Ples sa zmajevima

 

Svaka priča ima kraj, a neka (za sada) samo prolazno vreme... Tako završih sve što je Martin objavio u svom fascinantnom serijalu, za sada imamo još samo odabrane odlomke onoga što dalje piše, već 13 dugih godina... 

Pre nego pređemo na ovaj rolerkoster događaja i emocija, posebno na kraju knige, malo o budućim planovima ovoga bloga. Ima skoro dve godine kako napisah status kako nema takvog sporednog lika kao što je Hektor Salamanka (Breaking Bad), da je tako dobro urađen a da nije ni u prvih deset te serije. Dobio sam odgovor da kod Martina (knjige dakle, ne serija!) ima toga kolko hoćeš, i vala sam se načitao. Ništa čudno s obzirom da celo delo ima možda hiljadu likova - pretpostavka koju sam čuo, a nisam stigao da proverim, mada na neki način nameravam, stay tuned... Osim tog prebrojavanja, pa valjda već pogađate da želim pisati o jednom od sporednih likova. Ali šta je u pisanom serijalu sporedan lik? U seriji ili filmu mogli bismo videti po minutaži. Ovde bi se mogao steći neki utisak, a to bi morao biti neko ko nema svoj POV (tačku gledišta) i nije kralj (dve kraljice imaju POV) ili neka "siva eminencija" - Varis, Maloprstić - neko ko vuče konce pa previše zna... Dakle, videćemo tog sporednog lika ili likušu, primam sugestije.

Druga stvar koju nameravam je pregled primene Kembelovog puta heroja u različitim delima fantastike: Star Wars gde je direktno primenjen, LOTR gde je to došlo iz strukture dela, Dini koja praktično negira put heroja i Pesmi leda i vatre gde bi to (o, valjda vas ne čudi!) bilo najkomplikovanije. I ovde je izbor junaka (heroja, heroine) pitanje na koje možda neko drugi ima odgovore (a ja ih već imam, ko bi to mogao biti)... 

Svet leda i vatre, pseudoistorijsko i kvaziistorijsko delo koje opisuje fantastični svet Džordža R. R. Martina takođe bi valjalo blogom opisati. Osim što piše o izmišljenom svetu knjiga je zanimljiva zato što se bazira na nepouzdanim istorijskim izvorima tog sveta - izmišljeni pisac se često poziva na meštre kojima baš ne veruje i to otvoreno kaže. Pa posle mrzite Martina zbog postmoderne...

I tako sve dok serija ne dođe na dnevni red, a doći će, mada mislim da neće biti blog za svaku sezonu. I onda najzad pređimo na ovu knjigu. Ne moram posebno ni isticati da se lako može dogoditi da nešto bitno bude izostavljeno, uostalom ovo je do sada najduža Martinova knjiga iako je zapravo trebalo sa četvrtom knjigom da čini celinu (već poznaza priča, zbog dužine dela je podeljeno, ali uzduž a ne popreko, tako da su ovde u Esosu i na Severu, a od sredine drugog dela (kod nas, dakle, ima još jedna podela) su neke stvari objedinjene sa zapletom četvrte knjige).

 

Krenuću od nečega što spada u najjače utiske kada se gleda cela knjiga. Samosažaljenje koje nama (posmatračima) nije uopšte gadno. Mislim na Teona Grejdžoja u pojavi Smrada (Reek) lišenog ljudskosti i na Tiriona kojeg su već ranije zvali Bauk, a da je to najzad stvarno postao. Naravno da ima dosta razlike u ova dva lika, ali imaju nešto zajedničko, rekli bismo egzistencijalističko. Kada pokušava da se moli Bogovima Severa (sveto drveće), koji nisu njegovi, Teon ne zna ni šta da zatraži, šta da mu daju. U jednoj igri "odmeravanja snaga", mentalnih igara moći, kada su Tirionu ponuđene sumnjive pečurke (kasnije saznajemo da ipak nisu otrovane), on će reći da ne želi da umre, da mora... ali šta!? Tirion zapravo ne zna koji razlog ima da živi.

