Новогодишња Прича о птицама

Драге моје и драги моји,

Своју овогодишњу посланицу започећу причом. (Они који не воле приче, као и они који немају живаца за дугачке текстове, нека одмах пређу на пасус са наравуоченијем.)

ПРИЧА О ПТИЦАМА

У оно време кад је створитељ стварао земљу и живи свет на њој, након што је створио биље и нижа, пливајућа, гмижућа и ходајућа створења, као прве топлокрвне живуљке створио је птице. И даде створитељ птицама ноге за ходање, перје зими да им је топлије и крила да и летећи храну могу хватати. И рече створитељ птицама: Створио сам вам земљу да је населите и пространства над њом да летите; ето вас па се множите и настављајте се на земљи и над земљом, све вам дадох. А дајем вам и избор: хоћете ли живети на тлу или ће вам облаци животни циљ бити на вама јединима одлука је које ћете царство пригрлити. Само добро одмерите пре но што се опредељењу одлучите: сваки избор има и лоше и своје добре стране, а назад нема. Оне од вас које се за тло одлуче, имаће на тлу и у тлу хране у обиљу, брда и долине биће царство њино, шуме и шипражја њина склоништа, али ће им способност летења бити ускраћена. За узврат, дајем им моћ коју оне друге неће имати: у њих ћу усадити наду и веру, па ако им кад не буде све потаман, нада и вера ће их даље водити и утеху им давати. Оне пак од вас, које се одлуче за живот у облацима, дароваћу другом моћи, моћи да са висина уживају у лепоти свега што од тла и на тлу под њима сам створио. Али зато, у висинама ће вечито гладне и жедне остајати, па ће се до тла спуштати, по тлу храну ловити и са тла се воде напијати. Након ових речи створитеља, птице се стадоше премишљати. Премишљаше се неко време, и, као што то увек бива кад мноштво одлучује којим од два пута да се крене, уместо све за исто, једне се за живот на тлу одлучише, а друге у облацима  свој дом потражише. Оне које су се окренуле земаљском животу на тлу дочека обиље хране: куд год да кљуцну, где год чепркну, храна само што сама не каже узми ме, поједи ме. Временом, од толиког обиља и лакоће налажења залогаја сласних отежаше, крила им закржљаше, ноге ојачаше, а нокти на прстима задебљаше: сад су таквим ногама још лакше тло чепркале, лишће превртале и храну из тла и испод лишћа извлачиле. А за то време, оне које су изабрале царство небеско, задивљене лепотом тла, у брда и долине претвореног, узлеташе све више, да са што већих висина и што ширих ширина сву ту, од створитеља лепоту саздану, погледом упијају: крила им ојачаше, очи се изоштрише, кљунови и канџе повише да лакше небом једре и облаке секу; истовремено, висинама занете, далеко од хране под собом, глад их је морила; што црева им крче мало су оне хајале, јер од глади стомака глад за лепотом, познато је, јача је; сву ту красоту под собом, око себе и над собом поздрављале су крицима, крици им постајали гласни, све гласнији, од облака се одбијали, до брда спуштали и у уши птица, сестара њиних увлачили. Од оних птица у небесима које над морем запловише, временом посташе албатроси, а оне птице које се разлетеше над планином, орловима се назваше. Слушајући са тла те крике непрестане које са небеса од сестара њихових допираху, земаљске птице им не завидеше, напротив, стадоше се надимати, све задовољније избором који су начиниле, и једна другој говорише: Ето, баш смо биле паметне што живот на тлу изабрасмо: уместо пуних стомака, сад бисмо са њима гладне једнако одозго онако кричале. А онда је створитељ створио звери и човека. Птице земаљске, одебљале од обиља, троме, трку невичне, крила закржљалих, храна зверињу и човеку лака посташе. Човек је уз то имао и руке, а осим руку и памет: рукама је камен на њих бацао, стрелама их гађао, а памет је користио ступицама да их лови. Сад су птице земаљске биле те које су кричале; и сузе би рониле да суза су имале. Очајању краја није било, ни вапају ни кајању. И вероватно се од крика њихових на тлу више ништа не би дало чути, да се најзад не присетише да дар поседују који је још оно, кад су се опредељивале између царства земаљског и царства небеског, створитељ у њих усадио сетише се да имају моћ наде и вере! Наоружане надом да их неће баш сваки створ пожелети да лови, и вером да иза тога што их лове има неки скривени, створитељев наум, који ће их на крају спасти, наставише да кљуцају зрневље, преврћу лишће, и опуштено се госте живуљкама које под њиховим ногама гмижу и бауљају. И би им лакше.

Прича не би била прича ако не би имала наравоученије, а наравоученије некад зна испасти замршеније од приче, као и ово што је:

НАРАВОУЧЕНИЈЕ: Ко има наду и веру, изгубио је моћ да се диви; и обрнуто: ко ужива у лепоти, нада и вера му нису ни потребни!

Дакле, драге моје и драги моји, клоните се наде и вере: оне никоме срећу нису донеле. Утеху да, али утеха није срећа. Нада и вера ће вас само умртвити, завести, дати вам лажан поглед на сутра, поглед у магли. Нада и вера чак ни стомаке не пуне сем ако нису око вас сочне живуљке које гмижу, обиље земаљских плодова и зрневља,  и да све то лежећи можете да кљуцате и тиме  се гостите (што је могао само Обломов, а чак ни он не би да је постојао, да га није створио Гончаров, једном кад му је било досадно). Уместо наде и вере, тргните се, поциганите, путујте. Крећите се ма како, сагледавајте свим чулима сву лепоту планетице ове наше чаробне што је створитељ само за наше уживање саздао, уживајте у догодовштинама. Јер крећући се и мешајући са људима једино постојите. Они који не могу физички да ходе, нека изаберу други начин за кретање. Створитељ нам је, као птицама у причи, дар један подарио, дар који у последње време занемарујемо (не наду и веру; наду и веру нам је углавио неко други). Створитељ је у нас усадио моћ путовања,  сазнавања, осмишљавања, моћ сагледавања пространства умом. Пуно је начина да се човек и без кретања креће, да ногом не крочи а види много. Књиге, филмови, дружење, приче које једни другима приповедамо, песме које певамо, игре које играмо, добра дела која чинимо, другима кад помажемо, о другима кад се бринемо, све су то дарови којима нам је створитељ олакшао да угађањем себи несрећни не будемо. И зато, драге моје и драги моји, искористите тај дати од створитеља дар! Ко не може физички, нека умом својим постојање своје доказује. И срцем.

Срећна вам година нова!

Ваш и свој,

Бранимир Перић