Од Стаљинграда до Ниша на промоцију

 Промоција романа Путовања малог дива (а биће доступна и Агарта) у граду Нишу, паб Министарство субота 11. мај, 17 часова.

Јануара следеће године све је било другачије. Температура је била невероватних осамдесет степени нижа од оне летње, уместо облака прашине видео се само непрегледни снег. Летос су Руси бивали опкољени, сада се у огромном котлу крчкала цела Паулусова армија. На тихој ватри. Операцијом Уранус непријатељ је поражен, али се није предао. Немачке бокове чували су Румуни и Италијани, лоше опремљени, који су прегажени за један дан да би се обруч стегао за укупно три дана. Генерал Хот није успео да пробије обруч споља. Луфтвафе је снабдевао опкољене из ваздуха; као и обично смео без покрића, Геринг је обећао фиреру да то може. У суштини крвариле су немачка авијација и војска.

И ту, спавајући у леденом рову на минус четрдесет, Василиј је опет имао један од својих снова. Шетао се гробљем ослободилаца, у униформи и наоружан. Видео је он такве меморијале палима у доба револуције, али ово је гробље онима из овог рата, оно које тек треба да буде подигнуто. Одједном из гробова почеше да излазе немртви. Испразнио је шаржер аутомата у првог, али без икаквог ефекта. Бежао је до споменика где је совјетски војник приказан као обичан сељак, колхозник какав је и његов отац био. Тамо је видео лук са стрелама, све то сачињено од чудног дрвета, некако је знао да је то оно што расте на гробљима. Оне приказе су га већ окруживале у десетинама. Одапео је лук и погодио првога стрелом. Распао се. Јурио их је и гађао. Код споменика совјетском оружју откинула се тетива лука, омотала му се око врата и почела да га дави. Набоде се на поломљени лук и пробуражен поче да умире. Гледао је подножје споменика, кроз рупу која се отворила видео је свет мртвих. Видео је мртве људе до у детаље. И себе задављеног, како виси везан за ноге и главу. На споменику је расло оно дрво од којег је направљено оружје које га је прво спасило па онда само убило – гробљанска тисовина. Њега мртвог и везаног омотавале су змије. А онда је из дубине, из корења тог дрвета, кренула варница ка њему на површини – њему прободеном. Горео је. Видео је орла како слеће на њега извлачећи некакво тело из његовог тела. Видео је од горе себе и немртве како бауљају по гробљу. А онда се тај дух, душа или шта већ, вратила у његово полумртво тело, које наједном оживе и поче да јури приказе витлајући тисовином, сломљеним луком.

Буђење је било врло тешко, али је био веома захвалан што су га пробудили. Осећао се утрнуто и промрзло. Но није било много времена за захвалност па ни за загревање. Заробљен је непријатељски језик и командант батољона Бендер Јосипович и он морају хитно да га саслушају. Тај непријатељски језик припадао је 369-тој регименти, јединој која се борила у самом Стаљинграду, а да је ниси чинили Немци. Били су то борци из квислиншке творевине, такозване Независне Државе Хрватске.

Непријатељ је заробљен на обали Волге и том приликом је тешко рањен. Није се знало колико ће још живети, а свако померање могло би бити фатално. Морали су да пожуре. Није било друге него да прођу поред те хрватске јединице, испред њихових положаја код већ чувених рушевина фабрике Црвени Октобар. 

Заробљни им је одмах резигнирано рекао све што их је занимало. Нашао се и преводилац, један стари Србин, заставник који се мувао у Црвеној армији још од дана револуције. Пре недељу дана они су били на ивици колапса, држали су двеста метара фронта са само деведесет људи. Пуковник Павичић, произведен неколико дана раније у витеза НДХ, написао је резигнирано писмо Поглавнику и нестао. Томе је претходио један од последњих непријатељских напада на овом фронту, који је водила баш његова регимента. Хрвати и Немци су улудо гинули, не постигавши ништа. О судбини Виктора Павичића заробљени је чуо свашта, а није знао ништа. Није се знало да ли је страдао као дезертер или га је пустио надређени Сане, командант немачке Стоте пешадијске дивизије. Да ли су га стрељали Немци, или је настрадао у обореном авиону, а ако је тако било да ли је тај авион оборила совјетска или немачка паљба ... После тога јединица је реорганизована, а команду је преузео артиљеријски пуковник Марко Месић.

Стекавши слику о стању непријатеља, те могућности за његову скору предају, хитали су теренским возилом ка својим положајима. Ветар возила у покрету погоршавао је хладноћу, сасвим замотани осећали су као да их ножеви боду по откривеним деловима лица. Онда је џип погодила једна од последњих граната испаљених са хрватских положаја. Последње чега се Василиј сећао је како се са разнетим џипом преврће по ваздуху који се нагло загрејао.

Шетао се шумом голих грана, нервозно се окрећући. Јарко залазеће сунце пробијало је на узвисини на коју се попео. На дрво је био наслоњен лук, поред њега стреле. Чудио се откуд то овде, али није било много времена за чуђење. Напало га је чудовиште, поново једно од немртвих. Махало је чворноватим рукама као да хоће да га загрли. Сунце га је обасјало и чудио се како му светлост не смета. Одапео је стрелу и убио га. Из ране на његовом телу засијала је светлост. Зато се ваљда исте није бојао. Онда Василиј одапе стрелу према Сунцу. Лук се поломи, тетива му се одапе око врата и поче да га дави. Пао је на поломљени лук и тако набоден остао наспрам рупе која се отворила испод чудног дрвета. У његовом корењу биле су бубе које су се претварале у људе. Видео је свој леш и варницу која ка њему горе лети из тих непознатих дубина. Свуд око њега била је светлост као она која је изашла из немртвог којег је оборио.

Прикази романа