Inače su njihove pozicije dosta različite. Teon je zarobljenik kod onog čije zarobljeništvo ni najgorem neprijatelju ne biste poželeli. Iako naizgled nema razloga da njega posebno muči Remzi Snežni (Bolton) ih ipak ima i to je jedan od razloga zašto je Teon uopšte poživeo, drugi je što mu je još uvek potreban za neke stvari. Inače bi ga već ubio. Detalje svakako treba pročitati i oni su jedan od oblika horora kojima Martin pribegava (o tome kasnije). Rezultat je da je Teon i stvarno degradiran do nivoa ne-čoveka, lišen svog imena i ličnosti. U svojim razmišljanjima on ne krivi druge (to je ono što nam kod samosažaljenja inače najviše smeta), mada je za najgore stvari još uvek skloniji tome da opravdava sebe nego da se stvarno (po)kaje. No to su misli, ali ne i dela kada on (i u naslovima poglavlja), povrati svoje ime - Teon. Nešto slično imamo neku knjigu ranije kod Džejmija kada on dospeva u sužanjstvo (mnogo manje mučno, ali daleko od hotela) i biva pušten (kada zapravo tek počinju njegovi pravi problemi) - tu činjenicu da dobra dela idu pre reči, Džejmi čak kao da se sebi pravda za ponešto dobro što je učinio. Kod Teona će se (ova faza) završiti kako je i davno počela - skokom sa zida Zimovrela u koji je upao penjući sa na zid; što je bitnije spasavanjem devojčice neplemenitog porekla koja je zamena za Arju Stark. Njegov najveći zločin bio je ubistvo dvoje mlinarevih sinova (jedan je možda zapravo njegov, ali to nije bitno) koji su zamenjivali pobegle Brena i Rikona Starka - a ne "izdaja Starkovih" kako je to valjda u seriji prikazano i što neki fanovi veruju.

Pre ovog svog iskupljenja, a Teon ga je zaslužio za razliku od nekih (recimo Kajlo Ren, Star Wars), on "živi" u stalnom strahu da će mu ponovo naneti bol, nož za dranje kože je u tome efikasan. Ali jednom će reći da bogovi nisu završili sa njim. Pa i nisu, poslednji put ga vidimo još uvek živog...

Tyrion Lannister, u knjizi mnogo ružniji nego u seriji, praktično ostao bez nosa (slično bi se moglo reći i za Brien) nije sužanj, nego (barem isprva) rado viđen gost kod mutivode Ilirija u Esosu. Ne treba posebno isticati da mu Tirion uopšte ne veruje, kao uglavnom ni ljudima koje kasnije sreće. Za razliku od Teona, Tirion vidi sebe kao aktera radnje, mada je pitanje koji značaj sebi zapravo može dati (a smisao za realnost ga ne napušta). Razvojem radnje shvatiće da je taj značaj zapravo sve manji i manji. Tirion u svom samosažaljenju krivi druge, svoju familiju - oca, sestru, pa i brata Džejmija - ali ima dovoljno razloga da ih krivi. Njegov već ranije izraženi cinizam kulminira to tačke da postaje već naporan. Uz još jedan motiv samosažaljenja - kuda idu sve kurve...

I Tirion ulazi u odnose sa osobom niskog porekla - patuljčica, sestra kepeca kome su odsekli glavu da je prikažu kao Tirionovu. Odnos se razvija od njene mržnje (koju Tirion shvata kao opravdanu) do specifičnog prijateljstva. I to je prvi odnos koji on ima s nekim a da nije zasnovan na novcu ili nekom obliku moći. I Tirion će svašta preživeti i u tome je sličan sa Teonom, ali ne samo sa njim. Uostalom, kod Martina već ranije ni smrt nije neka konačna i neprelazna granica, mada cena oživljavanja svakako da postoji (što izgleda u seriji nisu shvatili). Još jedna stvar koja kulminira u ovoj knjizi, ali o tome takođe kasnije.

Boltonovi su porodica na čijem grbu je zasluženo odrani čovek. U ovom svetu ljudi (ako ćemo po definiciji čoveka Šekspirovog Ričarda III) najsličniji Harkonenima, dakle over the top negativci. Ruz (Roose) Bolton svakako je dosta sličan baronu Vladimiru Harkonenu - više manipulativan nego sadista, uostalom i bes je osećanje, a za njega će biti rečeno da su mu sva osećanja isisana. Njegove ambicije ipak izgeda da ne idu dalje kralja Severa (što su bili Starkovi), dakle vladavine potpuno nezavisne od daleke Kraljeve luke i Lanistera. Nije on kao baron hteo da postavi naslednika na mesto cara (što bi ovde bio kralj Vesterosa).

