Vitez sedam kraljevstava

 Znate onu priču po kojoj je zbog eksera otpala potkovica, zbog potkovice se sapleo konj, zbog konja pao vitez, zbog viteza izgubljena bitka, a zbog bitke kraljevstvo... Neki su tako opisivali teoriju haosa, ideju da (na oko) beznačajne promene mogu da imaju monumentalne posledice. Samo što ovde nije reč o beznačajnom, nego bezvrednom. I nije nešto nego neko. I nije "tek neko", nego kralj Prvih ljudi, Andala i Rojnara, vladar celog Vesterosa (tada bez Dorne) koji je upregao resurse tog kontinenta u zadovoljenje svojih najnižih pobuda. Mission: To do everything he wanted. Succeeded!

Naravno, govorimo o Tergarjenu, Egonu IV Bezvrednom, koji je povukao niz događaja. Kao što su događaji građanskog rata Zelenih i Crnih doveli do nestanka zmajeva; tako je vladavina ovog čoveka povukla niz događaja koji će rezultirati tragedijom Letnjih dvora, sumanutom vladavinom Erisa II, bunom protiv njega i događajima široko poznatim po Pesmama leda i vatre. Dok je udovoljavanje sebi po cenu poniženja svojih vazala dovoljno loše, mada se kasnije može popraviti, pravi udar sa odloženim dejstvom došao je kada je ovaj rešio da legalizuje svu svoju kopilad, a bilo ih je mnogo...

U tom svetu, mada se uglavnom bavim drugim stvarima, leži radnja (naravno nezavršene) zbirke priča Vitez sedam kraljevstava. I pored ne mnogo optimističnih scena sahrane svog gospodara Starog, pa kasnije dvojice koje trule u kavezu ili glave izdajnika pobodene na koplje... čitalac će osetiti da će to biti lepe priče, a onda na neki način i optimistične. Mada... zanimljivo bi bilo naći sećanje prvih čitalaca Igre prestola, na prvih recimo 100 stranica romana, onih koji nisu znali ni da će glavni lik tog romana do kraja knjige biti ubiVen... 

Dakle, skupa je ovo lepa priča o iskrenom prijateljstvu, makar je ono počelo sa dve laži. Prijateljstva naravno ima dosta među Noćnom stražom, ali nije tamo baš svako časnih namera. Svojevrsna vrsta prijateljstva je između Brien i Džejmija, mada je to dosta komplikovani odnos koji je imao veoma težak početak (jedan Martinov specijalitet: prijateljski odnos između likova koji vreme ne provode zajedno). Ali ovde imamo prijateljstvo mladića i dečaka koje se razvija skoro od kako su se upoznali (o da, bilo je u početku problema) i začinjeno je uglavnom rečima kao što je Šljaga. Nemojte tako vaspitavati decu kod kuće!

Ne znam da li je neko (samo ovoj zbirci priča) zamerio već toliko raubovani nedostatak jakih ženskih likova. Bilo bi to u skladu sa filozofijom sa slike. Nedostatak kakav sam po nekim komentarima video kao objašnjenje komercijalnog neuspeha Blade Runner 2049. Naravno, ovde je taj nedostatak prividan, bolje reći kvantitativan. Gledano po pričama ženski likovi: 1, 1, 0... Ali u drugoj priči imamo možda najbolje opisani ženski lik u pričama (dakle govorim o pričama ili novelama, gde lik može biti dat kao skica, nema tu 500 stranica da se lik razvija...) - lik Crvene Udovice. (Podsećanje na prvu knjigu Mača od Šanare, gde je nešto slično). 

Naravno, Martin razvojem likova na malom prostoru (za njegove prilike zaista malom prostoru) postiže velika čuda. Donekle oslobođeni detaljnog razvoja likova možemo pogledati Targarjene kao takve, ili ulogu lutajućih vitezova i slično. Ako je ova uloga neka vrsta srednje klase (tog feudalnog uređenja), onda možemo videti kako se glavni lik Dank izdigao u tu poziciju (a kasnije valjda i višu) iz Buvlje rupe, pošto ga je usvojio vitez koji je izgubio sina u borbi protiv buntovnika. I ovde imamo najbolje opisan (makar) ovaj deo srednje klase, dok u romanima Pesme leda i vatre imamo zavere najviših krugova i kako rat i "posleratno" stanje podnose oni najsiromašniji - prosti seljaci ili puk opsednutog grada.

I eto dolazimo do dela gde će biti ipak "klasičnih" spojlera. Radnja inače sve tri priče je veoma jednostavna, ali obiluje obrtima, manje ili više očekivanim. 

Dank kreće na svoj prvi turnir, gde se nada nekoj zaradi, zna svoje kvalitete (visok stas i snagu) i vidi to kao početak svoje afirmacije kao viteza. Naravno da neće baš tako biti, ni pre nego što uspe da se registruje...

