош, док би продуховљени људи могли да имају и по десет жена...

Наишао сам на мишљење како је Шопенхауерова воља заправо енергија, па рецимо сад нешо о томе. Могло би се рећи како постоји аналогија, па би заправо енергија била научни израз за вољу. То није без основа, јер би енергија била она "материја по себи", без своје форме, која јесте за Артура корелат воље. Сам сам већ дефинисао енергију као стабилно стање материје. 

Има ту још неких проблема у самој научној слици, рецимо како је енергија замењива за масу (честице, фермиони) а мора да је постојала у свемиру који још није имао ни једну честицу (Линде)? Како су честице без масе (бозони, најчешће фотони) такође енергија може се објаснити. Ови проблеми нису нерешиви, и можда нам буде то бар јасно у наредних неколико деценија (рецимо развојем квантне гравитације). 

Мало је већи проблем свака ненаучна примена "енергије" (на грчком иначе значи деловање, па може да значи буквално било шта). Тако се говори о "негативној енергији", говорило се о "енергији петог октобра"... Воља је ту много боља реч, иако злоупотребљена од фашиста и нациста. Из мог угла гледања - звучи фаши, па шта!?

Ако погледамо саму Артурову филозофију видимо још много проблема у замени воље за енергију. Воља је карактер човека, што нам интуитивно делује јасно, а кад бисмо рекли "енергија" то би морало бити натегнуто (пасус горе). Воља се такође, на неки начин, види у законима природе (у смислу да су они последица воље), што са енергијом (као и бесловесном материјом) није случај. Истина, Шопенхауер вољу види као слепу, што би јопет била сличност са енергијом, заправо ми не можемо знати има ли воља неки циљ због чега имамо свет, уопште одакле воља - донекле слично с енергијом, али се научна мисао упиње да ову објасни...

Оно што бих се могао усудити (ако би се усуђивао) назвати сувишним у Артуровој филозофији, то је идеја. Делује ми да је покушао да накалеми производ Платонове филозофије на своју, могуће зато што је себе сматрао идеалистом. Воља изван узрока и последица и каузални свет - то би заправо могло бити сасвим доста.

Није нелогично да се идеје сматрају првим објективизацијама воље, на тај начин нешто мање под ударом каузалитета (у првој књизи описан као друго име материје и корелат разума), али питање је докле те објективизације (идеје) иду. Делује логично да су идеје пре свега природне силе, које делују без обзира на узроке и последице, заправо ове на неки начин "стварају". Шопенхауер то баш не види као данас дефинисане физичке силе, што би нам прво пало напамет. 

Мени би идеје пре свега биле математичке истине (математички платонизам), што није пут којим је Артур ишао, будући да је за њега и математика облик каузалности. Ако би то сматрали идејама занимљиво је како оне (као и воља) добијају своје физичко значење - рецимо имагинарни и комплексни бројеви су уведени да би решили проблеме типа "квадратни корен из -1" и неке алгебарске једначине, па је испало да квантна механика не може без њих; у фазним прелазима се може уочити структура Манделбротовог скупа, погледајмо где се све јављају фактали или чувени златни пресек.

Идеје би могли бити и закони који владају на макро нивоу - такви су описани кроз појмове термодинамике, теорије хаоса и еволуције. Међутим ништа од тога није пало Шопенхаеру на памет. Он идеје везује за уметност, пре свега сликарство, што још може бити разумљиво према захтевима које је поставио у својој естетици, као облику превазилажења воље представом (моја критика таквог виђења уметности је у првом блогу). Много је спорније виђење животињске врсте као идеје, дакле практично непромењиве.

Иако се у првом делу виде неке назнаке прихватња теорије еволуције - "око првог инсекта које је видело свет" - схватање врсте као задате је јасно директна супротност. Истина, можда би се могло то помирити кроз временску бесконачност света (све што се могло догодити већ се догодило, тако имамо бескрајно много појављивања врсте носорога или трицератопса, рецимо) или телеологију, која је могла бити боје објашњена. Занимљив је напор Шопенхауера да телеологију одвоји од теологије, и тако је одбрани. Ипак, то није баш објашњено, осим као неко схватање слично ономе које данас заступа Берлински - да постоји тежња живота ка извесним обрасцима.

