Sveto i svetogrđe u postsekularnoj Srbiji

Sveto ne mora nužno biti na bilo koji način sakralno, ne mora imati veze sa religijskim, sveto biva ono što se vidi kao osnova zajedničkog identiteta. Homoseksualnost ili heteroseksualnost, mir i bezbednost, zaštita manjina, sloboda da se imigranti kritikuju, sloboda govora, sloboda veroispovesti, pa čak i sama sekularnost mogu biti svetinje koje se ne dovode u pitanje.

Danica Igrutinović, Sveto i svetogrđe u postsekularnoj Srbiji

Knjiga Danice Igrutinović je zanimljivo sagledavanje škakljive teme. Spada u naučno-popularnu literaturu, u ovom slučaju od one vrste koja ulazi više u diskurs nego da bi bila informativna (moj sud), mada se mogu tu naći stvari za koje čitalac nije znao (u mom slučaju svakako slučaj štampanja zastave Obraza na WC-papiru, meni omiljen primer). 

S obzirom na takvo sagledavanje knjige, ovaj blog je pre razmišljanje povodom, nego neki tekst o knjizi, njen prikaz, etc. Tako, na primer, na samom početku (kada smo kod "davnih" slučajeva) Danica navodi primer sprdnje sa podrškom crkve ratnoj propagandi u okupiranoj Holandiji. Nacisti su odštampali plakat sa po njima bogohulnim iskazima, što je na kraju videlo mnogo više ljudi nego izvornu poruku. U današnje vreme interneta ovakvi slučajevi se multiplikuju - često je reč o nekakvim umetničkim izložbama koje bi veoma malo ljudi posetilo, a onda one dobijaju (neželjenu?) "reklamu" oglašavanjem uvređenih, često pokreta, stranaka...

No ja se sećam da je bilo slučajeva kada onaj koji diže optužbu za svetogrđe nije smeo ili umeo da "potencijal" spornog do kraja iskoristi (i tako valjda mobiliše i hogomenizuje "svoju stranu", što valjda jeste cilj). Povodom čuvene izložbe Ecce Homo sećam se emisije koju je vodila Olivera Kovačević (sada zadužena za Evroviziju, koja je zanimljiva na drugi način: kod "prve Srbije" imamo redovno coktanje i/ili podsmeh onome što bi da je to u domaćoj organizaciji možda već proglasili za bogohulno i bunili se). LM, Olivera je tada pokazala Boškiću sliku na kojoj je Džizus sa nekim kuravama i trandžama, kako bismo danas, rekli, pa počela s pitanjima šta je tu sporno, eto on je na strani izopštenih, bla-bla-gnjav-gnjav. Boškić je mogao reći - a što ne pokažete sve slike - da je znao (pogledao sve) ili da je imao stomaka da pomene - ali nije. Mogao je samo da ćuti...

Igrutinović, naravno, pominje i ovaj slučaj, on joj je prvi (nulti je slučaj "Svete Cece"), rekavši da "većina" slika nisu imale seksualnu konotaciju. Ali, ako nekoga ta konotacija vređa, zar ne bi bila dosta samo jedna slika!? Vratićemo se na sam pojam uvrede... Na jednoj od slika izložbe Isus je u zagrljaju lika kome se dole vidi đoka do kolena (da se izrazim sasvim kolokvijalno). Meni je to bilo degutantno, a nekom verniku bi bilo mnogo više od toga. Da je Boškić hteo mobilizaciju, ukazivanjem na tu sliku lako bi je dobio. 

