Божанска револуција катастрофе - треће читање
Релативно се често може чути, али веома ретко одговара истини да је некоме нека књига (филм, чак музика) "отворила очи". Да би се то догодило неко би требало да буде празан лист папира, но ако неко и није читао књиге, има већ нека животна искуства из којих је стекао светоназоре. Искуства, литерална или свакодневна и јесу услов да би се нешто уопште разумело. Могуће је да се дело избори са раније усвојеним системом мишљења, само снагом својих аргумената. Теоретски могуће. Најзад, некоме се можда отворе очи услед животне кризе. То се свакако дешава, али да би за то била заслужна (само?!) књига требало би да тај неко "стане на лопту", има времена за читање и размишљање, током чега се (после иначе бурног времена) ништа ново не би дешавало да утиче на његово мишљење. Јопет, мало вероватно...
Много више има смисла говорити о препознавању, уз које нам дође и нешто ново, а битно. Још као тинејџер имао сам то са Ничеом. Сећам се да сам чак одложио књигу до свог пунолетства. И тада је имала слично дејство, па и данас Заратустру сматрам за личну библију (једну од више, уосталом реч "библија" и значи књиге). Мада мислим да је она одложена књига заправо био Антихрист.
Наравно да ово не причам тек тако, јер Доријанова књига је оправдала, иначе маркетиншки опис-поднаслов: оглед креативног нихилизма или објава метакосмичког култа. Мислим да сам је недавно трећи пут прочитао, а можда и четврти. Први пут је било, наравно, кад сам је купио (можда је кратко књига "чекала ред"). Други пут, пре него што ћу прочитати такође Доријанову Доктрину Сатанизма. Или можда пре неког свог писанија (трилогија Агарта), јер ја у својим делима јесам нешто цитирао, а понешто и покрао од Нуаја. Или сам можда оба пута читао књигу, па ми је ово било четврто читање... (Које и овога пута није "без разлога", наиме пишем једно своје филозофско дело које је макар структуром инспирисано Божанском револуцијом)
Различити људи веома цене мисао Доријана Нуаја. Ту је рецимо Дејан Огњановић, хорор аутор и изучавалац коме, рекао бих, много више смета званична црква (па и званични "национализам", а можда и национализам за који само мисли да је званичан) од ових модерних. Извесни Карло, мој сајбер непријатељ, хвалио се да му је Доријан пријатељ; а тај лик је либералиста, антифа и њуејџер (занимљиво да ме је оптуживао да сам исувише рационалан, ваљда јер ми била смешна његова "иницијација" и можда из још понеког разлога). Истина, Карло рече да се са неким Доријановим ставовима не слаже, кад сам му предочио исте.
Са друге стране имамо доста људи за које бисмо можда неоправдано рекли да су десничари (нека фиока увек постоји, а ти људи се обично не буне, не буним се ни ја) којима је Доријан веома занимљив. Има међу њима чак и хришћана... Изгледа да је Доријан ту сличан поменутом Ничеу, којег су из различитих разлога прихватали. За Револуцију бих рекао да би разлози прихватања за једне могли бити у препознавању бесмисла (и "вриштећој потрази за смислом"), а код других у ругању модерним временима која тврде да су смисао нашла, или чак да он није ни битан ("скептицизам", "рационализам", сцијентизам, редукционизам - ајде да слободно генерализујем - неоатеизам). Лично ми више пашу други разлози, али не би дело код мене прошло да није било првих. Другим речима да сам део већинске цркве или "идеологије" (нема тога више, мада се понешто може тако звати) можда бих за Доријанову књигу могао рећи највише: "занимљиво".