Из оваквог схватања следи погрешно схватање Шопенхауера о сексуалности, односно нагону за парењем који надвладава и страх од смрти. Иако је лепо описано да постоји нека сила која, рецимо, нагони инсекта да мирно положи јаја и легне да умре, грешка је Артурова (али такође и грешка многих чак у данашњем свету) да посматра то као неку вољу врсте, нагон за продужењем врсте, па испада да врста као нека платоновска идеја такав нагон подстиче. Ништа није даље од истине, јер човек не ради оне смешне радње да би продужио гене свог комшије (исте врсте), него СВОЈЕ, такође се касније бори за бољи положај СВОГ потомства. Дакле све живо настоји да продужи самог себе, кроз гене који припадају одређеној врсти (која није никакав "конструкт" јер се само између исте врсте може парити). Могло би се рећи да се човек залаже за продужење генетског фонда заједнице којој припада, па тако и оног (првог) комшије, али заједница никад није цела врста - па онда имамо мушке и женске еволутивне стратегије односно морале. За исправно разумевање можда је недостајао ДНК (ја бих га могао 'ладно уврстити у идеје) или барем правила наслеђивања што онда није било познато. Но занимљиве су данашње заблуде о "продужетку врсте", када би требало да су ове законитости довољно јасне.

Шопенхауер је могао доћи до исправног става још читајући Библију, али Стари завет који он одбацује због (видећемо касније) оптимизма. Колико је пута тамо дат императив "да се не затре семе" (а тиме и племе). Истина, таквим схватањем могао би упасти у други проблем - расизам. Од којег је Артур до те мере "оперисан" да вели како не постоји бели човек, већ само "избелео" - што је у основи тачно, али не може оправдати данашњи културни релативизам и егалитаризам - јер како се избледело, тако су се у другим условима средине прихватале друге еволутивне стратегије...

Схватање смрти могло би заузети цео блог (Шопенхаерово, не моје), али уместо тога овде ћемо дати неке занимљиве цитате.

Насупрот томе, природа, која никад не лаже, која је искрена и отворена, о тој теми се сасвим другачије изражава, наиме, она се о томе изражава као Кришна у Багадавад-Гити. А она вели: смрт или живот индивидуе не значе ништа.

Браманизам и будизам, који уче човека да се сматра за првобитно биће, за Брама, коме је суштински страно све настајање и нестајање, у томе ће много више постићи него религије које сматрају да је човек настао ни из чега, и по којима његова егзистенција, коју је добио од неког другога, заиста почиње са рођењем. Сходно томе, ми у Индији сусрећемо извесно самопоуздање и презир смрти коме у Европи ни појма нема.

Споменуто учење о метемпсихози удаљава се од истине само утолико што поставља у будућност оно што већ сада јесте. По томе учењу моје унутрашње биће по себи почиње да егзистира у другим тек после моје смрти, док је истина да оно живи и у њима већ сада, а смрт само служи да укине варку која ми је сметала да тога будем свестан, исто као што безбројна војска звезда увек светли изнад наше главе, али ми је видимо тек кад зађе оно једно али блиско земаљско сунце.

Дакле човек је у суштини вечно биће (тј. његова воља) и неодвојиво од осталих. Смрћу умире само копрена (илузија) индивидуалности, јер воља се само тако појављује у свету, а остаје јединство са свим другим стварима. То је оно како индијске религије виде живот и смрт...

И ту опет Шопенхауер пада у оно њему познато мрачно расположење (које га је иначе држало "само" док је филозофирао). Како живот суштински нема оправдања, решење је негација живота, односно негација воље, чиме она улази у област за коју можемо рећи да је ништа само зато што нам то није ништа познато (са чиме се слажем). Слажем се и са границама докле иде филозофија - само да нам укаже на постојање таквог света, док је све иза мистика (рецимо Мајстор Екхарт којег помиње). Са негацијом воље се и даље не слажем, држећи да је то за уморне људе.

У претходном блогу сам указао да ми то делује као друштвена критика, иако се истом Шопенхаер није уопште бавио. Просто, модел по којем се стално за нечим јури, а кад се постигне постављају се нови циљеви, па је постизање среће само негативно, мени делује као одлика капитализма. Оно што нисам рекао да у такав модел људи нису упадали у уређењу које данас зовемо предмодерним, или феудализмом. То нас води до још једног решења (осим лековите доконости) које нас избавља из таквог круга - човечица и човек би требало да желе живот какав су имали њихови мајка или отац. То је у суштини основа традиционализма. 