Možda je to zato što on takvog naslednika (u kojem bi video makar pervertiranu vrednost) nema, što je izgleda makar donekle iskreno rekao Teonu. Njegovo kopile, a kasnije zakoniti naslednik, Remzi nije neko koga Ruz vidi kao sebe dostojnog. U ovoj analogiji on bi bio nešto između Rabana (samo zveri) i Fejd-Raute Harkonena (sofisticiranog sadiste). Ali Remzi ima nešto što Fejd-Rauta nema: zavist. Jer mladi baronov sestrić je na-baron (zvanični i neosporeni naslednik) što Remzi od početka nije bio. Ako je kod Fejda (tako je po filmu) odnos prema drugima nastavak odnosa u porodici, kod Remzija koji je odrastao odvojeno to je (osim očigledno naslednih faktora) posledica frustracija. To je razlog zašto muči i uništava Teona, koji ima sve što ovaj nema - ime, nasledstvo, položaj (kao taoca kod Starkovih mnogo bolji nego njegov)... Iako su na početku "lepo sarađivali", kada je Teon Grejdžoj sa svojim ljudima držao Zimovrel. 

Tu je i Prvi Smrad, pomoćnik dodeljen Remziju, po rečima njegovog oca neko ko praktično smrdi od duše (telesno čist). On i Remzi će razviti odnos u kojem jedan drugog čine gorim. Remzi će u radnji pre ovog romana preuzeti njegov identitet da bi ga u ovom romanu privremeno sasvim uspešno nametnuo Teonu Grejdžoju (odnosno ime Smrad i odnos prema osobi koja nosi takvo "ime"). Ovde neću opisivati mnogo gore stvari koje Remzi radi, sadistički odnos prema Džejn (zamena za Arju) koja mu je još potrebna; te odnos prema ženama koje ne smatra potrebnim - lovi ih, siluje, ubije i odere - ako ima milosti pre dranja ih ubije. Pada mi na um pitanje da li se to tolerisalo kad su Starkovi vladali Severom, ili možda samo malo manji zločini? Jer Boltoni su bili tu, a i njihov zamak Užasnik, koji je valjda davno zaslužio to ime.

Za to vreme "preko bare", daleko u Esosu, Daenerys Targaryen nastavlja svoj put (geografski ostaje u istom mestu), sad već kao kraljica Mirina. Nema spora da je ovo dobra osoba koja mora da pristaje na neke loše stvari. Kompromise, što bi rekao njen budući muž promene (tek) "korak po korak" - ali gde to ona ide?! Zanimljivo, osim svakako urođenih sklonosti, njen osećaj za pravdu mogao je doći od onoga što su joj pričali o vladavini ranijih Targarjena, uključujući njenog ludog oca o kojem ona zapravo veoma malo zna. Mada je pred sobom imala suprotan idealnom primer brata Vizerisa, kome je ipak nedostajala bilo kakva prepredenost (kao uostalom i smisao za realnost) da bi mogao biti zao...

Moram priznati da jedna od stvari na koje najteže pristaje meni nije takav big deal - borbe u areni. Ako to borci stvarno žele, a žele, i ako nemaju drugu mogućnost da steknu priznanje pa i život van bede. Njen verni vitez (a na kraju privremeni vladar) Baristan će pokazati kako je neko ko je odrastao boreći se u areni malo vredan vanj nje - ne kao zaštita kralju, a ne ni posebno u otvorenoj borbi. Deneris je htela da borbe ukine za žene, ali se jedna od borkinja tu pobunila - ako muškarci mogu da rizikuju svoj život, zašto ne bi ni ona. Zaista - equal opportunity! 

Težak i bolan izbor svakako je bilo zatvaranje zmajeva - dva zmaja jer treći Drogon je negde pobegao. Zver ne zna za greh, pa joj to ne može biti ni kad lovi decu. Vratimo se areni, Drogon će osetiti koliko to Deneris smeta, pa intervenisati. Deneris odleće na njegovim leđima u neponatom pravcu (prvi put u ovom delu da neko jaše zmaja). Kventin Martel, princ Dorne i još jedan zanimljiv POV, oslobađa druga dva zmaja i sam strada - poglavlje ironično nazvano Krotitetlj zmajeva. Viserion i Regal (zmajevi) se nastanjuju u piramidama samog Mirina. Težak zadatak za kraljičnu desnicu i njenog zamenika Baristanakoji tek treba da zarati sa susednim gradovima, pošto je svrgnuo kralja (muža Deneris, optuženog da je Harpija - vođa ubica i zaverenika)...

