Трагом Теофиловог пљуца по Смаку
Још једна од бура у чаши воде не смирује се од како се Амадеус дрзнуо да опљуне по институцији шумадијског рока - Смаку. Што с тиче "друштвених мрежа" тема је лако прекрила још један преЦедников неодлазак у Јасеновац. Добро де, то и није било много тешко... Испада да је Панчић спровео дифамацију. Ова реч може означавати и личне нападе, али Р. М. Точак и екипа нису нападнути због корупције или идеологије, нити су на неким позицијама. Друго значење је колективно или идентитетско нападање. У Америци имамо Anti Defamation League. Дакле неко се дифамира потцењивањем, тј. стереотипима (црнци, пардон Афроамериканци), неко је мета јер се прецењује, па нам заверама ради о глави ("Наравно мислим на Јев..."). Претерујеш Вукадиновићу! Наравно да да, али у свакој шали мало истине. Видећемо стереотипе а богами и понеку теоријицу завере.
Један узгредни, а лични елемент изнећу одмах. Читам Богољубове текстове одавно и приметио сам како воли да се спрда са Тхе Мишљењем које свако има (као дупе, рекао би инспектор Калахан), посебно свако на "друштвеним мрежама", док иза њега стоји етаблирани медиј, деценије рада, отпора диктатурама, живот у целој СФРЈ и тако ближе (итбл). Сада је ово управо то: Тхе Мишљење, дакле никаквим аргументом обавезујуће. Управо оно изнад чега се Амадеус целим својим радом поставља. Или можда није? Ако се помиње или инсинуира на "културни модел", биће да је у старту намеравано да се каже много више. На страну што би такав бард и џентлмен, човек барокне лепоте и памети, како рече за њега Синиша, могао да се шмекерски огради од шумадијског рока као што је професор Џ.Р.Р. Толкин рекао да му се Дина Френка Херберта не свиђа, али пошто је доста труда уложено неће рећи ништа више (мада професор није био тако полајт према Шекспиру).
Али шта је заправо Теофил рекао у фамозном тексту? Ако већ не знате, он се осврнуо на већ чувени избор песама патријарха Порфирија. Због тог избора имао сам расправе због става да један монах не би смео да се бави ничим овоземаљским. То је за мене била неопевана глупост. Овде је наравно Порфирије нападнут са "леве" стране.
Наравно имамо увод, који ће касније бити битан, како је британски премијер Камерон 'тео бити кул, па је реко да слуша Смитсе, чак се избламирао не знајући текст, па га је лично Џони Мар испрозивао. Порфирије је играо сигурицу - они које помиње су или мртви па не могу ништа рећи, или су странци па их живо заболе или ето, немају се рашта бунити, или "немају никакав проблем" јер се, јел'те, уклапају у културни модел.
Овде видимо у старту грешку у корацима Амадеуса Панчића. Патријарх Богу хвала није певао, самим тим ни погрешан текст, што смета сваком умјетнику који држи до себе... Зашто би неко био против ако га патријарх СПЦ слуша и каже зашто га слуша?! Богољуб је чак имао живи пример Ане Ђурић Констракте која наравно није ушла у избор "класика", али је Порфирије поменуо у другом контексту и онда су се видели и испричали и Ана није имала никакав разлог да се "ограђује". (Онда је Порфирије нападнут "с десна" пошто сви знамо да је Контраста сотоњара).
Но најзад да пређемо на ствар. Ја о Смаку знам веома мало, а патријархов избор Шумадијски блуз нисам чуо и нешто нећу баш сад да слушам нити да нешто по гуглу/тјубу проверавам. Знам за Црну даму, ваљда и Улазак у харем и да је Р. М. Точак био легенда гитаре (мада никад ни принети Стефановском) и да певаче нису имали неке. И то је све. Али знам понешто о Теофилу, бар га дуго читам, а богами и о рок музици, па да дам свој цењени суд - Тхе Мишљење о овим речима: A tek naši! Smak i Šumadijski bluz kao odličan primer toga zašto nije bilo ničega tako beznadežno užasnog kao taj davežni derivat rokenrola iz treće ruke po našim srbijanskim provincijskim gradovima sterilnih sedamdesetih...
Ау Богољубе, па дирнуо си у осињак! Занимљиво је да он често (али увек узгред!) пљуцка по политичкој коректности која нам долази са Запада. Па у Америци је коректно да "либерална елита" пљуцка по white trash (сиромашним припадницима већинског народа), овде баш и није и то није од претпрошлог века када су радикали постали политичка снага, а за који Амадеус у истом тексту вели да смо га прескочили. (Занимљиво да је давно један мој другар баш Богољуба звао "вајт треш").
Но ако бисмо деконструисали овај напад на Смак видели смо да иза њега стоје две ствари - стереотипи о провинцији и несхватање суштине (барем изворног) рокенрола.
Постојало је неко мњење како је рок музика у СФРЈ вредела само у републичким/покрајинским центрима. Есте чули за неки босански бенд а да није из Сарајева?! Изузетак је била Рвацка, пошто је панк / нови вал почео у Љубљани и Ријеци, па су Загреб, Нови Сад и Београд тек следили. У тој републици улогу провинције имао је Сплит (као код нас Крагујевац и Ниш које Богољуб апострофира). Рок новинари нису поштено пратили Зајечарску гитаријаду, о феномену да се хеви метал (иначе најпотцењенији жанр) слуша по селима није се причало, а ја сам то сазнао као и многи други у војсци.
Не спорим да Амадеус и сам слуша неки бенд из мање средине (можда Горибор?) ал тог бенда тешко да би се неко сетио да га пробуде у по ноћи, док би се Смака у Крагујевцу, а и шире, сетило доста њих... Другим речима, ако је неко из унутрАшњости постао мејнстрим, он је морао бити "давежан". Ах, како рурално! Кад Београђанин каже тако унутрАшњост, наглашено на трећем слогу, мора бити да се макар и несвесно спрда, омаловажава... Само што је барем половини Београда доста тог просеравања.
Друго је што смо некако заборавили да је рокенрол изворно био пољопривредна музика. На пољима памука бивао је ритам & блуз, каубоји су наравно имали кантри. Наравно, почетком педесетих већина омладине је већ радила (и рано се запошљавала) у индустрији или транспорту, у том смислу можда је музика добила нечег градског, али не и "урбаног" у смислу интелигенције метрополе, која јел'те мора бити ауторефлексивна и иронична и начитана. Па ево на пример Ајк Тарнер и буквално прва рокенрол песма - тешко да је он био интелектуалац.
Зашто је то код нас тако? Прво зато што смо ми имали као мејнстрим народњаке који су јел'те сасвим другачија музика. Или можда нису? Троминутна музичка нумера (што би требало бити хит) и овде постоји, а ја нисам стручњак за музику па да нешто више кажем. Легитимно је рећи како су народњаци својим текстовима кичасти, али не важи ли то и за многе рокерске нумере, неке од њих се пуштају у сасвим рокерским клубовима и дан данас. Сад што смо ми током фамозних деведесетих, које су нас многе формирале, имали као рок мејнстрим једино Фамилију (можда и Бабе), други је проблем. Крајње поједностављено, и наравно генерализовано - Трампов гласач слуша неку врсту рок музике, Вучићев гласач то не слуша.
Друго је то што се код нас издаја (комерцијализација) везивала за рок музику, као неко више није прави рокер, у англоамеричком свету се могао тако издати једино неки жанр те музике, пре свега панк. Шта ћеш издавати рок комерцијализацијом, кад тамо имаш Стонсе који, зна се, матори скачу само за паре (ето, и ја подлегох стереотипима, схватио сам то кад су дошли у Београд).
Занимљиво је да Амадеус помиње у свом тексту Партибрејкерсе, како је Цане "од уличног шетача постао иконоклецач" (и због тих речи се нико не цима). Брејкерси су баш занимљиви за анализу. Рече ми давно ортак који се више разуме како су они музички под утицајем Зизи Топа и америчког гаражног рока, дакле нечег пре "руралног" него "урбаног". Но за те ствари би пре требало питати Антона. Текстови су им били далеко од интелектуалних (не као Идоли које исто Порфирије помиње), онако на прву, ако се нешто прими, то је крик до неба - Маријо Мајко Божија... Али сам Цане је био неки дозлабога урбани лик са својим редовним прозивкама "сељака", причи како је рат избио због народњака и масне хране све до "београдског" који осим оне двојице бивших посланика и директора из ДСС-а нико живи не прича. И такав Цане постане иконоклецач, уђе у "православну фазу". Неко изненађен, можда разочаран? Неко мисли да је фејкер?! Ако тако мисли онда се зајебао, ја сам од пре 25 година када сам чуо како је неког лика тражио преко телефона изгубио сваку сумњу да у Цанетову аутентичност.
На крају свог текста Амадеус помало ретерира, као добар је патријархов укус, али волео би он да види да је добра и његова политика, а прво место у СПЦ јесте политички положај. Не могу да се не сложим и зато ми је било чудно да браним Профирија и с лева и с десна, кад је он "Вучићев човек". Мада нисам био против решавања спора са МПЦ, ма шта национални згубидани о томе мислили.
Иван Вукадиновић
п.с. А да, не рекох ништа о завери. Пааа кад год се указује на културни модел, јада се и како се он намеће. Овога пута немамо заверу народњака него ваљда мејнстрима унутрашњости. Када је Николић, мастер Томислав обнашао функцију преЦедника промовисао је Смак (наравно, своје земљаке) и причао како је шумадијски рок закинут, ваљда због босанског. Амадеус би рекао да и сада осећамо последице избора Небориса Нетадића, а за то су криви "бели листићи"...
Коментари
Постави коментар