Хевиленд Таф - пси мачке и екологија

 Моја каријера је препуна костура мртвих серијала.

Џорџ Р. Р. Мартин

Реченицу је мештар написао давно, 2003. објавио је збирку својих прича Песме снова. Можда је већ тада његов мегасеријал Песме леда и ватре био најпознатије што је написао, односно започео, али тешко да је мислио на шта ће преко двадесет година касније асоцирати ове речи. Не знам да ли ћемо видети расплет у свету леда и ватре, али посветимо се серијалу Хевиленда Тафа. 

Заправо, с обзиром да ми приче делују веома серијализовано (мана овог текста је што га пишем након само две прочитане приче), не знам како би његов серијал могао сматрати (не)завршеним. Можда бн Тафова смрт све окончала? Или нешто круцијално у свету (галаксији) који Мартин овлаш описује у позадини - Старо галактичко царство се одавно распало (помиње се у још неким причама), Еколошки инжењерски корпус (Таф се и даље представља као његов члан) је већ заборављен...

У свом уводу (други том Песме снова) Мартин каже да протагониста серијала мора бити ексцентричан. Не претерано, додао бих, ипак није овде реч о алтернативном хорору, него... Жанровски је несумњиво реч о научној фантастици, али Мартин имитира детективске приче. Таф као Поаро, рецимо. Но овде он не решава злочине, мада зна да се бави дедуктивном методом (како би рекао Холмс). У причи Звер за Норне он је заправо починио "злочин", ако је злочин сјебати економију планете која то заслужује. У причи Чувари он решавајући случај заправо открива фундаментални неспоразум, који је имао фаталне последице. Као да се сам Таф пита (а и читалац, тј. ја) вреди ли ове у другој причи спасавати, ако су они у првој урнисани уз невини смешак... Вратићемо се.

Мада не бисмо могли замислити да Мартин икада напише нешто као онај злогласно-смешни Лавкрафтов есеј Cats adn Dogs, рекло би се да је ипак он cat person. Протагонисти увек имају нешто од свог аутора, а у уводу Мартин једино признаје да је то мачак Дакс, мада његов није телепата. Није ли? Потписник ових редова виђао је чешће "телепатију" (читање понашања блиских људи) код паса него код мачака. С једне стране, пас је животиња која има најинтелигентнији међусобни однос са човеком (покажите нешто прстом мајмуну и псу), с друге стране ако је нешто "прочитао" пас ће то нетактички одмах показати, али мачка... она је друга прича! Иначе ако вас занима шта ја мислим о мачкама и псима.

Прва од звери које је Хевиленд послао Норнима јесте велика мачка са пси моћима. Одличан материјам за заплет, а богами и расплет. Али Мартин је мајстор заокрета у нарацији, а поента је била нешто друго. А сад пређимо на екологију, област деловања Хевиленда Тафа.

Екологија је нешто о чему сам доста писао (рецимо овде) и морам признати да није било баш читано. Можда треба имати неку струку да би се тема поменула, ал' рекао бих да се људи ни њиховим речима много не баве. Уместо тога, често се реагује условним рефлексом, а те реакције су заправо добре. Знате ли да се негде иза ископавања литијума, као и већ скоро заборављених МХЕ крије неки еко-активизам (тачније замена фосилних горива)? Која је онда улога "обичног човека", ако је он мислећи, па онда и писца фантастике, коме такође екологија (и енергетика као повезана тема) нису струке? Рецимо да не доводимо у питање податке, но све и да цифре не лажу морамо ли гутати сервиране интерпретације?! 

Упоредимо све са другим чувеним писцем, Френком Хербертом, и његовим серијалом Дина. Херберт је систематичан, а екологија Дине само је једна од тема тог, пре свега филозофског, дела. У излагању му експозиција није страна. Донекле џаба све ако филм (чак и кад је одличан) ту тему много не покрива, а нађу се мудросери да доносе супротне закључке. Но, како човек није власник изговорене речи, тако ни писац није власник написаног дела. Ћирковић ће рећи, насупрот мишљењу тих мудросера, да Фремени нису никакви романтични конзервативци (односно конзерватори) постојеће средине, него активно желе да је промене. Имати у виду противљење струке (а богами и "струке"), јасно говорим о појединцима, идејама решавања еколошких проблема Земље тераформирањем. Посебна прича, којом се нећу даље бавити.

