Писање са стилом

 Новинари и текстописци уче се да својим писањем не одају скоро ништа о себи. У микрокозму писане речи, они су чудаци, наспрам осталих несрећника умрљаних мастилом, међу којима многи откривају себе кроз перо. Ово случајно или намерно откривање називамо елементима стила.

Откривајући се, показују нам с ким проводимо време. Да ли писац зна довољно или не, да ли је глуп или паметан, лицемеран или искрен, досадан или занимљив? И тако даље.

Зашто би требало да побољшаш свој стил писања? Ради указивања поштовања према својим читаоцима, ма о чему писао. Ако своје мисли шкрабаш на све стране, твоји читаоци засигурно ће осетити да ти није уопште стало до њих. Постаћеш за њих егоманијак и будала или, у најгорем случају, изгубићеш читаоце.

Најтежа грешка коју можеш да учиниш је да покажеш да не умеш да разликујеш занимљиво од незанимљивог. Зар се ни сам не опредељујеш за писце према ономе што одаберу да ти прикажу или за оне који те баце у размишљање? Да ли си се икад ухватио за плитко дело само због нивоа на којем је написано? Не.

Дакле, изградња најбољег стила почиње идејом у уму.

Пронађи тему до које ти је стало

Пронађи тему до које ти је стало и за коју осећаш у дубини душе да би и другима требало да буде важна. Управо овом бригом, а не играма речи, твој стил постаће убедљив и заводљив. Иначе, не захтевам да напишеш роман, иако не бих имао ништа против када би написао један и показао у њему да ти је истински стало до нечег. Довољна је и петиција градоначелнику у вези са рупом на путу тик испред твог дома или љубавно писмо суседи.

Скрати

Нећу даље о томе.

Не компликуј

Ни у употреби језика. Запамти да су два велика чаробњака језика, Вилијем Шекспир и Џејмс Џојс, писали реченице  у скоро па дечијем стилу онда када су им ликови били у тренуцима најдубљег размишљања. Бити или не бити?, пита Шекспиров Хамлет. Најдужа реч има четири слова (у оригиналу три - оп. А.) Када је Џојсов ум био најмаштовитији могао је да изнедри реченицу сложену и блиставу попут Клеопатрине огрлице, али моја најдража реченица у његовој краткој причи "Еверлин" јесте следећа: Била је уморна.

У том трену приче, ниједна друга реч није могла више ражалостити читаоце од трију речи. Добар глас о једноставном језику не чује се само далеко, већ је можда и свети. Библија почиње реченицом написаном у стилу четрнаестогодишњака: У почетку Бог створи небо и земљу.

Избаци

Могуће је да си вешт у прављењу огрлица за Клеопатру, да тако кажемо. Међутим, твоја речитост треба да служи идејама у твом уму. Можемо овако: Ако реченица, ма колико изванредна, не објашњава твоју тему на нов и користан начин, прецртај је.

Пиши као што говориш

Најпростији стил писања треба да је одјек говора који си чуо у детињству. Романсијеру Џозефу Конраду енглески је био трећи језик, а његова употреба језика била је утолико занимљивија јер је била обојена његовим матерњим језиком, који је био пољски. Збиља је срећан писац који је одрастао у Ирској, јер је њихов енглески тако забаван и мелодичан. Ја сам одрастао у Индијанаполису, где свакодневни говор звучи као трачна пила која сече лим, а речник је непривлачан попут француског кључа. 

У најудаљенијим крајевима Апалачије, деца и даље одрастају уз песме и изразе из Елизабетанског доба. Да, а многи у Америци одрастају слушајући језик који није енглески или дијалекта енглеског језика који већина њих не разуме.м

Сви ови језички варијетети су предивни, попут врста лептира. Ма који да ти је први језик, негуј га читавог живота. Ако то није стандардни енглески језик, а назире се кроз употребу стандардног енглеског језика, производ тога најчешће буде пријатан, попут лепе девојке са једним зеленим и једним плавим оком.

Ја лично највише верујем сопственом писању, а чини се и други, када пишем у духу особе из Индијанаполиса, што и јесам. Које друге могућности имам? Једна од њих, коју су учитељи најсрдачније предлгали, вероватно је усађена и у тебе: да пишеш у стилу култивисаних Енглеза с почетка прошлог века или раније.

Реци оно што мислиш

Због оваквих учитеља осећао сам се беспомоћно, али више се не осећам. Сада разумем да сви ти стари есеји и приче са којима је требало да упоредим свој рад нису били величанствени због своје застарелости или неприступачности, већ јер су јасно исказивали намеру аутора. Моји учитељи су желели да пишем тачно, да увек бирам најупечатљивије речи и да их недвосмислено и јасно спајам попут делова машине. На крају крајева. учитељи нису уопште желели да ме претворе у Енглеза. Надали су се да ћу постати разумљив, а самим тим и да ће ме чиаоци разумети. Тако сам одустао од сна да радим са речима оно што је Пабло Пикасо ради са кистом или што су небројени џез идоли радили са музиком. Када бих прекршио сва правила интерпункције, дао значење речима како ми се прохте, набацао их без реда, једноставно ме не би разумели. Ако имаш да кажеш нешто важно и желиш да те разумеју, и теби би било боље да избегаваш писање у стилу Пикаса или џез музичара.

Читаоци желе да странице које исписујемо изгледају попут страница које су прочитали раније. Зашто? И они сами су пред изазовним задатком, те им је свака помоћ добродошла.

Сажали се над читаоцима

Они треба на уоче на хиљаде малих знакова на папиру и истовремено их обликују у значењске целине. То се зове читање, умеће толико сложено да многи не владају њиме чак ни након његовог изучавања кроз основну средњу школу - током дванаест дугих година.

Тиме овај разговор мора најзад да објасни да наша списатељска стилистичка средства нису ни многобројна ни посебна, будући да су наши читаоци надасве несавршени уметници. Наша публика изискује да будемо саучесници и стрпљиви учитељи, да поједноставимо и појаснимо, премда бисмо се најрадије изнад масе и запевали попут неког славуја.

То је лоша вест. Добра вест је да је Аерика уставна република која допушта да пишем шта год пожелимо, а да не страхујемо да ћемо бити кажњени. Тако је најзначајнији чинилац нашег стила, а то је о чему бирамо да пишемо, крајње неограничен.

Курт Вонегат

(подебљање и већина курзива су од газде на блог)

Књижевна фантастика - уочите са којим Вонегатовим речима могу да се повежу моје конкретне критике.

Приче носе поруку - књижевни клуб, управо да бисмо развијали стил (у принципу описан овде) који није сам себи сврха.