Uopšte, veliki vernici, kakvi su uglavnom "desničari" nemaju stomak da iskoriste do kraja nečije gluposti, evo kako sam to ja uradio daleke 2007, na slučaju koji je više hula nego svetogrđe. Tada je neki klinac na forumu Demokratske omladine (Nikola90) napisao "I dalje tvrdim da je Gojko šef mafije koja se zove SPC". Nekom verniku bi možda bilo mučno da to ponavlja, ali meni nije, savio sam u potpis na svom profilu - "I dalje tvrdim da je Gojko šef mafije koja se zove SPC" Nikola 90, LDP. Onda mi se lik javlja, naravno bez pozdrava, pa će autoritativno: Zašto si stavio Nikola90, ispašće da LDP učlanjuje maloletnike. Ja mu kažem - Nisam ja to stavio u smislu da si član stranke, nego da se ložiš na LDP. On kaže - ja se ložim na devojke, a LDP je moj prirodni izbor. Nema frke, rekoh, promeniću potpis. I bi tako: "I dalje tvrdim da je Gojko šef mafije koja se zove SPC"Nikola90, maloletnik čiji je prirodni izbor LDP (mogao sam dodati i ono reci ne drogama). Valjda nije teško pogoditi zašto sam isticao da neko ko je povezan sa LDP-om vređa patrijarha kojeg su mnogi Srbi smatrali za sveca. (Inače, u romanu Kod Hiperberajaca Crnjanski navodi primer nekulture nekog novinara iz krugova u kojima se kretao koji je tadašnjeg papu uporno zvao svetovnim imenom Pačeli, iako je sam Crnjanski tog papu smatrao neprijateljem Jugoslavije)

No ajmo ipak malo ozbiljnije o Daničinoj knjizi. Koja ima četiri dela. U prvom vidimo zašto je današnji svet postsekularan, te šta se sve tamo može smatrati svetim i svetogrđem. Odatle je ovaj citat sa početka koji jasno odvaja sveto od sakralnog. Sakralno bi bilo nešto direktno vezano za verski kult, podrazumeva se da je to svetinja, ali ne mora samo to biti, niti neko mora biti "veliki vernik" (ili da kažem upoznati vernik, neko ko poznaje dobro "svoju" religiju, kojoj identitetski pripada) da bi imao svetinje... Svetinje mogu imati i ateisti, jer država ili nešto u njoj, nešto u tzv. društvu, može biti sakralizovano. Takav i tamo izneti stav ima dve funkcije. Jedan je taj stav sam po sebi (u odnosu na svetinje modernih liberaša, u nas i u svetu) što je meni, ne krijem, bitnije. Drugi je uvod u temu knjige, jer u Srbiji se mnogo šta, od strane većinske (kako Danica više puta kaže heteronacionalističke) tzv. "prve Srbije" sakralizuje, a da nije hrišćanstvo ili pravoslavlje per se.

Zapravo, praktična religija, veroispovest, nikada nije odvojena od života, tako je nešto nemoguće (osim možda kod gnostika, no oni su posebna priča, u hrišćanstvu svakako nemoguće). Uvek imamo neki hibrid, samo je pitanje šta je od toga dovoljeno a šta ne. Jedno postaje svetinja, drugo svetogrđe. Što se tiče ove profanacije svetog, imamo odličan citat Milana Kundere, koji veli da su govna veći teološki problem nego zlo. Da se vratimo Srbiji, jasno je - ispada da "prva Srbija" ima monopol na svaku ovozemaljsku svetinju, dok je za "drugu Srbiju" rezervisan ateizam i agnosticizam. Otud Ceca sa krstačom nije problem, ali jeste Sveta Ceca, ako je neka umetnica prikaže sa oreolom. Taj slučaj bi možda i "objektivno" mogao biti sumnjiv kao ironija, ali šta ako neka gej osoba stavi sveca u dugine boje, iskreno (?) želeći da se identifikuje?! Vratićemo se na to...

Drugi deo je više legalistički i bavi se slobodom veroispovesti u postsekularnom svetu. Ovde imamo britanski, francuski i nemački model (razumljiv mi je fokus na Evropu, pa tako nećemo porediti američki i turski sekularizam, što bi bilo zanimljivo, ili pričati kako je u Indiji...). Ja ne bih ulazio u finese, nego bih odmah prešao na srpski zakonski model, koji, koliko se sećam, nije svrstan u jedan od ova tri...

Nije poznat nekakav naš zakon protiv svetogrđa (u Evropi ih je bilo). Toga naravno nije bilo u vreme socijalizma (radikalni sekularizam), a ni ranije nije ušlo u zakonska rešenja, ali jeste u nekim protestantskim zemljama (tamo je razblaživano, sve dok nije ispalo iz zakona ili prestalo da se primenjuje). U optužbama za svetogrđe, koje dobijaju legalnu komponentu, tako se u Srbiji pozivalo na zakon iz doba SFRJ koji zabranjuje širenje verske, nacionalne, etc. mržnje; za potrebe propagande pozivalo se na uvredu verskih osećanja (većine). 

Meni je to zanimljivo jer, mogli ste videti neki pasus gore, ja nisam vernik. Izrazi tipa hula, bogohuljenje ili svetogrđe su mi podosta strani, normalno ih ne koristim u govoru. Ali mogu razumeti šta je uvreda, odnosno da se neko oseća uvređenim, mada i tu imam specifičan stav.

Smatram da jedino istina može da uvredi. Pokušaj uvrede koji ne bi "naleteo" na nešto istinito mogao bi izazvati samo smeh - sažaljenja ili podsmeha - onome ko "uvredu" isporučuje. No postoje ovde dva slučaja. Jedan je ako se nagazi na nečiju manu. To govori pre svega o uvređenom, mada i o onome ko je uvredio može govoriti da nema takta ili da se bavi stvarima kojima ne bi trebalo. Ali ima i drugi slučaj koji je društveno zavisan, pa zapravo jeste povezan sa regulativom protiv širenja mržnje po osnovu nečijih karakteristika (uključujući tu i veru). Ako je istina da postoji nasilje ili diskrimacija po nekom osnovu, onda žrtvu isticanje toga dodatno traumatizuje (a može biti osnova i za novo nasilje, mržnju, diskriminaciju)... 

Danica Igrutinovi na više mesta ističe (čudi se?) kako je ovde žrtva većina, ali ne vidim zašto bi to bilo nemoguće. Moderna "levica" inače voli da ističe vazda neka prava ugroženih manjina, ali treba se setiti da je prava levica (komunisti, socijalisti, anarhisti) bila za prava većine, pre svega proletarijata (radnog naroda koji je, praktično ili bar teoretski, uključivao i seljake). I danas većina može biti traumatizovana i s pravom uvređena, što možemo videti na primeru poslaničkog kandidata LDP-a koji nam se rugao u stilu "Ameri su vas malo bombardovali"; isti je za patrijarha Pavla jednom napisao "matori zlikovac"; eto me jopet u primerima starim 15+ godina... 

Najzad dolazimo do trećeg, najvećeg i suštinskog dela knjige, de su dati primeri vezani za Srbiju. Onaj nulti je iz vremena ancien regime, dakle vlasti "žutih", ili kako kaže vlade Mirka Cvetkovića. Dvanaest je za vakta ovih vlasti, navedeno u četiri perioda, po aktuelnim premirerima i patrijrsima. Koliko se sećam slučajevi nisu vezani eksplicitno za ovu vlast, pre za neku društvenu klimu, mada "nije jasno" (tj. objašnjeno) da li je to vezano baš za ovu vlast, kao takvu - zanimljivo da Danica često koristi kao nekakava argument da nešto "nije jasno".

Prethodno treba istaći dobru definiciju Srbije kao postsocijalističke i postotomanske zemlje (Danica ne kaže postdemokratske, kako bi to rekao Amadeus Pančić i još poneki autor, takođe bi se moglo reći i postbombardovane... da ne kažem posttraumatske). Zato bih se ja mogao pitati kako joj nešto biva nejasno, no vratićemo se na to.

Meni je svakako "najdraži" primer onaj sa zastavom Obraza koja se pojavila na rolnama papira u skupštinskom restoranu WC-u, pošto su ovi napali neki vojvođanerski simbol (da se ne lažemo, grupe ekstremne "levice" i "desnice" kao da često postoje prevashodno jedni zbog drugih). No zašto bi se tu čak i Crkva oglasila, a da joj prethodno nije smetao logo Obraza koji ima Hristosov inicijal?! Mogao je smetati SPC po dva osnova - bilo zato što joj smetaju same vrednosti Obraza, što ih se ne smatra zapravo hrišćanskim (tu već zalet hvataju "liberalni teolozi", pa i deklarisani ateJisti koje Danica navodi); bilo zato što, s obzirom na empirijsku agresivnost Obraza, nije teško predvideti da će se i njihovi simboli naći nekad na drugom kraju batine, a time indirektno i simboli SPC. U ovom slučaju uvredom su uzvratili LSDV. 