Заиста, у таквом уређењу се није баш стално радило (погледајмо сва та "црвена слова" у календару), а зими то није ни могло, пошто пољопривреда тада замире. Дуге часове човек је испуњавао причањем прича. Зими су се спремале и народне буне, по правилу ради задовољења старе правде, које су се људи сећали или би је измислили.  Дакле патња није била баш толико честа, а њено одсуство не би одмах (или уопште не) значило чамотињу - досаду.

На крају долазимо до потребе за оправдањем света. Такву потребу би требало да има и атеиста, осим ако му није сва поента да негира постојање Бога (који не постоји, али је његов непријатељ). Видели смо да је Шопенхауер од тога одустао, по њему и не вреди живети. Ја сам дао своју теодикеју (зашто постоји зло) и ту, занимљиво, дошао до истог закључка као Шопенхауер - да је највећа тајна зашто свет уопште постоји. Али тиме још нисмо оправдали сам свет, тј. зашто у њему живети.

Ниче, на неки начин настављач Шопенхауера, закључио је такође да је свет ужасан. Утеху не можемо наћи ни у неким научним истинама (као неки данашњи атеисти), јер оне су заправо веома условне. Код Ничеа уместо тога имамо естетско оправдање живота у оваквом свету. То би се могло схватити и као оправдање кроз игру. Свет у којем достигнућа генија као што су били Бетовен или Наполеон - опстају. (Види последњи пасус, такође биће о томе још једно моје постнихилистичко разматрање).

Последње поглавље Шопенхауер започиње питањима - Тако, на пример, после свих мојих разматрања човек се још увек може питати одакле потиче та воља која је слободна да се афирмише, из чега настаје појава света, или да се негира, и да тако има појаву коју ми не познајемо? Која је то фаталност која лежи с ону страну сваког искуства, а која је вољу ставила у крајње незгодну алтернативу да се јавља као свет у којем владају патња и смрт, или пак да негира своју најприснију суштину? Или пак шта је њу навело да напусти бескрајно привлачни мир блаженог ништа?

Тако сам се и ја питао без одговора - зло постоји зато што се ствари међусобно разликују, али зашто се уопште разликују, а нису то блажено ништа!? Нема одговора, па ћу се још посветити његовој критици Спинозе. Артур се слаже са оним да је једно све, али не да је то једно Бог. У принципу бих се сложио са таквом критиком, мада појам "Бог" може да покрива различите ствари. Ипак сам мишљења да нам реченица "Бог је Природа" не открива директно ништа јер се појам који не можемо дефинисати дефинише појмом који не може бити дефиниција. Индиректно ипак можемо имати користи јер бар знамо на шта се појам Бога не може свести - рецимо не можеш рећи "Бог је Љубав" јер је Бог више од тога...

Са остатком критике се не слажем, оним где му Артур замера оптимизам. Овај оптимизам Шопенхауер исправно повезује са јеврејским народом (и вером), иако Спинозин бог више није личност, односно Јехова. И ова упућеност човека ка ономе што му је дато (овај свет) заправо није лоша. Из тога, као и код мене, следи етика која може бити само релативна, али води опстанку и добробити на овом свету. У томе је јудаизам (што је многима чудно) ближи европском паганству него хришћанство, па чак је ближи и од будизма. Као што је рекао професор Меламед западни Аријевци су ту сличнији Јеврејима, док су источни Аријевци сличнији хришћанству. Истина он (за разлику од Шопенхауера) није стављао Спинозу на страну оптимизма, бар не на страну акције, али то сад није битно. Битно је да Јевреји и данас (као и Викинзи некада) траже оправдање религије на овом свету, док сви ми можемо размишљати (узалудно) о томе шта је после смрти. Друга су ствар начини на које неко практично оправдава своју веру...

Своје разматрање Шопенхауера тако ћу, ипак у духу оптимизма, завршити парафразом речи Одина (Хавамал): Стока умире, и твоји рођаци умиру, и ти ћеш умрети... Али велика дела и јуначка смрт не умиру никада.

Проста истина које су били свесни многи.

Иван Вукадиновић