Јер није ни ту све тако једноставно, Дина је постала пустиња захваљујући неким људима, односно уношењу вектора који ју је таквом начинио. Нити је озелењавањем Дине решен проблем Аракиса (Дине), ово би већ била реплика Ћирковићу, па ће она морати поново да се претвори у пустињу (спојлер алерт: Божански цар Дине, његово деловање). Све нам постаје много јасније кад схватимо да је кључ Дине човек, а не екологија по себи.

Вратимо се Мартину. Као и све друго иначе, његов однос према екологији је компликованији, мада је заправо више релаксиран. Није ли оно Winter is coming алузија на еколошки проблем који је већи од саме игре престола!? Можда до краја видимо да иза дела тог проблема (Туђини, Они Други, вештачка интелигенција их именује Оштрозуби) стоји такође човек. Но то сада не знамо, а не знамо ни да ли ћемо сазнати. Нама је јасна алузија на глобално загревање, о којем се иначе није толико причало када је Мартин почео да пише серијал. Неки су чак имали потребу да нам цртају како не треба да мислимо на зиму него лето, не на хладноћу него на врелину... А биће да је код Мартина, као и код Херберта кључ човек - тамо Квизац Хадерах, овде Азор Ахаи (наравно да то укључује и жене, заправо једна је могуће та јунакиња, други је...)

Серијал прича о Хевиленду Тафу писан је још раније тако да неће бити да је циљ била нека шифрована порука у вези глобалног загревања и активизма (али појам је био и тад познат, говорило се о стакленој башти, можда има прича о томе). Данас нам он делује свакако релаксирајуће. Ексцентричан детектив еколог наизглед лако (да му верујемо да напорно ради иако тако не изгледа?) решава компликоване случајеве. Но позабавимо се на крају сва два таква случаја, односно приче.

Признајем да не делим у потпуности Мартинову изразиту аверзију према борилачкој арени, коју је он преточио у Денерис, а касније и њеног змаја Дрогона. Није да волим кад се људи шибају до смрти, далеко од тога. Али ако је негде требало попустити оном "нижем" у људима, а требало је јер је власт тражила болне компромисе, то је онда та област у којој неки својом вољом желе да се бију док не погину, а светина је луда за тим. Денерис је споља и попустила, али њен змајчек је осетио како се осећа... Али у причи Звер за Норне ствар је другачија. Овде имамо борбе животиња, звери које нико ништа није питао. Без обзира на "крволочну природу" неће бити да су хтеле да убијају како би неке глупе људе забавиле. Иако цела планета изгледа не живи само од тога (постоје и друге привредне активности), барем сви моћнији се тиме баве и заслужују економски колапс, који им Таф ноншалатно приређује. 

И у причи Чувари имамо посла са људском глупошћу, иако је овде реч о људима који се баве много "поштенијим" послом него што су борбе звери. Ипак и на овом рибарском свету (планети скоро сасвим прекривеном водом) људи делују бесловесно у суочавању с проблемом кога једино знају силом да решавају. Чак ће жена која с Тафом комуницира њега натерати претњом његовим мачкама да примени силу. Али Таф није одустао од (детективске) потраге за решењем које је у суштини веома једноставно, мада сасвим неочекивано. И само је сачекао да се силовање планете изјалови...

То решење је (спојлер алерт!) комуникација са интелигентном врстом коју људи овога света сматрају искључиво за храну. Ти ћупови у муљу, у плићацима, стварно не делују импресивно. Иако им је скоро сва унутрашњост мозак (зато су ваљда тако укусни) они немају чулне органе, нити оне за манипулацију (ни очи ни руке). Једино за шта знају је телепатија и ту улогу има маче Дакс. Они су покренули акцију против људи а да заправо нису ни знали ко (односно шта) им прети. 

Таф је случај решио, једини проблем му је, као што често бива, остао наплата. И то је решио - наравно да су платили.

Иван Вукадиновић

п.с. Сам Таф, а више концепти којих се дотиче, заслужили су овај текст. У Песмама снова (други том) наравно да има још веома лепих прича, али неће бити приказа. Има нешто још лепше у првом тому, па кад га набавим...