Зашто за себе не кажем да сам хришћанин

На први поглед, одговор на ово питање био би тривијалан - за себе не кажем да сам хришћанин, јер то нисам. Међутим, не могу рећи да ми је баш све хришћанско страно, мада оно што би било хришћанско у мени и није само хришћанско. Рецимо знам рећи ја сам у оцу и отац је у мени, или царство моје није од овога света. Ко је погледао ова два блога, могао је видети да обе изјаве нису само хришћанске да имају своје античке или источњачке корене. Заиста је мало шта у хришћанству оригинално, а то што јесте није мој пар ципела...
Ипак, бити хришћанин (данас, одувек?) значи у пракси прихватити баш тај синкретизам, тако да ту не би било претераних проблема. Уосталом, који све двоверци себе сматрају хришћанима (код њих не само хришћанима) не видим што се не бих могао тако изјашњавати. Ионако су хришћани хтели да ме присвоје, када у расправи не би могли другачије са мном. Нити је мени раније било страно идентитетско хришћанство, или по имену православље, што не бих даље објашњавао. Јасно, ако бих то прихватио идентитетски, утицало би бар на неке светоназоре. Не бих, рецимо, могао бити Старославац (бар не заклетвом). Прихватио бих можда више нешто "што тако пише", не по декрету, него јер би ме више занимало па бих проучавао, ал' не бих прихватио све.
И ту долазимо до одговора на горње питање које није као питање постављено. Веровали или не, не представљам се као хришћанин из поштовања према тој религији, а сад ћемо видети како. 
Вратићемо се заиста на почетак мог паганства, када сам иако веома млад видео да не размишљам на хришћански начин. Волео сам оне патетичне (али иначе одличне) холивудске филмове, историјске спектакле, који су приказивали муке првих хришћана. Као рецимо Бен Хур, а касније сам гледао серију Quo Vadis, насталу по истоименој књизи мог омиљеног писца Сенкјевича.  Тамо је приказана романтизована прича о првим хришћанима који су страдали јер нису хтели да се одрекну Христа. Али какво су тачно одрицање од њих Римљани тражили?!
Римљани нису тражили, и то се у тим делима лепо види, да се пљуне на представу Исуса, каже да он није бог, или на неки други начин директно порекне вера у истог. Не, они су тражили просто поштовање својих богова, изражено у виду бескрвне жртве (понуде) бацањем шаке жита у ватру. Из угла Римљана неко је комотно могао бити хришћанин, као што је могао поштовати Бахуса или Изиду, докле год признаје Капитолско тројство, и остале бесмртнике римске државне религије. Заправо је ова равнодушност и толеранција претворила римску веру у карневал богова (мислим да је Ниче тако нешто рекао), проширила источњачке култове (тако се Кибели молило за победу над Картагином, па је питање ко је заправо победио), па тако и утрла пут хришћанству. Но о томе нећемо сада. Рецимо да је Римљанин могао бити и хришћанин, али хришћанин није могао бити Римљанин
На страну то што да богове сматрам лажним не бих сматрао вредним живота избегавати неки (бесмислени, безначајни, јел' те) ритуал. Ја да сам хришћански бог, будући свемоћан и свемогућ, не бих се осећао угроженим зарад тричарија. Ни то сад није много битно, осим тога учинио сам већ услугу антропоморфизму, пристајући на његов начин мишљења (помислити "ја да сам Бог", а за хришћане је то Апсолут, било би као када би вирус размишљао шта би да је човек).
Дакле, први хришћани су страдали јер нису хтели ни за јоту да одступе од свог учења, признају оно "лажно", етц. Има ту много претеривања, кад се данас о томе прича, доста је одгледати једну емисију Верског календара, па ће бити све јасно. Проста логика нам говори да Римљани или нису били темељити у својим прогонима (па и није било толко опасно бити хришћанин) или су данашњи хришћани потомци оних који су ипак одали поштовање боговима (јер они су успели да оставе потомке). Да није било толико доследности, можемо видети из хришћанске пропаганде, рецимо приче о светом Димитрију, видимо да је овај исповедајући хришћанство стигао до места намесника, ерго нико га није ништа питао, а онда је тек морао да поднесе жртву, како је то Декса иначе описао у једном свом плитком али питком делу.
Уосталом, и да се манемо логике, јер данашњи хришћани су потомци оних који променише веру тек пошто је хришћанство постала званична религија у Риму, односно како је који народ већ прелазио на хришћанство. Но свеједно, постоји прича у коју многи верују (била она тачна или не) да су многи страдали не зато што нису хтели да одбаце веру да је Исус Христ (био) бог, да је васкрсао, вратиће се, и остало... него зато што нису хтели да прихвате ништа од туђих учења, сматрајући их демонским, као ваљда и саме богове (мислим да је тек после ренесансе теологија почела према боговима да се односи као према непостојећим, измишљотинама примитивнијег ума...) На страну то што је само хришћанство прихватило већину тога странога, само му налепивши етикету. Или можда то да не остављамо по страни!?
Према томе, ако бих већ пристао на хришћанску етикету, а суочен са овом супротношћу вере првих хришћана, због које су страдали, и синкретизма модерног хришћанства (да, ту спада и оно што од 18. века зову православље), као и са супротношћу учења првих хришћана и онога што пише у Библији са оним у шта иначе ја верујем, држим истинитим... имао бих три избора.
  1. Да одбацим све што није у складу са Библијом, као "паганско", дакле будем као чика Мирољуб, рецимо
  2. Да одбацим саму библијско-хришћанску етикету, јер су супротности непомирљиве (при томе не одбацујући и не мрзећи све што иза такве етикете може стати, јер много чега мојега је тамо)
  3. Да одбијам размишљати о неким стварима, или их рационализујем, "прилагођавам Библију", како рече један Мирољубов следбеник.
Јасно је који сам ја избор направио, али осврнимо се кратко на трећу могућност. Тачно је да маса људи НЕ МИСЛИ о ономе што их чини и окружује, односно не мисли изван свакодневних практичних потреба, не разматра корене, не размишља о сврси. Већина њих и нема времена за тако нешто, нису сви лењи. Једна од улога традиције је да простом пуку олакша ствари, да се ради једноставно оно што се радило. Но ако су ми већ богови дали разум, и време да га користим, била би интелектуална лењост и морални конформизам када бих једноставно прешао преко онога за шта мислим да не пије воду. Још горе, било би лицемерје ићи на пеглање контрадикција и одбрану полуистина, на такве ствари трошити интелект. Нажалост, многи раде баш то.
Иван Вукадиновић



Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović