Срце таме

 Земља је изгледала неземаљска. Навикли смо да гледамо побеђена чудовишта у оковима, али овде - овде сте могли гледати у нешто што је чудовишно и слободно. То је било неземаљско, а људи су били... Не, они нису били нељудски. Хм, знате, то је најгоре - та сумња да они нису нељудски. Човек би полако долазио до тог закључка. Они су урлали и скакали, вртели се и правили ужасне гримасе, али човека је узбуђивала баш та помисао да су они људски - као и ви - помисао на далеко сродство с том страсном буком.

Џозеф Конрад, Срце таме

Ово култно дело и класик постало је инспирација за такође култни филм Апокалипса данас. Филм има сличну троделну структуру - прво видимо понашање америчке војске у Вијетнаму; онда пут преко Камбоџе до дивљине у којој се одметнуо пуковник Курц; најзад, лик и дело самог пуковника. У књизи имамо приказане фантазије морепловца о реци која има облик змије, припрема за пут у Африку и понашање колонизатора према црнцима, док је перспективни службеник Компаније Курт само прича. У другом делу имамо пут уз реку до њега. Најзад упознајемо самог Курта, преко наратора Марлоуа (у великој мери Конрад аутобиографски), да би се завршило сусретом са његовом вереницом.

Пре описа дела рецимо нешто о контексту. Дело Џареда Дејмонда Микроби, пушке и челик описује праве разлоге бивше надмоћи Европљана на другим континентима. У Африци је прича нешто другачија него у Америкама. Терен је тешко проходан и неповољан за пољопривреду, а домаће становништво, као део "Старог света", имало је контакт са истим болестима као и освајачи. Пре се могло догодити да бели колонизатор страда од неке тропске или инфективне болести. Зато већег насељавања, осим на крајњем југу Африке (Алжир као део арапског света је друга прича) није било. Иначе би судбина локалних народа била слична оној у Америкама - њихови потомци били би мањина ако не истребљени, језици потиснути и (скоро) заборављени, идентитет остао у траговима да би тек касније био обнављан. 

То све не значи да Европљани нису користили предност коју су им дале пушке и челик, те да Африка није жестоко искоришћена. Најгори и најпознатији пример је ропство, али ова прича се догађа око једног века пошто је оно у колонијама званично укинуто. Нова предност Европљана била је митраљез и то је омогућило малобројним Белгијанцима (односно запосленима на приватном поседу Лепополда II, што је била "Слободна држава Конго") да загосподаре огромном земљом. О правој колонизацији није било говора, и Марлоу на почетку прави разлику између ситуације у којој се освајач насељава и "цивилизује" земљу и оне која овде постоји, где је само пљачка. 

То је, дакле, ситуација у којој наратор долази у ову далеку и егзотичну земљу која га мами. Треба рећи да се Конго (река, а ни земља) експлицитно не помиње, као ни Леополд ни Белгијанци, мада Марлоу посао добија у Бриселу. Не крије се о којој је колонији и колонизатору реч, али се то посебно не истиче, уосталом Курта чија је сенка над целим делом дала је цела Европа. 

Стил излагања је на моменте конфузан и у доброј мери напоран, ако се жели пратити радња а не препустити се само атмосфери. Томе доприноси двострука нарација (ако се то тако зове) јер "прави наратор" заправо прича шта је једне вечери у Лондону на Темзи чуо од Марлоуа, чије речи скоро искључиво читамо. Интерпункцијски је то решено тиме што се дијалози означавају апострофом (по један наводник), а крај дела његовог излагања и нека краћа примедба док прича уобичајеним наводницима. Ипак, већ тиме је понекад тешко пратити, а друга ствар је што је дело у великој мери верно приказано излагање сећања, током којег приповедач (Марлоу) делом није био сав свој. Тешко је разазнати у којој мери је Конрад (кроз Марлоува искуства) озбиљан а у којој мери ироничан, али овде ћемо тек понекад имати горак осмех (ту видим сличност и разлику са филмом Starship Troopers где ће се гледалац смејати наглас иако је тешко рећи кад је тачно Ферховен био, или испао, озбиљан, а кад не). Дело је заправо, у складу са темом, озбиљно и мрачно све време, користи речник и стереотипе тог доба, негодовање и остала размишљања наратора су јасно изнети (иако често двосмислени) и нагони нас на размишљање.

Чувени књижевни критичар Харолд Блум записао је да је овај роман највише проучаван на америчким романима и у школама због Конадове "јединствене склоности ка двосмислености". И код нас се проучава на англистици. У делу О аутору наводи се да је "јединствени стилиста енглеског језика" иако му енглески није био матерњи и језик и релативно касно га је научио. Он је рођен у породици пољских племића и младост је провео у Русији, одакле су емигрирали у Француску. Пут га је довео, између осталог у Конго, и ово је роман из прве руке, као и његова мање позната дела која говоре о путовањима јужним морима (рецимо Борнео). Сматра се да је писац "на прелазу између високог реализма и модернизма". 

Пример двосмислености и дилема наратора видимо кроз његово помињање људождера, људи који су радили на броду чији је Марлоу капетан.

