Како свет у ствари функционише, писало је у материјалима рунског курса. Аутор Миро ми је тад-е деловао као цар, јер мислио сам да сам само ја у стању да нешто тако кажем/напишем. Није бито колико људи има толико самоуверености (заправо јесте битно), битно је да то буде циљ у свом проучавању света, односима у које улазимо, па и ономе што зовемо духовност.
Овде ћемо се тиме бавити у три тачке, које ћемо одмах навести
циљеви такве духовности
груписање (односно избор) интересовања
смисао за хумор.
Духовни циљеви
Без много околишања рећи ћу да су ти циљеви овоземаљски, неки би рекли материјални. Нема ништа у лоше у томе имати секс, добро се најести, видети нешто лепо, отпутовати негде... Наравно, већ видим како се неки буне на ову слику. Неки би рекли да је то банални материјализам, па ако им је то крајњи домет да их питам мало да нису они банално идеалистички. Знате они који кажу "Сад је Свети Лука а славе Ноћ Вештица", а да се притом не запитају шта уопште значи слава и колико је духовно прослављају (ако је прослављају, многи не би ни знали за Луку да нема тих прича).
Али рецимо да примедба није на том баналном нивоу, онда она заиста стоји. Зашто би то била уопште духовност а не просто део нечијег живота (све и да не моралишемо око тога)? Замерке које би такође стајале, и овога пута водиле у правом смеру, тичу се робовања стварима (а њих би могао изнети и атеиста, некадашњи комунисти били су атеисти, а имали су неке идеале). Став да си ти уцењен стварима и односима које сматраш битним, својом везаношћу за њих. И Буда би тако нешто рекао...
Ствар су нам рекле саме Руне, односно рунске песме. Прва руна је Феху, што има значење стока или благо, такође неки живот код куће. Старонордијска рунска песма:
Феху је извор неслоге међу рођацима
вук живи у шуми.
Али погледајмо последњу руну Отала, за коју не без разлога тврде да је Феху на вишем нивоу. Руна чије је значење наслеђе. Англосаксонска рунска песма:
Посед је веома драг сваком човеку,
ако може тамо да ужива у својој кући,
шта год да је исправно и правилно
у сталном благостању!
Дакле, човек ослобођен стега (које прави сам материјални аспекат) може да се опусти, он је свој на своме. Да би се дотле дошло потребно је да прође читав низ искушења, иницијација, што би рекли цео живот. Зато је потребан шири аспект, који називамо духовност.
Руне су један од канала сазнања, ја не знам добро неки други, што не значи да не може да "ради" (у следећем одељку мало више о томе). Реч је ономе што се у литератури назива ритуали прелаза, а можемо назвати и иницијације. Прво си младић, па си ратник; девојка па мајка; најзад жив човек, па мртав... И Руне, кад се поређају по реду (футарк, што значи исто што и азбука) причају ту причу. По речима Арита Хергера ако си паган, то је оно што те занима а не "Ајмо сад у Валхалу!" Свет богова у принципу и није за људе, ми имамо овај наш.
Треба имати у виду да је све ово доступно и у секуларном смислу, дакле и за атеисте. Знате ли каква је била заклетва у ЈНА, на шта се све заклињало?! Или оно Данас кад постајем пионир... Али ту има један проблем. Лишен неке више реалности као непроверљивог гаранта (јер може се само веровати или не), човеку остаје итекако проверљива идеологија. Ако она крахне, пада и етика с њом повезана. Долази до пропасти наратива, на чему се ионако константно ради, сад то чак отворено зову "нова нормалност". И онда Феху остаје само извор неслоге међу рођацима - политички коректна заклињања то не могу поправити.
Избор интересовања
Рецимо да неко изучава Руне, онда Тарот, па астрологију, Ји Ђинг... поставља се питање може ли се тај неко ичим другим бавити?! Ментални капацитети су просто ограничени, а ренесансни људи су живели у време ренасансе... То не значи само мањи квантитативни опсег знања, која би можда данас стала на хард диск бољег кућног рачунара, него и менталне способости. Јулијан 'Отпадник је знао Библију и Хомера наизуст, мислите о томе...
