Његош и српство

Владика Српске православне цркве и световни управник Црне Горе Петар II Петровић Његош (1813-1851) у свим својим радовим, као и државничким повељама и дипломатској преписци, своје поданике је јасно и недвосмислено називао Србима, тј. етнонационална самобитност становника Црне Горе је могла бити само српска с обзиром да су им порекло и традиција, обичаји и језик еминентно српски. Познато је, рецимо, да само етнонационални Срби славе славу што је управо био и остао случај са Његошевим поданицима (уосталом исто као и са македонским Словенима који се данас национално опредељују као "Македонци"). За Његоша је термин "Црногорац" био регионалног карактера али никако као посебан етнонационални или етнолингвистички етноним којим би се означила посебна етнонација тзв. Црногорци. Другим речима, из свих Његошевих дела јасно провејава порука да су сви "Црногорци" у етничком и лингвистичком смислу само Срби који живе на територији Црне Горе (или у држави Црној Гори). У том контексту Његош и пева о "српској Црној Гори" или о "Цетињу српском".

Његош је још од својих најранијих песничких радова за себе с поносом говорио да је Србин и свог српског идентитета се није одрицао до краја живота. Неки од примера Његошевог схватања Црогораца (укључујући и себе самога) као етнонационалних Срба у његовим радовима могу се наћи, на пример, у песми под насловом "Нова пјесна Црногорска о војни Русах и Тураках почетој у 1828. году" или у песми "Србин Србима на части захваљује" (1833). Већ следеће године (1834) како у посвети збирци "Пустињаку цетињском", тако и у песми "Вуку Караџићу"(која се налази на крају писма које је владика упутио Вуку 16. новембра), Његош је још дециднији кад је реч о српству његових Црногораца, док у песми "Љубомиру Ненадовићу" владика Црне Горе отворено позива Шумадију и Црну Гору да заједничким снагама ослободе српски Космет. Термин "Срби Црногорци" у смислу етнонима за своје поданике у Црној Гори, које на једном месту у истом делу назива "српским соколовима", архимандрит Његош је употребио 1833. у спеву "Глас каменштака" ("пјесма о јуначким делима Црне Горе од 1711. до 1813. године"). Термине "међу српском Црном Гором", "народ српске Црне Горе" и "дичне горе српско пелеме" владика користи у "Слободијади" из 1834. године. Засигурно највећи српски песник је своје капитално дело "Горски виенац" из 1847. године (за коју се слободно може рећи да је врхунац јужнословенске епике) посветио "Праху Оца Србије" (тј. Карађорђу), а у њему на више места пева о становништву Црне Горе као о Србима и у исто време једикује над злом судбином која је задесила читаво Српство након Косовског боја 1389. године. Као српске земље недвосмислено наводи читаву област Балкана "од Дунава до мора Сињега" укључујући и његову Црну Гору у којој се након косовске погибије "шта утјече од сабље турске збијежа у ове планине" јер по њему Црна Гора остаде још једина непоробљена и слободна српска земља која преузе аманет да се бори за српско име и свету слободу свих Срба полажући право наследства српске средњевековне државне и културне баштине укључујући и свету српску земљу Космет. Стога је након балканских ратова (1912-1913) између Београда и Цетиња дошло до споразумне братске поделе косметске и рашке земље тако што је Косово укључено у Краљевину Србију, а већи део Метохије у Краљевину Црну Гору, док је северни део Рашке припао Србији а јужни Црној Гори. Метохија се из истих разлога нашла у Зетској бановини (као уједињеној Црној Гори) Краљевине Југославије (заједно са Дубровником и Херцеговином). 

Да се само подсетимо да је Србија 1913. управо из разлога обнављања историјско-државног права Српства својом послатом артиљеријом круцијално помогла војсци Црне Горе да ослободи древну престоницу средњевековне црногорске државности - Скадар, као и да је Црна Гора 1914. године објавила рат Аустроугарској након аустроугарске објаве рата Краљевини Србији а све зарад освештења његошевског завета ослобошења и уједињења васколиког Српства (али не и стварања Југославије са римокатоличким Словенцима и Хрватима).

Др Владислав Б. Сотировић

Предавач на Универзтету примењених друштвених наука у Виљнусу

Политика, 27. децембар 2019.