Cersei Lannister je druga kraljica, sasvim drugačijeg kova. Ona je došla na vlast posle niza smrtnih slučajeva u porodičnoj okolini - muž Robert, sin Džofri, otac Tajvin... njenu vladavinu videsmo u Gozbi za vrane. Videsmo kako je prošla, pošto se glupo zamišljena zavera izjalovila i svi joj okrenuli leđa - utamničena i optužena za najgore zločine. Kao i u slučaju Teona mogli bismo reći sic transit gloria mundi, mada je ovo (naravno) sasvim drugačiji slučaj. 

Ovde je vidimo kako u tamnici i okružena dosadnim obrednicama žali što je nije muško, kad je već rođena ratničkog srca. No Sersi kao muškarac (recimo to tako) ne bi imao ženske argumente koje Sersi kao žena naravno koristi. Takav lik bi svejedno imao moć Lanistera i svejedno bi rušio carstvo koje je Tajvin izgradio, a njegov brat Kevan na kraju romana pokušao da sačuva. Ali nije mu se dalo...

Sersi će svejedno morati da prođe golgotu (sama reč podseća na najpoznatijeg mučenika, što je dobra ironija) - prošeta se gola ulicama Kraljeve luke, ponižena pred svetinom. Nakon toga je skršena i pripitomljena, ne smeta više planovima strica Kevana. Ali ne zadugo - pošto joj je stric ubijen na sličan način kao i otac (ali ne na WC-u) ona će verovatno ponovo doći do neke vlasti i nastaviti po starom. Čega već nema u romanu, na slici je izgleda projekcija kakvu su uradili u seriji.

Osim Sersi i Deneris postoji i kraljica Selisa, jedno kratko vreme ima nekakvu vlast, ali o njoj me stvarno mrzi da pišem (teška srca odričem se i pisanja o njenom mužu Stanisu, Mensu pa i Melisandri).

Vratimo se osećanju dužnosti i osećaju za pravdu, koji odlikuju još više nego Deneris vođu Noćne straže, što je John Snow. Mogao bih reći da je kod njega to više, od kako nema Igrit, to jest ljubavne distrakcije, mada on često i dalje čuje u svojoj glavi ono you know nothing - vezano za najrazličitije stvari. Vezan je dužnošću i pravdom koliko i njegov "otac" Edard, zapravo njegov ujak... a možda bi ga mogli porediti i sa pravim ocem Regarom, ko to zna ( R + L = J je jednačina koja je kod čitalaca Pesme bila teorija, da bi se potvrdila u seriji). 

No ova dužnost nije slepa, a to nije ni pravda (što je tendencija kod kralja Stanisa iz koje ga upravo Džon stalno čupa). Džon vidi da se stvari menjaju i on sprovodi ono nezamislivo - dil sa divljanima. Protiv zajedničkog neprijatelja koji je ni manje ni više nego neprijatelj čovečanstva (The Others - zima koja dolazi). I najzad da neko vidi pravog neprijatelja kao najvećeg, a ko će ako ne neko poreklom i odrastao na Severu, pa još Vrana - pripadnik Noćne straže nastale zato da brani Zid koji prevashodno čuva Vesteros od tog neprijatelja (problemi sa divljanima su došli kasnije i oni su ipak sekundarni). Čak i kad postaje jasno da legije nemrtvih napadaju (uključujući i životinje) sami njegovi ljudi, Vrane, često su neskloni da neprijatelja vide u Njima, a ne divljanima. John Snow ipak zna, time je on kandidat da bude Azor Ahai, takođe na neki način parnjak Daenerys Targaryen i takmac za ulogu glavnog junaka, ako bi takva nekad bila dodeljena. Naravno, Deneris, daleko na Istoku i u mnogo toplijoj klimi, prosto ne sreće (još uvek) te nakaze i spodobe.