Како год било, данашњи људи не могу да "покрију све", то је чињеница. Они превише у тој езотерији могу испасти доста наивни у животу, што смо могли видети из путешествија наших белих гностика. Али оваква специјализација не мора бити проблем, ако је човек и даље довољно "у овом свету" да може функционисати, или барем има поверење у некога ко ће му око тих тривијалних ствари помагати и, веома битно, то поверење није изневерено.
Наравно да овде не говорим само о езотерији, односно духовности. Неко може тако знати све могуће науке, или филозофска учења, званичне религије, свет уметности. Да не говорим о тривијалнијим интересовањима као што су спорт или свет познатих, која се уосталом одавно подстичу да човек не би мислио о неким другим стварима. И онда таквоме преостаје мало шта друго... То само по себи не мора бити проблем. У недостатку "опште културе" може се испасти глуп у друштву, али питање у којим се круговима крећете. Није проблем ако неко само каже да га нека шира област не занима, проблем је кад извлачи закључке из свог незнања и омаловажава оно чиме се не бави. Најбољи пример је однос неоатеиста (сцијентиста) према свему што се не исере и не испиша, дакле према ономе што се не мери...
Али "моја маленкост" има другачију стратегију. Дакле, у духовном раду то су Руне. У историји оно што одговара идеалу људи који су их стварали - Нордијаца. Наравно, не само њих, јер исте приче наћи ћемо широм света. У уметности иста епска прича. У науци оно што оправдава и објашњава такав поглед на живот. У филозофији, најзад афирмација воље. Неко ће рећи да је ово чери пикинг, па шта! Бирам оно што одговара мом погледу на свет, али сам спреман и да тај поглед браним.
Смисао за хумор
Кад сам почео да се бавим Рунама то није било "тек тако", био је то период разговора и разматрања тих тема, стицања увида како би неко рекао. Некако се то поклопило са Божићем, када су моји драги пагани, слободно ћу тако рећи, дигли фрку у стилу "Ја вама не честитам Коледо, па немојте ни ви мени Божић". Испадоше они који честитају највећи непријатељи... На страну то што сам те године примио можда пет честитки, и од неких мени драгих особа, следеће кад сам примио двадесет и пет, помислих да су ови можда у праву. Нећу да улазим ни у то да Божић има паганско порекло, па шта је проблем?! (Слично важи и кад ти велике патриЈоте замерају тзв. кроатизме, а исти причају да хрватски језик не постоји - Дакле, користим речи западне варијанте србског, у чему је проблем!?)
Оно што је битно то је што сам стекао утисак да ће те лично Перун гађати муњом с неба, ако случајно не одбрусиш некоме ко ти је честитао Божић. Али постоји ли уопште таква личност?! Ја не знам, стварно не знам, какви су у некој стварности ентитети које ми "видимо" као божанства. Јопет ми је поприлично страно да се понашају као људи и то као људи који нису одрасли, паметни или "баш своји"... А религије нам такве личности стално сервирају.
У таквом случају, однос здравог хумора је сасвим пожељан. Рецимо читање "Сварогове књиге" из шешира, по узору на пророка & видиоца Џозефа Смита. Или зашто рецимо Мама Нуит (тачније жена коју тако зову) не би била личност у роману који пишем. Ја немам толико страхопоштовање према телеми да је не бих уметнички "искористио". Ипак, словенске богове, Николу Теслу или Исуса Христа не бих ставио директно као ликове у свој роман (друго је наравно да се они помену, чак у другачијем контексту од оног историјског).
Али, пре свега, ово је однос према самом себи - не схватати себе превише озбиљно. Рецимо што рече мој другар за роман Папа, то је масон: "Добра ти антибиографија". Та књига је замишљена као сатира, "ово није фантастика, ово је сурова реалност", спрдња са разим стварима које имамо у Србији. Такође некакав стејтмент по узору на Хенрија Милера. Али, ел сам ја толико бољи од остатка Србије да се и сам са собом не спрдам!?
