Студија и симболика Анголе

 За мене је Ангола Гондвана.

Нека сам то одмах рекао, али идеја за студију дошла ми је када је понуђено да бирам "теолошки симболизам" једне од афричких земаља. Тражио сам Анголу, а на питање зашто рекао сам зато што постоји. А да, и зато што је то за мене Гондвана. При томе не мислим древни суперконтинент, мада му је Ангола свакако припадала, него на ону, у перенијалним традицијама, супротност Хипербореји. Јер кад год се нешто много истиче (чак и ако се истиче у домену који сам одабрао, који ми јесте занимљив и одудара од просека, мејнстрима) с тим се и претерује - то код мене рађа жељу за контром. Супротност свим оним бледим високим ликовима, озбиљних лица (боље речи прекурчених фаца), строгим мушкарчинама какве виђамо од слика Драгоша Калајића до наци плаката, и обратно. Супротност артифицијалним формама названим ред или поредак. Оно што је изворније, примарно и примално. Укратко Хаос. При томе не треба мислити на некакво насумично до свеобухватно насиље, како неуки замишљају и анархију и хаос.
Али зашто баш Ангола, а не нека друга афричка земља?! Ако сам Африку већ узео као антипод, што се вероватно не би свидело Африканцима, а и понекоме другом, јер није ли и то колонијални дискурс, макар ствари романтизовали - тако су уосталом посматрали оријентализам.

Да бисмо објаснили, осврнимо се на једну Хегелову замисао - чисто биће је исто што и Ништа. Зато што нема додатних квалитета, јер чим се бићу доделе оно постаје Нешто (и тиме постаје ограничено). Дакле, земља која је просто Африка (што наравно не значи да нема својих посебности), континент са ког смо сви дошли, као што смо из хаоса настали...
Ангола је земља која обједињује различите терене типичне за Африку, од прашума на северу па до терена који су звали буш (сува земља између саване и степе, полупустиње) на југу. Ангола је на јужној хемисфери, па је смена терена у супротном смеру од оне на коју смо "навикли" кад се од Сахаре спуштамо ка Сахелу, па ка џунглама у Конгоанском заливу. Али ниједан терен тамо није такав у екстремном смислу, као што је густа прашума Конга (долином те реке) описане у злокобном роману Срце таме
Тако да Ангола не делује као "екстремна Африка", а нема ни додатних квалитета (често измаштаних, некад нажалост сасвим стварних), као што је митологизација Великог Зимбабвеа, којег су повезивали са библијским легендама. Тако да Ангола није Конго са својом мрачном историјом пуном геноцида, није видесмо ни Зимбабве (који је уосталом делом историје упамћен као Родезија), није ни Јужна Африка, са специфичностима од апартхејда до БРИКС-а. Није то ни Калахари, где практично живи једина другачија раса људи; није ни Кенија, а још мање је Рог Африке са својом симболиком; тек није Сахел (некада знан као Француски Судан) са својом мистиком до Туарега до Догона... Наравно, Сахару и северно нећемо помињати, то је већ арапски свет.
Тако сам рекао шта ми Ангола лично значи,* мада нисам поменуо једно личније значење - тамо се говори португалски, о чему ће још бити речи. Ипак, тада сам у задатак добио Зимбабве, што ми није тешко пало, а тада рекох да ћу ипак написати и студију Анголе.

Територија Анголе била је настањена још од доба палеолита, али је раније становништво ловаца-сакупљача "заменила" Банту група (јасно је да можемо говорити о стапању демографских група уз ширење нових језика). Банту сеоба је кренула у првом миленијуму негде из области Камеруна и Нигерије, па би се могла представити како данас и даље замишљамо Сеобу Словена. Банту групе које и данас чине становништво Анголе су Овимбунду, Амбунду, Баконго... са својим језицима. Ако би власт хтела да португалски као званични језик замени домаћим језицима, морала би да прогласи пет-шест језика за званичне. Слично је урадио Нигер да би се решио токсичног француског утицаја. Овде нема разлога за тако нешто, пошто су односи са Португалом добри, а развијена је обострана културна сарадња. 
Сам назив земље долази од португалског званичног имена Reino de Angola, а тај назив долази од титуле ngola коју су имали локални краљеви краљевства Ндонго (1519. - 1909. године).
Најзначајнија држава већ колонијалне ере је Краљевина Конго, која је владала северним делом данашње Анголе. Владајуће класе имале су користи од трговине с Европљанима, на жалост и ужас то је била трговина робљем. Последице су одмах осетили суседи краљевства, а касније се настали систем обио о главу и владајућој елити. С једне стране створена је привреда заснована на једном ресурсу и зависност од тог ресурса, што није само кривица власти Конга - Европљани нису били заинтересовани за друге производе које би понудили, а било их је. Веома богато краљевство (наравно, говорим о владајућој елити) запало је у колапс, када је трговина робовима у 19. веку била забрањена (данас се праве паралеле са Саудијском Арабијом и њеним петродоларима). Ова трговина је нужно захтевала нападе на суседне територије, па се развила права војна индустрија. Међутим, у каснијој фази било који становник краљевине је и за најмању непослушност могао просто бити продат. Нуспојава прекоокеанске трговине робовима је данас велика "дијаспора" у Бразилу и то, с обзиром на исти језик, отвара могућности културне сарадње за коју не знам докле иде (институционална сарадња лузофоних земаља јесте доста развијена).