Zamislimo dan u životu Džona Snoua kada izgleda da se stvari privode ako ne kraju, onda bar ishodu kojim se može čekati famozna Zima. Crna krila, crne vesti - dolaze onda. Od Remzija Klarka, ali zašto bi on njemu pisao? Zato što su uhvaćene kopljanice koje je on sa Mensom poslao da izvuku njegovu sestru "Arju Stark" (koja je naravno zamenjena, što Džon ne zna - već tipičan zaplet za Martina). Nama čitaocima je praktično jasno da Remzi folira da je dobio bitku protiv Stanisa (taj ishod ne znamo), da sve što piše od onoga što bi i najjača žena podvrgnuta mukama (pogledajte par pasusa gore kakvim) propevala. Ali Džon sve to ne zna, makar u prvom trenutku ne prepoznaje kao takvo. Taman kada izgleda da je "kriza rešena" Džonovom odlukom da on sam jaše u spas svoje sestre, a spasavanje divljana prepusti drugima (reć je o jednoj ili dve stranice u romanu koji ih ima cca hiljadu!) pobuna izbija u redovima Vrana, nešto što ipak nije bilo neočekivano.

Džon je uboden u leđa! Ako je postojao trenutak kada sam bio ljut na Martina, to je svakako taj! Pa samo i majstor može tako da te naljuti. Kad rekoh rolerkoster na početku teksta mislio sam prvenstveno na to. Iako u ovoj knjizi imamo situaciju kad nam nešto deluje kao smrt junakinje a da to nije (Aša), imali smo i ranije (Teon), a ni sama fizička smrt nije baš kraj (Ketlin i još mnogi)... Ali ako je neko poginuo, ubijen, a oživljen postoji cena, koju su izgleda u seriji sasvim ignorisali. Ovako ostaje nam da vidimo. Jednom, možda...

Victarion Greyjoy svakako je još jedan lik sa osećajem za dužnost i pravdu - ali kakvu! On je u pohodu na Esos, naravno da bi našao Deneris koju još mnogi traže (Tiron, Džora, Kventin Martel, u početku još jedan (navodni) Targarjen). Kada oslobodi robove objasniće im da im je čast da veslaju na njegovoj galiji (postoji jezička barijera, pa pitanje da li su ga nešto razumeli). Dečake vođene radi nečijih perverznih zabava baciće u more sve sa lancima, jer to mu je sve gadno kako su namirisani (nije mu palo na pamet da ih opere). Da, to je ipak sve više tužno nego smešno. Devojke, seksualne robinje, mu nisu potrebne (ima on jednu crnu i nemu za period pre Deneris) pa će im biti čast da budu nečije slane žene, osim onih koje je žrtvovao bogovima. Već množina, iako je Victarion i dalje vernik Utopljenog boga (mada nikad kao njegov brat Aeron, on nije bezbožnik kao drugi brat Euron). Postoji diskusija o tome da li je Victarion glup, mada je sam Martin već rekao da jeste. Ja se tu mnogo ne dvoumim... Lik je parodičan, a takva je valjda i teorija da je on Azor Ahai. 

Ipak, pokazaće i on neku fleksibilnost. Kada izvade iz mora crnog sveštenika crvenog boga (R'lor) prvo će pomisliti da ga je Utopljeni bog s razlogom poštedeo. Ostali će hteti da ga ipak ubiju, Victarion bi se priklonio većini da ga ranjena i zagnojena ruka (još jedan od neprijatnih i mučnih prizora) nije mnogo zabolela. Onda sklapa dil sa tim sveštenikom koji će ostati kada mu ovaj izleči ruku. Victarion je jači nego ikada - da baš tako!

Bran Stark je neko ko će ovde biti samo pomenut, iako su mu poglavlja (malo ih ima) među najzanimljivijim. Nije mala stvar kada se pojavi u više-ne-ljudskom obliku Brinden Rečni (jedan od čuvene kopiladi koja su sto godina ranije vodila rat, više ratova) što se pominje u zbirci priča Vitez sedam kraljevstava. Naleteo sam tada na spojler videvši ko ga je igrao u seriji...

Bren je jedan od najmoćnijih zverobraza ovoga sveta, onaj koji ulazi najćešće u svog jezovuka Leta, pa kad mora i Hodora koji je ipak čovek (Bren ne zna da je to najveća abominacija, u prologu ovog romana vidimo čoveka koji to svesno radi jer je imoralan). Najzad će ga Raven, a ko bi drugi, naučiti da ulazi u pticu - nećeš hodati, ali ćeš leteti. 

