Deo Hainskog ciklusa Ursule le Gvin

„Ne možeš ubiti ideje tako što ćeš ih ugušiti. Možeš ih ubiti samo tako što ćeš ih ignorisati. Odbijanjem da misliš, odbijanjem da menjaš. A upravo to radi društvo!“

Ursula le Gvin, Lišeni svega

Hainski ciklus Ursule le Gvin pre je igralište nego kanon. Reč je jednostavno o okviru u kojem se događaji njenih romana odigravaju. Postoji sličnost sa svetom u kojem Džordž R. R. Martin smešta svoja dela naučne fantastike. Tamo je postojalo Galaktičko carstvo što ukazuje na dosta uređenu strukturu, ali se raspalo pa je svaka planeta za sebe, uz međusobne kontakte koji nisu trivijalno laki. Ovde imamo strukturu koja tek nastaje i zove se Ekumen. Tako opisan svet postaće teren na kojem rastu priče o planeti na kojoj ljudi menjaju pol, anarhističkom mesecu ili preteča Avatara...

Zapravo Ekumen, primanje planete u isti, pojavljuje se kao "problem" tek u Levoj ruci tame, što je knjiga koju sam davno čitao i nije ovde predmet izlaganja. U prvoj knjizi ciklusa The Dispossessed postoje kontakti Haina i Tere (Zemlje) sa planetnim sistemom koji je od Zemlje udaljen desetak svetlosnih godina, postoje njihove ambasade i teoretski se osmišljava naprava koja će stajati u osnovi Ekumena. The Word for World is Forest opisuje nam teransku koloniju (jasno, samo iz perspektive kolonista), svet koji je živeo po svojim pravilima pre dolaska ljudi, "stvorići" na njemu izgleda nisu potomci Haina, svakako se dosta razlikuju od ljudi.

Ideja koja je kasnije dosta raubovana, jedno vreme predstavljana čak kao nauka a ne naučna fantastika leži u osnovi Hainskog ciklusa i po njoj on jeste hainski a ne recimo zemljanski. Sva ljudska bića na različitim planetama vode poreklo sa Haina, reč je o rasama jedne vrste. Prošli su milioni godina i kontakti su se pogubili, a sada se obnavljaju (u tri knjige koje sam pročitao nije rečeno od kada i zašto). 

Veoma dugo trajanje Haina, a odsustvo (eksponencijalnog) rasta već navodi na razmišljanje, ali nije nužan trenutni zemaljski model razvoja civilizacije. Ono što takođe navodi na razmišljanje su još dve stvari. Patrijarhat ili neko nasleđe patrijarhata nije nužno u budućnosti ljudske vrste, čak deluje malo verovatno. Ako stvari gledamo iz perspektive dijalektičkog materijalizma, sve je manja važnost fizičkog rada, uopšte fizičke snage kako se tehnologija razvija i onda, uz nužne otpore proizvodnih ondosa proizvodnim snagama imamo da žene imaju sve bitniju ulogu u radnoj sferi, pa onda nužno i političkoj. Porodična sfera je jednačina koja još nije rešena, a to u veliko meri zavisi od radne, pa i političke sfere. U tom smislu za očekivati je ravnopravnost u budućnosti. Ali sasvim je legitimno da autor(ka) problematizuje svoje okruženje, a ne neko buduće. Jer kako sam rekao kad su me pitali zašto volim fantastiku: fantastika (naučna ili natprirodna) pokazuju nam postojeću realnost, ponašanje ljudi, dovedeno do krajnjih granica.

Druga tema za razmišljanje takođe ima veze sa tehnološkim razvojem. Da li je nužna resursna ekonomija, koju vidimo u oba romana koja ću opisati, a posebno u prvom? Novi izumi bi potragu za resursima učinili ne-nužnom. Tako nešto imamo u Star Trek (inače serija pod uticajem radova Ursule le Gvin). Ipak, trebalo je opisati vlasničke odnose ili iscrpljivanje resursa u nekom van-zemaljskom kontekstu (jedan Urašanin će naravno Zemlju videti kao vanzemaljsku). Ali u obe knjige imamo specifičnosti zbog čega ova dva i nisu toliki problem i kada se čisto logički posmatra.