Sad, kako rekoh već, nisam neki vernik pa da razmišljam o tome jeri ovaj krst nešto posebno, ili je Crkva bila trigerovana prosto zato što je krst uvređen. Ako je ovo drugo u pitanju, onda bi svaka "uvreda zastave" Engleske bila uvreda krsta sv. Đorđa, takođe bi uvrede krsta bile uvrede zastava Danske, Grčke, Norveške... Mada za cepanje zastava i slično često postoje svetovne kazne.

Ostali slučajevi mogućeg svetogrđa, optužbi za isto, mogu se podeliti u dve grupe. Jedni su vezani za umetničke slobode, drugi za LGBT i njihov (kompleksni) identitet; ima tu i preplitanja. Stil je izlaganja da se iznose optužba, odbrana i ishod, ako ga ima. Ishod je vezan za nekakve legalne državne mere, ako je bilo reči samo o raspravi (najviše na internetu), jasno je da tu ishoda nema, svako je izrekao svoje, a rovovi su već duboko iskopani, i sve dublje, vidimo to u ovoj knjizi. Takav slučaj bez ishoda je ovaj sa Obrazom.

Danica "ne ostaje dužna" ni drugoj strani, pa će povremena teološka iskakanja inače inTELEktualaca koji se deklarišu kao ateisti jasno iskazati kao neuverljive i kao takve veoma brzo zaboravljene od strane javnosti. Međutim, šta ako neki gej aktivista, prosto neko ko je došao na Pride , dođe tamo sa ikonom, ne nužno sa ciničnim namerama?!

S jedne strane treba reći da kod nas (a toga je istina sve manje, rekao bih, jedan rov eto postoje plići) postoje namere ovih aktivista da svesno provociraju SPC, što je odgovor na stavove koje SPC ima o njima, etc. Međutim, šta ako dolazi Šveđanka (Ecce Homo) sa nečim što je u njenoj zemlji ne samo dozvoljeno, nego od strane zvanične crkve odobreno? Opet je pitanje da li ona uopšte zna za kontekst koji imamo u Srbiji... Ako zna, da li dolazi da bi "širila slobode", ili da bi nas "civilizovala", što je, dozvolićete, kolonijalni diskurs. Mnogo iskrenije, čak meni bar malo dirljivo, deluju priče kao što je ona od emigranta iz Srbije u Britaniji čija je porodica (pa time i on, dok je bio mali) bila čak žrtva napada zbog srpskog porekla. Kasnije mladić otkriva da je gej, ali želi da pripada srpskoj zajednici, pa time i Crkvi.

Ipak, kada se opravdavaju takve "provokacije", treba imati u vidu da hrišćanstvo ima (barem) dvostruku prirodu po onome što propoveda - s jedne strane jeste tolerancija i zaštita ugroženih, ali s druge strane jeste doktrinarno osuđivanje homoseksualnosti. To su prosto činjenice koje LGBT ako baš želi biti hrišćanin mora da pomiri. A moguće je i promeniti veru... Pravo pitanje bi bilo mora li neko biti hrišćanin da bi bio Srbin (ili uopšte čovek). Rekao bih da ne, ali to tek treba da se shvati. 

Zaključkom knjige se ne bih mnogo bavio. Ko hoće neka pogleda, ukratko dva problema se uočavaju zašto bi nešto bilo svetogrđe. Prvi je vizualna prestava, što ima veze s kanonskim slikanjem ikona (koje praktično nije umetnost). Ne sme se iz toga iskakati. Drugo je prelaženje granica, kod nas famozne dve Srbije. Ako većinski narativ toleriše tzv. drugu Srbiju (što sve zavisi od količine moći koju ima), to može biti u četiri zida, a posebno ako je udaljeno od bilo čega što ima veze s pravoslavljem (a videsmo i narodnom nošnjom, ergo srpstvom kao takvim). U tom smislu problematično postaje sve što je "metafizičko žensko", a posebno ako je fluidno, sve nasuprot vladajućem patrijarhatu...

S tim u vezi je prva od dve kritike koju bih imao uputiti. To je kada se (polemički?) kaže da nije jasno (odnosno definisano) šta je tu simbolički muško, a šta žensko. Ako je to naučni stav, treba imati u vidu da javni diskurs ne mora imati naučno definisane stavove, a identitet je, kako sama "nauka" veli - fluidan. Dakle, možda da bidne, a ne mora da znači.