Португалска Ангола била је прва европска колонија на континенту. Тамо су протеривали људе оптужене да су обраћеници (дакле да су променили веру на католичанство, што по себи не би било лоше, натерали су их на то, али им се није веровало у чему има уврнуте логике - добро су знали да нису сами хтели да постану хришћани) за које се сумњало да потајно исповедају јудаизам или ислам - описано у роману Жозе Сарамага Седам сунаца и седам месечина. Није познато да ли је импорт потајних иновераца имао утицаја на португалску колонију. Она се свеједно споро и напорно развијала, пошто би половина досељених помрла у року од пар деценија. Болести и глад узимали су данак. 
У суштини у Африци се догодио супротан процес ономе описаном у књизи Микроби, пушке и челик преко у Америкама, барем што се тиче микроба. Анголанци као и остали Африканци повезани су копном са Евроазијом, индиректних контаката је одувек било, па су им тиме биле познате болести као што су велике богиње. Насупрот томе, Европљанима нису биле познате тропске болести, осим маларије, која је свакако била раширена у области Медитерана, тиме и Португалу. Стога до промене демографске структуре никада није дошло, осим донекле у Јужној Африци и Родезији. Међутим пушке и челик наметнули су у другој половини 19. века несметану експлоатацију ресурса (тачније митраљези, пароброди и железница). Како рекох горе, суседни Конго је много горе прошао, али је тзв. Слободна Држава Конго посебна прича. 
Португал није хтео да преда своје колоније, па је борба за независност вођена петнаестак година. Било ми је драго да студенткињама из Анголе кажем како имамо на Новом Београду улицу Агостина Нета, борца за независност и првог председника. Имао сам прилику да читам и слушам његове стихове. Занимљиво је да су на другој страни Африке, у Мозамбику, песници такође предводили борбу за слободу. Ови људи изражавали су се на португалском језику.
На велику жалост, борби за независност следио је грађански рат који је трајао целих 27 година (ако вам је тешко због нечије дугогодишње владавине, размислите како то тек изгледа...). Овај рат је добио све одлике прокси рата - наоружавањем страна учествовале су све три суперсиле тог времена - Сједињене Државе, Совјетски Савез и НР Кина. Совјетски Савез је послао "само" инструкторе, али је Куба послала трупе да се на терену боре за легалну и легитимну власт Анголе. Побуњеници УНИТА (слављени у америчкој пропаганди: филм Црвени Шкорпион, јебига није генијалан али јесте одличан) имали су једно време помоћ Кине као маоисти, али су се прешалтали да буду квислинзи режима апартхејда који је већ окупирао суседну Намибију. Будући на погрешној страни историје, најзад су поражени...

Битка за Квито Кванавале је највећи окршај на простору Африке после Ел Аламејна. Побуњеници су држали руднике дијаманата на југоистоку Анголе, па је власт имала намеру да их врати под своју контролу. Напад је почео мимо воље кубанских савезника, али су ови морали да се укључе пошто су владине снаге биле у тешком проблему. Јужна Африка (апартхејд) која је окупирала Намибију није смела да дозволи пропаст побуњеника који су правили неку врсту тампон зоне. Главна битка је вођена око шест месеци у периоду 1987-1988, док су сви сукоби на терену трајали од 1986. до 1989. Обе стране су прогласиле победу, а војници Јужне Африке су током повлачења кроз Намибију поздрављани као "победници". Веома милитаризовани режим апартхејда у својој последњој фази могао се похвалити таквом интервенцијом као и везама са Израелом...
Током деведесетих рат више није био прокси. Куба је ушла у проблеме од како није било Совјетског Савеза, режим апартхејда је пао, а сама Ангола се више није декларисала као Народна Република. Ипак је потрајало до почетка овог века.