Svet se kaže šuma

Radnja je smeštena na planeti Atše koje još više vodeni svet nego što je to Zemlja, osim okeana ima par komada zemlje koja bi mogli biti manji kontinent i veliki broj ostrva. Ali kao što se Zemlja ne zove Voda, jer je Zemljanima bila bitnija zemlja, tj. tlo, tako se ni ovaj svet ne zove Voda, nego Šuma (što znači Atše). Šume su osnova bića lokalaca, ali nažalost veoma su bitne drugoj vrsti - Zemljanima (Terrans).

Iako se radnja na ovoj planeti događa kasnije nego radnja romana Lišeni svega,* taj roman je ipak napisan kasnije (1974.) u odnosi na roman Svet se kaže šuma (1972.) Ne samo zato o ovom romanu pišem prvo, zato što je on kraći, jednostavniji, čak mi se čini (možda pogrešno) naivniji. U svakom slučaju poruke su ovde direktnije iako roman ne prikazuje stvari crno-belo. 

Ovde ne vidimo Zemlju, kompletna radnja romana je na planeti Atše, ali saznajemo dosta toga o njoj, sasvim dosta za roman od nekih 125 stranica. Ekološka ruina Zemlja je ostala bez svojih šuma i zato joj je bitna kolonija na Atše. Zanimljivo je da postoji neki plan obnove šuma koje nemilice seku, čak uveravanja da svet neće pretvoriti u pustinju (sad nek neko kaže Rio Tinto), mada ih za domoroce u principu ni na papiru nije briga - Atše bi trebalo da postane pogodan za zemljoradnju teranskih kolonista, onda dolaze žene (čime i počinje roman).

Kako rekoh patrijarhat ne mora biti nužan u budućnosti Zemlje (ovde bi mogli reći i ostatka čovečanstva), razvoj tehnologije ga negira, ali nešto bi ga moglo oživeti - a šta bi to bilo ako ne rat? Ipak, mi ne znamo mnogo o ratovima kojih je fakat na Zemlji bilo, a iz kasnijih radova Hainskog ciklusa vidimo da položaj Teranke nije nužno loš ni neravnopravan (jedna je ambasadorka na Urasu). Biće da je ovde reč o nečem drugom...

Ako su žene zbog stereotipa (o inteligenciji ili izloženosti opasnostima) skrajnute, jasno je da će najviše biti opisani - muškarci. Tako je u sva tri romana ciklusa koja sam pročitao, a ovde radnju vidimo kroz sukob dva "boga" - domoroca (ili "stvorića") Selvora i kapetana Dejvidsona. Prvoga će bogom smatrati domoroci, nakon onoga što je uradio, za Selvora je Dejvidson "ludi bog". Značaju ulogu imače i naučnik Ljubov, mnogo manju stari kineski komandant kolonije.

U liku Dejvidsona imamo ono što je danas veoma raubovani izraz - toksičnu muškost. To je onaj lik koji će zaštiti "svoje" žene (vidimo da opasnost na kraju jeste realna), ali će silovati "tuđe", što je bio okidač radnje. Naravno biće da se ide do kraja u ratu s domorocima, čak i kad odnos snaga ne nudi pobedu, pa ni preživljavanje. On do kraja dovodi faustovski odnos prema prirodi (moje viđenje, kod Ursule je nešto drugačije).