Ako se stav iznosi polemički (uzimanjem suprotne strane) to mi je dosta strano. Ne smatram celishodnim da nekome u polemici kažem da mi nije jasan. Radije ću da pričam kako mi je sve jasno, pa da mu nakačim licemerje, nečasne namere ili prosto glupost. Ako grešim, živeću s tim. U ovom slučaju, treba biti jasno da ove naše identitetlije kopiraju američku desnicu (što je i sama Danica primetila) ali nisu u istom položaju. Tamo imamo javne radnike kojima je bitno da privuku pažnju i/ili one koji se šlepaju uz moćnu Republikansku partiju. Kad nas imamo strančice koje se bore za cenzus. Ako neko baš želi Gilead, jasno je da to neće otvoreno reći.

Danica se bavi identitetskim pitanjima i tu mi smeta kako to smatra volšebnim povezivanjem zapadnog liberalizma i socijalizma (naravno kao negativnih pojava). Koliko se sećam Marks je pisao na nemačkom, a ne na ruskom. Komunizam jeste zapadna ideologija (uostalom, reći zapadna ideologija je pleonazam, sve ideologije nastaju na Zapadu). Dorijan Nuaj je rekao da su liberalizam, komunizam i nacizam zapravo hipertrofije ideala Francuske revolucije (sloboda, jednakost, bratstvo, respektivno). Sve ideologije proističu iz evropskog prosvetiteljstva, pa i nacionalizam.

Ako nešto jeste volšebno (mada se i to može objasniti) to je kako je socijalizam (kao put ka utopijskom komunizmu) došao na vlast izvan Zapada - pre svega u Rusiji i Kini. Kada se to dogodilo imali smo praksu koja je (kao uostalom i verska praksa, u ovoj knjizi ono što se smatra svetim) prevazišla ono doktrinarno. Ako želite precizno - odlukom Staljina da jača socijalizam u jednoj državi, nasuprot permanentnoj (svetskoj) revoluciji Trockog. Zbog te prakse imala bi smisla kritika sterilnih antikomunista koji sigurno treba da smanje doživljaj. Jer kako pomenuti Amadeus Pančić jednom reče: Neprijatelj je bio i ostao isti - Zapad (ja se cinično složio). U tom smislu nije ništa čudno da odnos svetog i svetogrdnog (i u Srbiji) ima jaku geopolitičku komponentu.

Ivan Vukadinović

p.s. Pred kraj malo mog diskursa, opet nešto što bi pre bilo bogohuljenje, nego svetogrđe. Nedavno su patrijarhu Porfiriju neki srBi zamerili što je muslimanima čestitao bajram, kao to znači da nije vaskrsao, etc... Mogao sam (kasnije i jesam) odgovoriti replikom da se bajram vezuje na starozavetni događaj, knjigu obe religije u principu prihvataju, a nema veze sa Hristom i vaskrsenjem. No isprva rekoh ja ne verujem da je vaskrsao, a nisam musliman. Neka se tu već skandalizovala, pa će joj jedan reći (u trećem licu) kako sam agnostik, ne verujem u ono što ne vidim bla, bla, bla... Ali ja mu odgovorim kako sam, naprotiv, gnostik, znam ono čega nema na internetu. Odmah su izgubili argumente, ali nisu hteli da ućute, nego počeše s onim "šta ćeš ti ovde" (reč je o Telegram kanalu Evroazija, valjda hriščani imaju tapiju na isti) ili "razvijaj ti svoja znanja, ali ovde nemaš sagovornika" - znači ne može se razgovarati kritički, dovoditi u sumnju njihovo verovanje.

ps. ps. Pomenuh davno gore Evrosong, pa imadosmo sada coktanje, zgražavanje, a mnogo više nekakvu radost nad dekadencijom i propašću vaskolikog Zapada zbog rodno neutralne osobe koja je tamo pobedila (ako se to tako zvanično kaže). Neko postavi mim sa Oliverom Mandićem da nas podseti kako su se još osamdesetih (i kod nas!) muškarci oblačili kao žene. Setih se ove knjige, pa rekoh, ali Oliver je prva Srbija, pa mu se može kao i Ceci sa krstačom. Uostalom, on je "ratovao" za njenog muža, kaj ne...