Осим "ботова" (незанимљиво) има још понеко коме Доријан Нуај иде на нерве, али већ се расписах, па то прескачем. Пре него нешто кажем о самој књизи (најзад!) да објасним зашто баш ова књига. Можда ће у некој будућности неко гледати на "раног Доријана" како данас гледају на "младог" Хегела или Маркса, ко то зна... (Нуај и није оптимиста по питању уопште неке будућности човечанства). Иако је у својим каснијим делима Доктрина Сатанизма и Контраиницијација Нуај развио свој "систем", само за Божанску револуције катастрофе могу рећи да је базична. Мада је Доријан и касније имао веома занимљивих идеја - рецимо антихрист као савршена политички коректна сподоба.
Дело почиње речима "Свака неизвесност боља је од ма какве извесности, јер свака извесност део је судбине намењене људима". И не само људима, јер судбине је Универзума (хаоса) да се на крају расплине, да буде луч која ће се угасити у бескрајној тами. Јер Универзум заснован на космосу (реду) био би статичан, то је мисао која ме је водила у мом објашњењу зла (односно некој врсти теодикеје). Људи имају још гору судбину од животињског света, за који "мислимо да није интелигентан", јер су их запосела страна бића којима изгледа дугују разум. Доријан помиње Кастанедине идеје о томе, иначе се често позива на Хану Арент, Попера, Лавкрафта, Алистера Кролија, Драгоша Калајића... Импресивно, зар не! Иначе, једном ми рече да би му само до признања последњег наведеног било стало, али авај - Драгош није међу живима (заиста, шта ли би помислио за свог "наследника"?!)
Цела историја тако нужно није еволуција, него инволуција (управо обрнуто). По Нуају еволуција може постојати, али само као лична. Колективно, у просеку, као цивилизација, осуђени смо на пропаст - владавину псеудоцивилизације. Предмагијски човек је могао шта је хтео, а хтео је мало тога. Магија је већ пад. Даљи пад је организована религија, па онда десакрализација, владавина разума. Убилачке идеологије које су владале током ХХ века само су оличење идеала Француске револуције, деца просветитељства. Тако су слобода - једнакост - братство постали либерализам, комунизам и нацизам (респективно). Била је то, иначе, идеја за коју онај Карло рече да се не слаже.
Шта човек ту уопште може? Вероватно ништа, али револуционар катастрофе (који је убио све људско у себи) понешто још и може. Прво, против зла се не борити, овладати злом. Друго, у табор дијаболика који владају светом (један од три, односно четири табора које Доријан наводи) убацити свог човека. Тако извести револуцију одозго. Инволуцијске, декадентне и нихилистичке процесе псеудоцивилизације тако довести до краја, онда ће законом негације негације можда нешто из свега изићи.
То је дакле тај начин на који Доријан види еволијанско јахање тигра. И разлог због којег "да бисте разумели" ово дело није доста оно што горе наведох да је ругање модерни (критика исте). Јер не треба да се налазите, бар не превише, на страни преживелих институција, како то раде наше патриоте. Знате већ, они који преозбиљно схватају себе, стрепња им је дубља од наде, а смисао за хумор раван нули. Ћорава кока некад убоде зрно, па је и понеки "чедиста" у праву кад се спрда са званичном црквом (или рецимо академијом, коју је Чанак с правом назвао АНУС), а законом негације негације ће можда и нешто добро произаћи, јер оно "чедистичко" је свеједно неодрживо...
Занимљиво колико је Доријанова негација непостојећег смисла, нихилистички оглед, сам посао систем. Структура дела (нпр. Културологија, Културологија 2, Културологија 3... - иначе отприлике ту почиње рокенрол) делује довољно систематично, такође и стил писања који је склон набрајањима (рекох себи да ниједно нећу пренети у овом блогу). Не знам да ли се може на овоме нешто градити, осим тога неки "нуајизам" би био себи контрадикторан, јер сам Нуај рече да је иницијација само један-на-један (евентуално један-на-два). Ипак, књига је написана, објављена и нашла читаоце. На понеког је и утицала, рецимо на потписника ових редова.
Коментари
Постави коментар