Odnos Dejvidsona prema domorocima je naravno rasistički, mada je možda bolji izraz speciesism. Dok su mirni Dejvidson bi možda "stvoriće" tretirao kao životinje, kad se pobune pojavljuje se pravi strah, onaj koji ima kad je okupator prinuđen da se brani (pa je sklon da onoga na čijoj je zemlji stvarno vidi kao agresora i više od toga, kao neko arhetipsko atavističko zlo). Tako slično ovozemaljskom rasizmu.

Ima tu i ponešto internog rasizma, ali ne onako kako smo navikli. Teranske rase, ili grupe ljudi, nešto su drugačije i imaju druga imena. Dejvidson je Evroafrikanac, tu su i Afroazijci, takođe i "čisti" Azijci. Dejvidson misli da si šonja ako nemaš u sebi nešto krvi odakle je ljudska rasa nastala. Komandant je azijskog porekla, ruku na srce stvarno ne mnogo sposoban, ali za razliku od Dejvidsona barem realno sagledava situaciju. Ovakva podela verovatno ima veze sa taoizmom Ursule le Gvin, a sigurno sa njenim odnosom prema ratu u Vijetnamu - komandant kaže da je iz dela sveta u kojem se gerila više puta pokazala nepobedivom. 

Selvor dolazi iz sveta u kojem su rodne uloge (stereotipi?) dosta drugačiji nego na Zemlji. Rečeno je da se žene bave "politikom", a muškarci "intelektom". To je zato što muškarci sanjaju - naravno ne obične snove. Nije jasno da li žene to uopšte ne mogu ili je podela kulturološka, možda je pre ovo drugo. Setimo se naših drevnih kultura, gde su češće žene bile šamani. Ovi rodni stereotipi se ne preispituju. Le Gvin je dovoljno antropološkinja da zna da to inače nije slučaj u tradicionalnim kulturama, osim kod otšelnika ili možda već predviđenih grupa gde rod i pol nisu isto (kod nas su bile virdžine). U svakom slučaju, ovde se niko ne pita zašto je to tako, ali je prikazano kako je - to je ovde novum, uopšte ono što dobijamo od dobre fantastike - shvatiti da može drugačije.

Ali Selvor je uradio nešto da postane "bog" (gledano iz ugla Frenka Herberta to bi bilo i muško i žensko), da ujedini "duhovnu" i "svetovnu" "vlast" (sve termine uzeti uslovno jer Atšeanci nemaju hijerarhijske strukture veće od plemena). Pošto mu je Dejvidson silovao ženu on kreće s njim u obračun iako duplo manji, tri udarce i kad se predao (položajem tela, što Dejvidson ne zna). Ljubov ga spasava (nažalost nema prostora za prikaz naučnika), on sanja i kreće u osvetu koja se završava pokoljem žena Zemljana. Nesumnjivo ratni zločin koji je počinila strana koja se brani, to je učinjeno svesno da se Zemljani ne bi razmnožavali na Atše. Izneto je prosto kao činjenica od strane autorke, kao što bi bio prenet neki zločin Vijetkonga. 

Ova knjiga je direktna metafora onoga kako Ursula le Gvin vidi rat u Vijetnamu (profesoru Tolkinu se zbog toga verovatno ne bi svidela), a poslužila je kao inspiracija za Avatara. Mada moram priznati da sam "stvoriće" zamišljao kao Evokse, bilo je jače od mene. 

Rasplet situacije vezan je za širu galaktičku zajednicu, ne pita se samo Tera, a tako nešto moguće je na osnovu ansibla - sprave za trenutnu komunikaciju između svetslosnim godinama udaljenih svetova. Kako je stvorena teorija na osnovu koje ansibl radi vidimo u romanu koji je Ursula le Gvin kasnije napisala.

