Sandkings

 Kao mali prosto sam obožavao insekte (zapamtite ovaj glagol, videćemo značenje), posebno mrave. Zamišljao sam kako međusobno ratuju, uostalom gledali smo to na dokumentarcima, imaju države, crtao sam mape ili slike njihovih bitaka. Neki su bili naoružani puškama, kao da već sami po sebi, svojim telima, nisu opremljeni strahovitim oružjima, za sopstvenu veličinu. Iako u ovoj priči nije reč o insektima (to se ponavlja valjda da ne bi bili potcenjivani), priča me je pukla, dovoljno da o njoj pišem blog.

Nekako priče, same po sebi, ne dominiraju savremenom književnošću, a što se tiče fantastike obično se ne nose sa romanima (serijalima), filmovima, serijama, stripovima... Pa ipak neka priča ostane zapamćena (i godinama), pominje se u krugovima ljubitelja, sama priča ili zbirka (moguće više autora). Tako su mi pre dvadesetak godina, dok sam se tamo muvao, u Lazaru Komarčiću često pominjali zbirku Tamni vilajet i priču Noć koja bi mogla promeniti sve. Ta zbirka je izašla bar još 15 godina ranije, pred kraj našeg zlatnog doba fantastike (pionirskog svakako), u vreme kada nad Srbijom neki novi (i u toj zbirci anticipirani) vetrovi počeše da duvaju...

Odjeknula je svakako i priča Sandkings, ako je mogla dobiti Huga i Nebulu, i naći se nekoliko puta u prestižnim izborima priča. Naravno da mora postojati neko lično značenje, osim onog navedenog u prvom pasusu... Lično i opšte, jer pišem ako je još nekome zanimljivo. Zašto su insekti zanimljivi, posebno mravi kao njihova najgrupnija forma?! Da li zato što su potpuno neantropomorfni, ili zato što imaju hive mind? Tema je inače trenutno aktuelna zbog (izgleda ne baš dobre) serije The Three-Body Problem - ali kako nisam čitao knjigu neću više o tome. Imam i ja nešto tako napisano, nadam se da će relativno skoro biti na papiru. 

Ova priča pleni i svojim stilom. Nisam odmah shvatio zašto me je podsetila na Kinga. No barem sam što se svojih utisaka tiče "suveren", pa nakon preispitivanja mogu reći. Kingovi romani, filmovi rađeni po njima (zapravo malo toga sam čitao, Mobilni telefon, recimo) kreću iz nekog "normalnog života", pa onda užasi polako počinju da naviru (a nekad i naglo, pa je sva normalnost data u nekoliko sekundi, kakav je genijalan početak trilogije The Stand). Ali paralela nije odmah jasna. Ova priča se odigrava na planeti Baldur, koja nije baš pitoma kao Zemlja ili bar ima krajeve koji su negostoljubivi koliko i zemaljske pustinje. Protagonista (istovremeno i antagonista) možda čak i nije čovek. U svakom slučaju je, čak i za standarde tog sveta, poprilično lud i kreće se u takvim krugovima. Pa ipak, ima on neku svoju rutinu, svet u kojem može da radi sve što hoće, sve dok ne naiđe na kraljeve peska.

Dakle, poigravanje sa rutinom u kojoj je "čovek", bio on prosečan (malo)građanin ili ne, siguran, iako nije reč o pastoralnoj Novoj Engleskoj. Osim što je omiljeno mesto radnje Stivena Kinga, ta oblast je i rodno mesto jednog drugog velikana, potpuno drugačijeg horor senzibiliteta - H. P. Lovecrafta. Ne krijem da sam veliki fan njegovog pisanja, ideja (posebno u vezi sa neantropomorfnim kosmičkim ambisima) pa i stila koji deluje nekako šablonski. Ali toga kod Martina nema, nema ni u hororičnim scenama njegovog najpoznatijeg serijala (poslednja knjiga najviše ima neku horor atmosferu), nema tog isticanja racionalnog šoka, ponavljanja da je nešto bogohulno, neantropomorfno, neeuklidsko, etc. - čak i kad stvarno jeste. Takav je Martinov stil. Posebno toga neće biti ovde, a ne bi ni imalo smisla jer reč je o karakteru (o kojem zapravo znamo veoma malo, o njegovom životu ništa) kojeg je praktično nemoguće šokirati. Osim u slučaju koji vidimo na samom kraju priče.

Rekoh da o liku saznajemo veoma malo, o poslu kojim se bavi samo da nekad ide na duža putovanja i da mu pare, po svemu sudeći, nisu problem. Mogli bismo reći da ne spada u druželjubive, mada ima društvo opasnih tipova sa takođe, blago rečeno, čudnim zanimacijama. Relativno normalna osoba, kao što je njegova bivša, u takvom društvu će ispasti cmizdrulja (što možda bar malo inače jeste). 