Наравно да се овакав однос према стварности не односи само на духовност, али ако се држимо монизма, а ја јесам филозофски мониста, иста правила важе за све, ако се спрдамо са "материјалним светом" око нас, зашто бисмо прелазили на црквенословенски кад дођемо до "духовног". Ако нешто не можеш објаснити на нивоу који подразумева средњошколско знање и изражавање у стилу мислим-баки-сине, онда немој ни да објашњаваш!
И предности тога видесмо у фамозној претходној години, када је боље било окренути ствари на спрдњу и тако им одузети страх као њихово најјаче оружје. Као у Монти Пајтону, браниш се од напада бананом тако што противника натераш да испусти банану (упуцаш га), па онда поједеш банану. Боље од оних мудросера и лелемуда, мојих бивших пријатеља, што им је стрепња дубља од наде (као ономад Добрици), а смисао за хумор раван нули. Јер да имају смисла за хумор не би се љутили када их ја прозивам...
Говорићемо о нечему по чему је словенска дивонија занимљива и другачија од осталих пантеона. За разлику од неких других пантеона немогуће га је поделити по некаквој функционалној матрици, јер се улоге богова и богиња често мешају. Због тога се богови деле на кијевски и полапски пантеон, богове који су обожавани на другим територијама, исл. Но то не значи да концепти који другде постоје, не постоје и овде и о једном од њих ћемо данас говорити. То је специфичан однос уранских и хтонских божанстава. За почетак кратке дефиниције. Хтонско је оно повезано за земљу такође и све оно што она носи – плодност, али и смрт (подземни свет), препорађање, богатство, руде и металургију, метамофрозе, подређеност годишњем циклусу, такође хтонско је везано за воду. Уранско је везано за небо и такође вечност, непромењивост, увођење реда, хармонију, поредак, јунаштво… Тема није битна само због академског изучавања нашег пантеона, него задире и у само питање српског (и шире словенског) идент
У свом претходном блогу о Рунама сам ничим неизазван поменуо оптужбу коју нисам добио, ону за секташтво. С обзиром да је тема била однос човека и заједнице, то ми је добро дошло. А сада ћу рећи нешто о ономе што сам чуо као замерку рунском систему, и бављењу истим. Причи да то није наше посветићемо се мало касније, а сада оно што се такође помиње у складу са тим - Њу ејџ . Тај појам може да значи разне ствари, и већ сам одговорио на једно таксативно дато мудровање . Са већином "оптужби" сам се чак сложио, мада не са свима. Како рече Хенри VIII - имали смо вегетаријанце у 15. веку, звали смо их сељаци. Али прилепком званим "Њу ејџ" жели се нешто дискредитовати као новотарија, обнављање нечега где нема континуитета, па самим тим губи вредност, етц. Континуитет може бити проблем ако инсистирамо на реконструкцији. Но ако са друге стране имамо да нешто прелази из А у Б, из Б у В... и тако све до Ш, макар и не било прекида колико је то Ш слично оном А, а представљ
Svako zašto ima svoje zato. Kad je bilo neko zašto da nema svoje zato!? Radovan III Ovde bi bilo pitanje zašto se uopšte ovim bavim, i "smaram" neke tekstom iz udžbenika logike. Dakle na ovo pitanje zašto , odgovor je zato što je deda čovek persona ... Zato što postoje danas neki koji sebe zovu "racionalisti", još vole za sebe reći da su humanisti, a drugi ih zovu neoateisti (i sve neki -isti ...). Pogledajmo prvu odrednicu. Zašto je pod navodnicima? U filozofiji odavno postoji podela na racionalizam (prednost se daje sudovima a priori ) i empirizam (prednost imaju sudovi a posteriori )... Neoateisti su pravi vernici empirijske nauke, a ipak oni sebe zovu "racionalisti", valjda lepše zvuči i rimuje se sa "branitelji razuma". No, pogledajmo kako empirizam po sebi stoji (nazivao sebe njegov zastupnik kontradiktorno racionalistom ili ne). Kada zaključke baziramo na empirijskim podacima, mi se u smislu logike kao nauke bavimo induktivnim metodo
Коментари
Постави коментар