Pa dobro, ipak je malo više nego samo pomenut. Brenova poglavlja nisu samo zanimljiva per se, nego su veoma značajan opis sveta leda i vatre. Dodajmo tu i vizije, koje se odnose na prošle a možda i buduće događaje, veoma konkretne - što će reći birtno za dalji rasplet, a ako ga ikada bude i rasplet Pesme.

Pošto smo videli (samo) neke likove, gde su šta rade, dolazi vreme i za zaključke u vezi specifičnih tema. Naravno, daleko od toga da će sada biti rečeno sve što je zanimljivo.

Kontrola nad ljudima jedna je od glavnih tema Džordža R. R. Martina. Najočiglednije je klasično ropstvo. To je ono što Deneris toliko želi i pokušava da ukine. Kad je oslobodila Neokaljane, to joj nije dosta. No koliko su boljeg položaja bili oni najniži podanici njenih predaka Targarjena (kmetovi)?! Posebno kad imamo u vidu da su Targarjeni tradicionalno smatrali da su bliži bogovima nego ljudima. Victarion će se gnušati trgovine robovima (pa će poslati nekoga da to obavi umesto njega), ali koliko je suštinski bolji položaj uznika, koji je za njega kao Gvozdenrođenog sasvim prihvatljiva stvar? Lanisteri kontrolišu ljude novcem. Boltoni strahom, Frejovi spletkama... Mada sve te porodice kombinuju svo troje. Oni poslati na Zid su pristali na dužnost kao oblik kontrole. Mnogi drugi su pod različitim zavetima (zakleti na čednost, da ne pominjem sve primere). Svi su pod nekim diktatom svrhe što me podseća Frenka Herberta i Dinu, ikao je to (remek)delo sasvim drugačije pisano, pa nam sličnosti neće odmah pasti na pamet.

U svetu fantastike Martin je tako opisao ono što je u (nažalost) sasvim realnom i ne tako davnom svetu opisao Tišma u romanu Upotreba čoveka. Ili ono čime se u većem delu svog opusa bave Joy Division. Nekako ne razdvajam to dvoje. Fantastika nam prikazuje situacije in extremis i tako nam govori šta sve čovek može biti. U Dini to vidimo eksplicitno, u Pesmi leda i vatre dolazi nam kroz kompleksnu radnju. I uvek je to neko preispitivanje kao jedini mogući oblik humanizma, jer kad god je nešto rečeno diktatom u najboljem slučaju biće ljigavo, a najgorem opasna zlopoutreba.

Zombi. Ultimativni oblik kontrole, vezan za one koji su nemrtvi. A toga ima počevši od onih koje stvaraju The Others a koji su više istorijski nego holivodski zombiji (pod nečijom kontrolom, ali čijom?). Sveštenik R'lora će moći da oživljava mrtve, jednoga baš više puta, ali uvek je nešto žrtvovano (deo ljudskosti?). Najzad, mračnim veštinama, magijom (što će reći vrstom nauke) oživljen je i Gregor Klegejn, njegova mučna i zaslužena sudbina, posebno ako je zadržao ipak nekakvu svest... Nešto što nije rečeno u romanu, ali je toliko očigledno (i nekome ko nije baš sve pomno pratio, tj. meni) da je sasvim validna teorija. Ako je tako Klegejn oživljen nekakvim naučnim eksperimentom, jesu li možda tako nastali oni zombiji koji dolaze sa dalekog severa?! Možda eksperiment koji se odavno otrgao kontroli (u ovom slučaj ne bismo zamišljali nekog naučnika iz našeg sveta, nego pokvarenog meštra nekromanta). 

I tako... Varis će na kraju svojim hicem iz samostrela ipak na neki način zaokružiti ovaj deo priče (pesme). Na početku smo imali njegove spletke da zavadi jelene i lavove, a sada cveće i lavove (hm, kako to zvuči!?) a sve da bi se vratili legitimni zmajevi. Ali da li je samo osećaj legitimiteta ono što motiviše ovog gospodara šaptalica (materijalni motivi ne bi trebalo mnogo da motivišu evnuha skromnog porekla, zato ga valjda ne shvataju ozbiljno)?! Šta je sa osećajem pretnje koji su Targarjeni imali pre samo dva veka...

Do čitanja!

Ivan Vukadinović

House of the Dragon - dok čekamo nastavak serije

Gozba za vrane - prethodna knjiga (radnja uglavnom paralelna sa radnjom ove)

Promocija romana - postite promociju romana potpisnika ovih redova u Nišu, putujte s malim divom!