Ангола после рата је имала стопу развоја међу највећима у историји (десет одсто годишње, током неколико година) што је разумљиво с обзиром на ниску почетну стопу коју је вишедеценијско ратовање додатно снизило. Помогла су и налазишта нафте, као и други ресурси којима је ова земља богата. Луанда (главни град) је и данас међу најскупљим градовима на свету. Раније се практично сва храна које тамо има увозила, пошто су анголанска поља била посејана небројеним минама. Постоје и социјална раслојавања у некада социјалистичкој држави. Данас су односи са Кином веома добри, Кина иначе веома много улаже у Африку...

Рекох да имам личних разлога да готивим Анголу, а португалски језик ту спада. У Анголи се говори европски португалски, а мени се (на основу мојих ограничених искустава) овај највише свиђа пошто не звучи тврдо као онај у самом Португалу, а с друге стране нема таквог "фрљања" као у бразилском португалском. Но то није мишљење и некога ко се стручно бави португалским језиком...
Треба рећи нешто о непосредном искуству, које нажалост није од боравка у Анголи него из пар сусрета са људима оданде. Недавно сам (Дан португалског језика, "традиционално" одржава се у мају у КЦ Град) имао прилике да видим и чујем реакције на песме које су тамо веома популарне (изводи их група симпатично названа Авалски пут) а које певају о борби за слободу. Присуствовао сам веома емотивном рецитовању поезије Агостина Нета, такође са родољубивом и револуционарном тематиком. Са друге стране, како знам рећи, окрзнуо сам социјалистичко образовање, али се не сећам таквог ентузијазма, него цинизма, контрирања (паде ми на ум: данас би у Анголи неко ложење на УНИТА одговарала нашем "равногорском покрету") или у најбољем случају резигнираности које је Забрањено Пушење најбоље опевало у песми Дан Републике.
Признајем да је поређење климаво. Јесте да је Ангола независна већ скоро пола века (дужи период од онога који је постојала СФРЈ), али су од краја грађанског рата прошле тек две деценије, мање него од наших ратова за југословенско наслеђе. С друге стране, када је неко далеко од своје земље другачије се односи према њој, па не знам какво је "стање народа" у самој Анголи.

На самом крају вратимо се на почетак - Хипербореју и Гондвану. Нисам присталица владајуће либералне идеологије, а волим бити "еџи", па ми није промакао сав ужас који се у малограђанским либерашким круговима ширио на помен десничарења. Полубаук полукружи полуевропом, како су пјевали Дугмићи. Но нису ми промакле све контрадикције које постоје и код таквог великана као што је Дугин (за већину наших "десничара" је и Удба Бокан недостижни инТЕЛЕктуалац). Тако ће се у неком "идеалном" смислу ложити на митски северозапад (што је Хипербореја, такође Туле или Атлантида) док ће се у практичном смислу позивати на савез Истока и Југа, а против злог Запада. Дакле савез са таквим земљама као што је Ангола. Ја сам за оно што је практично, а идеално треба да постоји, али кроз уметност. Својом Агартом допринео сам томе. Наравно, прави умјетник неће дозволити да му се ту намећу стереотипи, а концепте као што су Хипербореја и Гондвана посматраће као Јин и Јанг, нешто што се дијалектички прожима.
Иван Вукадиновић


* Ех, лично значење... Веле да би човек требало да се фокусира на потребе других, ако нешто жели рећи, бла-бла-гњав-гњав... Али како да знамо које су тачно те потребе, осим ако нисмо телепате, а онда не би ни требало да говоримо или пишемо... Зашто би уосталом проблем био изразити себе, сигурно ће се тако изрећи нешто у којем ће се бар још неко наћи. Стога има смисла писати за свакога и ни за кога, како рече Ниче на почетку Заратустре - јер кад изнесемо масу идеја било ко се може препознати бар у једној, с другој страни без циљне групе која би нас ограничила. Наравно, постоје ситуације у којима се треба ограничити на посебно - један проблем у вези којег се обраћамо једној групи људи. Но и тада, ако желимо иоле опште значење, до њега можемо доћи само преко себе.


Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Псеудопатриотизам

Logički problem indukcije