Митологија и магија - ритуали прелаза

Кључни појам је "ритуал прелаза" (les rites des passages), а у антропологију ју је увео Ван Генеп, као теоријски модел који се примењује у трима најзначајнијим комплексима обреда, рођења, свадбе и смрти. Реч је о томе што се биће, адопцијант: новорођенче, невеста, мртвац, метафорички речено, налази "на листи чекања" као би из једног култно-егзистенцијалног статуса прешло у други: новорођенче из "хтонског" - пошто обредом крштења добија "име" - прелази у "социјум", у култ очеве породице; невеста напушта култ својих родитеља симболичком променом презимена, и прелази у култ свога мужа; умрли кад напусти свет "социјума", на путу је да уђе у домен "хтонског" света. 

У свакој целини од ова три ритуала, Ван Генеп је даље диференцирао три временски тачно одређене фазе, за које се везују и њима сагласни ритуали, и то: "обреди одвајања", изолације, "обреди маргиналности" и "обреди прикључења". Ова три пакета ритуала, и њима сагласне три фазе у процесу, важе за сваки антрополошки комплекс, рођење, свадбу и смрт, без обзира на тип и врсту "прелаза", дакле свеједно што у случају "рођења" дете прелази из хтонског у социјално и профано, или што у обреду сахрањивања умрли из профаног доспева у свет хтонског. Свакако "обреди одвајања" су маркантнији у ритуалу сахрањивања, као што су "обреди прикључења" виднији у свадбеном обреду, док би "обреди маргиналности" имали изузетно место у церемонији веридбе, трудноће или у прединицијацијском добу. Али, поновимо, сваки од ових обреда има све три фазе. Сматрам да је једна од веома значајних фаза обред маргиналности, у коме долази до пуног изражаја управо улога ритуала, јер се ритуалом решава напетост "прелазог стања". На пример, у овом статусу једно биће, једна егзистенција - "новорођенче", "невеста", односно тек "умрли човек" - "више-није" у претходном егзистенцијалном статусу, али оно такође "још-није" прешло у други егзистенцијални статус (тек рођено дете није сасвим у "хтонском - земном и тварном"; ни у социјуму - у сфери моралности и духовног). Та граница "не-више-али-још-не" тек што конституише домен маргиналног, јесте најопаснија фаза. Тренутак када се дете приводи ритуалу "шишања", оно је већ одигнуто из "хтонског" али још није приведено "заједници", није адоптирано. За мртваца најопасније стање наступа од смрти до укопа; он није жив, али је међу живима, још није на оном свету већ на путу за који га припремају. Те фазе су најопасније и отуд даноноћно "чување" новорођенчета или мртваца уочи сахране. Једнако се пази и на невесту, коју такође вребају зле силе, јер се оне опиру њеном прелазу у нови религијски култ, којим се мења њен социјални статус. 

У фази маргиналности кандидати су привремено изопштени. "Бити на маргини значи бити у додиру са опасношћу, бити на извору моћи. С идејама о форми и безобличности слаже се представа да су у тренутку изласка из скровишта индијанци и сами набијени моћима успаљени, опасни, да им је потребна изолација и извесно време да се охладе" (Даглас). У маргиналној фази субјект у ритуалу није ни тамо ни овамо. "Вереница" такође, изопштена од света осталих девојака, али још није приступила другој кући, још ништа дефинитивно није одлучено.

Сретен Петровић, Српска митологија