Reč je o osobi sa manjkom empatije, a viškom uživanja u sadizmu - što inače ide jedno sa drugim. U njegovom hobiju skupljanja opasnih životinja i poigravanja sa njima kao da ima nečega od onih sakupljača (serijskih ubica koji sakupljaju artefakte, a svakako neobična ubistva). 

I takvom liku je ponuđeno da ima organizam koji ga bukvalno obožava. Nije reč o prostom obožavanju koje bilo koji ljubimac (pas posebno) ima prema gazdi. Reč je o religijskom obožavanju koje vidimo kroz freske koje će ovi "mravi" napraviti, smatrajući svog gazdu bukvalno za boga, pošto dovoljno dugo budu izloženi njegovom hologramu. Ali ovaj bog nije dobar, a "kultura" kraljeva peska saznaće kako da se nosi sa zlim bogom. To će se videti na tim freskama koje postaju neka vrsta slike Dorijana Greja.

Rekoh da nema onih "bombastičnih" izraza koji će nam predočiti kosmički horor, uostalom naslućujemo da je ceo taj svet u kojem se odigrava radnja poprilično neantropomorfan. Ipak se do kosmičke strave stiže preko veoma uzbudljive radnje sa nizom prekokreta kojima se stalno pojačava takav utisak. Ovde se neću time baviti, gde nas vodi u početku dosada protagoniste, a kasnije njegov nagon za preživljavanjem. Stvari koje same po sebi nisu neočekivane, a posebno ne odudaraju od njegovog karaktera. Želja da izgladjivanjem pospeši međusobne sukobe kraljeva peska, imaju četiri frakcije sa različitim bojama, rekli bismo različitim mentalitetom. Ili organizovanje zabava sa klađenjem i poturanjem drugih opasnih žvotinja u terarijim. Ili kako je pređena granica koja nije smela biti pređena - između terarijuma i spoljnog sveta (sveta protagoniste). Uostalom, i kod Gremlina je bila granica, više pravila šta se ne sme raditi. A kršenje pravila se kažnjava...

Čitajući razmišljao sam (a to je već osećaj kosmičke strave) kakvu bi opasnost spoljnom svetu, dakle ne samo za protagonistu, predstavljala takva bića. Ali u raznolikom svetu jedne (izgleda zabačene) nama nepoznate planete ta bi bića zapravo i mogla da se uklope. Jedino glad ostaje problem. Kraljevi peska inače sami ne mogu opstati, njihova majka je i njihova utroba, odakle dobijaju svarenu hranu - maw. 

Već sam istakao Martinovu sposobnost da ti predoči nekog sporednog lika s kojim bi se mogao povezati kao da je "glavni". Naravno, u serijalu kao što je Pesma leda i vatre i sporednom liku se mogu posvetiti mnoge stranice. U noveleti od pedesetak stranica, sa samo jednim pravim likom... pa recimo da će onaj sporedni biti jedan o njegovih "ljubimaca". Takav je gegavac (shambler?), izgleda nimalo prijatan i veoma opasan. Na početku priče saznajemo da je već bio zapostavljen, a kasnije će sam protagonista primetiti, možda uz trunku empatije, da nije stigao da ga nahrani. No i da je hteo nije imao vrmena ni da ga zbrine, ni da empatiše, jer ni sam nije jeo par dana, ali zato se jeste opijao - problemi sa kraljevima peska su eskalirali. 

I sam kraj, vezan za grupaciju kraljeva koja je delovala inferiorno. Prava majstorija je što je kraj u nečemu bio očekivan, a u nečemu ipak nije, pa je ispao šokantan i za tako prevejanog mufljuza kao što je Simon Kress.

Treba istaći i način pripovedanja koji nam deluje kao da je u prvom licu, a da to ipak nije. Zapravo ovde imamo samo jedan point of view, nešto što je primenjeno mnogostruko u načinu izlagnja Pesme leda i vatre. Kao i u tom serijalu i ovde imamo onu spoljnu pretnju, komponentu kosmičke srave, koju akteri ignorišu, tamo zato što su opsednuti međusobnim borbama, ovde zato što je protagonista opsednut sobom. A ta "spoljna" pretnja nekada može biti nešto što gamiže tu oko nas. Za kraj da citiram Lavkrafta: A stvari koje bi trebalo da gamižu, naučiše da hodaju.

Ivan Vukadinović

p.s. Filmovanje je nešto što čitalac poželi. Postoji film iz 1995, baziran na noveli, ali nažalost prebačen u neko okruženje zemaljske naučne ustanove (što može biti po sebi zanimljivo, ali rekao bih da se time dosta gubi). Netflix je takođe najavio adaptaciju.

ps. ps. Postoji Martinova priča koja je ostavila još veći trag, zapravo više puta mi je pomenuta. A song for Lya. Pa kad pročitam...