Сјајни људи, ти људождери - кад су тамо где им је место. То су били људи са којима се могло радити и био сам им захвалан. И, на крају крајева, они се нису међусобно прождирали на моје очи: понели су са собом нешто меса од нилског коња, које се покварило и због којег сам у ноздрвама осећао тајну дивљине. Фуј!

Као што видимо, ово може бити иронија приповедача, но такође и оно што он у том моменту стварно мисли/осећа, или се касније сећа да је тако размишљао. Кад сам то прочитао мислио сам да ставим наводнике, али људождерство је оправдани стереотип, што видимо када један од тих људи каже да би појели оне који су их напали (племе лојално Курту). Но одмах после Марлоу се овим људима безмало диви што нису њих (беле путнике и њега) појели иако су били троструко бројнији и стварно су гладовали (што детаљно описује као што описује и остала страдања поробљеног становништва). 

Развој радње иде од његове фасцинације неистраженим просторима, преко стереотипа његове тетке која му налази посао (овај део нисам запамтио), доктора који му каже да ће сви тамо полуде и понуди да га истражује мерењем главе (френологија, наука тог времена, блиска расизму), сусрета са француским бродом који бомбардује континент (шуму), пут копном до испоставе, упознавање са колонијалним системом и људима који буквално умиру од глади, првих прича о Курту, поправке брода који се насукао, те путовањем до места на којем се Курт одметнуо од Компаније, а они (предвођени директором) треба да га врате...

Марлоу говори да је Курта упознао кроз његове речи (занимљиво, писане, дакле сада бисмо рекли да је то вербална комуникација), његове бриљантне мисли, а тек касније кроз појаву која је фасцинантна и на самрти. И овде имамо видљиву двосмисленост.

Завршетак беседе био је величанствен, иако тежак за памћење, знате. Добио сам утисак да једним егзотичним Бескрајем влада достојанствена Доброта. Затрептао сам од усхићења. То је била бескрајна моћ речитости - речи - ватрених племенитих речи. Никаква практична упутства нису прекидала чаробни ток реченица, сем ако се једна белешка на дну последње стране, нашкрабана очигледно много доцније, несигурним рукописом може сматрати излагањем неког метода. Била је врло проста, и на крају тог дирљивог апела упућеног свим несебичним осећањима, она је блеснула преда мном као сијалица на ведром небу: 'Искоренити све те животиње!'

Но тешко је рећи шта су заправо те бриљантне идеје, јер оне су дате кроз наговештаје. Да домороци могу да белце виде као богове. Резултати које је постигао, пре свега у количини слоноваче, профиту за Компанију, док њему самом као да зарада није битна. Наговештаји "Новог света" (да ли Конрад ту ненамеравано саопштава шта се може догодити кад се те идеје врате у Европу, што се тридесетак година касније догодило?!)... Компанији је он баласт до прижељкивања и помагања његове смрти, тумачење је да је то због тога што је он исувише искрен у примени њених метода, показује оно шта они све време раде...

Занимљиво је што је производ којим Компанија тргује слоновача, док је главни производ "Слободне државе Конго" била гума - каучук. То је можда случајни избор, а можда тако делује више егзотично и чак као подсећање на ранија времена истраживања Африке. Но добијамо занимљиве коинциденције. Од гуме на почетку ХХ века и касније све више имамо бројне користи, док је слоновача више украсна и луксузна роба. Данас је слоновача (у свом изворном облику) више озлоглашена због животиња него људи. Бринемо се више због слонова који страдају, него због судбине људи у систему трговине њом, уосталом они су сада криминалци. 

Дело се завршава сусретом са вереницом преминулог Курта за коју је он и даље велики човек, и Марлоу је оставља у том уверењу слагавши је за његове последње речи - да је умро с њеним именом на уснама док су то биле речи... у складу са насловом романа.

За крај, ова књига има свакако елементе хорора, чак је некако више "ја жанр", него "ми жанр". Конрад промишља не само своје место у Африци, него и свету, с обзиром на "атавизме" за које јасно уочава да ни њему, европском морнару, нису страни. Има нечег космичког у тој страви. Рецимо ово: То је, најзад, био варварски призор, док ми се тада учинило да ће ме тим причањем одвести у неко мрачно царство рафинираних ужаса, у коме чисто и просто варварство свакако представља олакшање, будући да је нешто што, очигледно, има права на опстанак под сунцем. Поприлично лавкрафтовски, зар не... Мада потписник ових редова види Лавкрафта у скоро сваком хорору. Лавкрафтовски ужас је космички, идеја је космизам, да у тим безданима нема ничег људског. Али тога неантропоморфног има у сваком човеку и вреба да нападне. На страну расне идеје самог Х. П. Мајстора, мада би их било занимљиво поредити са Конрадом. Ствар је у томе да ужаси вребају испод "танке скраме цивилизације". 

Иван Вукадиновић

п.с. Филм Апокалипса данас је директно писан под утицајем овог дела, његова је адаптација смештена на другом терену (и у условима рата а не необуздане трговине). Но, постоје размишљања и да је једним делом инспирисан животом и делом крвавог барона Унгерн-Штернберга, још једним Европљанином који се прогласио богом (рата) аутохтоног (монголског) становништва, реинкарнацијом Џингис Кана. Но можда је то само још једна коинциденција, а у сваком случају је сасвим друга прича.