Lišeni svega (The Dispossessed)

Velike su dileme bile oko prevoda samog naslova dela, ne samo u prevodilačkim krugovima. Raniji prevod bio je Čovek praznih šaka, što je referenca na poslednju rečenicu romana, takođe je fraza koja se više puta ponavlja. Lišeni svega nije netačno ali može da ima više značenja - neko drugi ih je lišio, razbaštinio - čak je to prva asocijacija. Bez poseda, bio bi neki moj bukvalni prevod, dakle rečima najbliži originalu, ali veoma nepoetski. Te dve reči imale bi značenje samo za onoga ko je o posedu kao takvom razmišljao, dakle nekome kome su bliske anarhističke, komunističke ili barem socijalističke ideje. Kako spadam u takve, inače ne mogu proceniti ubedljivost romana nekome ko inače o tome nije ni razmišljao. Pa možda je neko barem potaknut da razmišlja...

Na početku rekoh nešto o patrijarhatu i resursnoj privredi, razmišljanjima da li će to biti tema u nekoj (daljoj?) budućnosti. Ali šta ako daleki svet i nije zapravo mnogo tehnološki ispred našeg? Uras je planeta koja je tek nedavno kontaktirana od strane Haina i Tere i njihove (odnosno, barem delimično naše) ideje njima deluju kao vanzemaljske. U stvarnom životu, čak u konverzaciji sa naučnicima, oseća se da se sve promenilo, ali ne neko stvarno prisustvo ovih drugih ljudi. Uras je i dalje podeljen na više država, čak deluje (nije obrađivano) da nema cela planeta jednu klimu. Nešto što nikada ne vidimo u delima (loše) fantastike. U nekim tehnološkim stvarima kao da su iza vremena u kojem je pisana knjiga (radio a ne televizor, dirižabl a ne avion). U državi u kojoj se polovina radnje odvija ostalo je nekog aristokratskog uređenja i posebno duha koji bi mogao podsetiti na (Novu) Englesku. Iz ugla posetioca postoji divljenje, ali na kraju grubo podsećanje da taj lepi svet stoji na mukama i eksploataciji brojnih slojeva stanovništva... I takav Uras je sto i pedeset godina ranije poslao (tehnološki bio u stanju) svoje revolucionare, anarhiste, na obližnju planetu (mesec).

Roman počinje pokušajem linča, ubistva, čak i nenameravanim ubistvom nekoga ko je bio tu da čoveka zaštiti. A ko je taj čovek? Naučnik sa Anaresa koji je odlučio "da se vrati" na obližnji Uras. Njegovi preci su vek i po, šest generacija, ranije došli sa tog Urasa da bi na drugoj planeti osnovali anarhističko društvo. Tako počinje knjiga koju sam već neko vreme hteo pročitati, od kada sam čitao o njoj u radu Artee Panajotović. Tema njene knjige nije anarhizam nego taoizam kod Ursule le Gvin, ali ključne teme su ovog romana uočene. Može li uređenje u kojem nema vlasti čoveka nad čovekom (ne one zakonski sankcionisane) biti opresivno?! Odmah da kažemo - iz romana Lišeni svega vidi se da može.

O svetu Anaresa, njegovoj prirodi i uređenju, pisaću jednom ponovo, posle novog čitanja romana gde ću posebnu pažnju posvetiti ovim stvarima i dati pravu analizu. Za sada ću reći da su oni itekako organski povezani. Svet Anaresa je oskudan, pogodan za preživljavanje čoveka bez ikakvog teraformiranja (toga nije bilo, čak je učinjen napor da se postojeća flora i fauna zaštite od Doseljenika koji su tu gosti). Moguće je da tamo opstane, ima uglavnom pristojan život, nekoliko miliona ljudi. I ništa preko toga. Oskudna prašnjava atmosfera ne omogućava da ništa više od crva od kopnenih životinja opstaje. Zato mora vrve životom, ali Anares je kopneni svet (mora su razdvojena kopnom - što su na Zemlji kontinenti, tamo su okeani). 

Društveni sistem zasniva se na idejama revolucionarke Odo i stanovnici Anaresa sebe zovu odonjani a ne Urašani. Dakle to je ideološka, zapravo mnogo više - svetonazorna odrednica. Kao kada bi na Envroaziji živeli samo evroazijci... Njihov jezik je pravski, veštački nastao kako bi bio oslobođen arhističkih nanosa jezika od kojih je nastao (ijotskog koji protagonista Ševek mora da nauči? jezika države A-Ijo). Teško je psovati na pravskom jeziku, razmišlja Ševek, kada seks nije nikakav tabu, a u principu ne postoji ni želja da se drugi čovek unizi.

Imena odonjanima daje računar tako da bi bila jedinstvena, makar što se tiče živih ljudi. Dakle imamo upliv veštačkog da bi se moglo prirodno živeti. Jer ono što je "prirodno", zapravo je "konstrukt", to je ono što je organsko arhističkim društvima. (Koga zanimaju neka moja razmišljanja: kad kažeš veštački to asocira na veštinu. Jeri loše biti vešt u nečemu? Hrvati kažu umjetno i umjetnost, dakle umetnost je veštačka art-eficijelna. Latinsko ars takođe znači veština. Tako da vešački nije loše po sebi, a nije ni neprirodno. U koreni reči tehnika je grčko tehne što znači veština. I životinje imaju razne veštine).

Ševek je od detinjstva bio nekako drugačiji  Kasnije će on to videti tako da je načinio dva koraka - njegovi preci su se emancipovali od arhističkog Urasa, on je bio autonoman u odnosu na one koji ga okružuju. Stranac u svom plemenu. On se bavi temporalnom fizikom, granom koja malo koga interesuje. Čak i ako se uspe u namerama i omogući instant komunikacija između udaljenih svetova to je ono što njegovim izolovanim saplemenicima na Anaresu najmanje treba (ili oni samo tako misle, tema je za narednu diskusiju). Međutim, prvi otpori biće nekako birokratski, a birokratija je ono čega na Anaresu ne bi smelo biti, pa ipak ona nastaje. Posle niza problema, od kojih dobar deo izaziva suša na celoj planeti, Ševek uz pomoć svoje žene najzad objavljuje svoja dela necenzurisano, ranije je stupio u kontakt sa naučnicima sa Urasa i oseća svojevrsni zov da ode tamo i prenese svoje ideje koje su prerasle njegov rodni svet.

Roman ima paralelnu strukturu - poglavlje Uras, poglavlje Anares. Na Urasu je Ševek u zlatnom kavezu. On vidi da arhisti nisu nikakva čudovišta, kako su ga ceo život učili, ali takođe da njegova otkrića žele za sebe, a njemu skrivaju pravu sliku svog sveta. I tamo je buntovan, stupa u kontakte sa revolucionarima. Srećom na Urasu ima ambasada Tere...

Za kraj, ponoviću ono što rekoh - ako su žene potisnute više će biti opisani muškarci. Na Anaresu, naravno, ima naučnica, Ševekova žena je marinska biološkinja, od nje ćemo dosta saznati o životu na Anaresu (rekoh, naredni blog, a dotle je preporuka da pročitate kjnigu). Mogla je neka žena doći do Ševekove teorije, a s obzirom na to kakva su imena na Anaresu, mogla je stupiti u kontakt sa kolegama sa Urasa koji bi bilo nesvesni njenog pola. To bi moglo stvoriti drugačiju dinamiku jednom kad tamo ode, zahvaljujući stereotipima veoma prisutnim na Urasu. Izbor Ursule le Gvin je bio drugačiji, ovde patrijarhat nije opisivan per se, mada imamo prikazane međusobne odnose i na Urasu i na Anaresu. Lišeni svega se bavi sagledavanjem arhizma i anarhizma te temama mnogo dubljim od državnog uređenja.

Ivan Vukadinović

* iz razloga jednostavnosti, pisao sam imena romana s naslovom prevoda koji sam čitao, ima i mala diskusija oko prevođenja pojma dispossessed.