Bilo je očekivano da će da klinac koga je sreo u jednoj krčmi slagati da neće ići za njim. Manje je očekivana laž (zapravo prećutkivanje) njegovog visokog porekla. Dete obrijane glave i sa valirijskim očima može sasvim komotno biti iz Flea Bottom, jedno od onih kopiladi koje je još Aegon II sejao tamo... Bolje nemati onda kosu koja bi privlačila isuviše pažnje. Ali kada je klinac rekao Danku da je iz istog grada (Kings Landing) ovaj je ipak ekstrapolirao da su poreklom iz iste rupe... Pa i kada Jaje (Egg, slično Aegon) kaže svom zlom bratu da stane, pomislih da nije neko od onih polulegalnih kopilana. Ne odmah da je reč o nekome u naslednom redu, istina daleko (četvrti sin četvrtog sina).

U prvoj priči Vitez lutalica steknućemo neku sliku o Targarjenima van direktno vidljivih međusobnih borbi i spletaka, jer oni su ipak tamo radi zabave, što bi viteški turnir trebalo da bude. I tu ima svega, počevši od jednog od najvećih skotova (a kod Martina je tu konkurencija velika), kakav je Erion. Ovaj će kasnije sina nazvati Megor, što dosta toga govori (poređenja radi Egon V će svog prvog sina nazvati Dankan, što opet dosta toga govori - nomen est omen). Onda Mekar koji nije lišen osećaja za pravdu, mada preke naravi, sujetan, sklon mračnijem raspoloženju. On će se boriti na strani svog sina Eriona. Deron, kasnije opisan kao sramota, beži sa Jajetom (isprva njegov štitonoša) jer ne bi da rizikuje na turniru - nije borba na život i smrt, ali može se ostati bez oka, a možda i bez glave. Još jedan sasvim realan lik, mada više pijanac nego svesna kukavica kakav je Semvel iz Noćne straže. Pri tom ne ni glup, poznata su njegova zaključivanja tipa ako nisam dobar u borbi, dobar sam u ležanju u blatu. I naravno Belor koji će se pravde radi boriti protiv Targarjena i tu pasti mrtav - ironično od ruke Mekara.

I na kraju priče jedan od lepših obrta, kada Mekar ponudi Dank(an)u da njegov sin Jaje ostane štitonoša - ali isprva u Letnjim dvorima. Iako Dank za sebe misli da je glup, odgovor će biti jedan od najboljih "Kladim se da Deron nikada nije spavao u jarku, a sva govedina koju je Erion u životu okusio bila je, siguran sam, meka i sočna". Neizgovoreno je ono a kakvi su oni postali. Mekar nije od onih koji lako priznaju svoju grešku - ćutao je, pa je ipak sutradan poslao sina Egona na dalju obuku...

Druga priča, Zakleti mač, daje nam jedan na izgled beznačajan feud (sukob, zanimljivo u korenu reči feudalizam, modernim slengom beef), ali oko tako ključne stvari kao što je voda. Suša traje već dve godine, pa ipak nije očekivano da će potok (ili ipak reka) presušiti. Dankan i Jaje su u službi sitnog vlastelina. U pratnji Benisa (drugi vitez koji je prvo antipatičan, pa tek onda zao) Dankan sazaje da je uzvodno reku pregradila Cr(ve)na Udovica (na engleskom Red Widow) Rohanne Webber. 

Sad zamislimo lik koji upoznajemo kroz priče suprotne strane. Sahranila tri svoja muža, pazi šta kod nje piješ i slično... Dankan će se obrukati misleći da je ona sredovečna. Ipak će biti zgodno primljen od strane ove mlade višestruke udovice (jedan muž poginuo u ratu, drugi od prolećne boleštne...) njegovih godina ili malo starije od njega... Saznajemo i zašto je ona (uopšte njen posed, njena strana) u mnogo boljem položaju od Dankanovog sizerena. I ponešto o položaju žene u takvom poretku... Ipak, iako je mogao s njom razgovarati ništa nije postigao.

A ovom susretu, pokušaju pregovora, prthodio je pokušaj formiranja vojske od kmetova. Slikovito je opisano i delovalo mi da će nastavak radnje nalikovati na čuvenih Sedam samuraja. Ipak od toga nema ništa, iako je Benis, sklon tome da u svom cinizmu stvari posmatra ipak realno, bio spreman da ove seljake odvede u sigurnu smrt (koja bi možda bila i njegova smrt, ipak na kraju se ovaj veoma nečasno poneo).

Ser Justas, čovek kod koga su Dank i Jaje, jedan je od najsivljih likova igde opisanih. Od njega ćemo čuti najbolji opis sudbine izdajnika (onih koji su se borili na pogrešnoj, pobeđenoj strani) čak i ako se pobednik smatra pomirjivim. Justas je podržao Demona Crnovatru iz razloga koji nisu baš racionalni (lepo je izgledao sa mačem). Lik koga ne možeš razmeti (opravdati) a kao da nemaš za šta da ga kriviš. Pa moglo bi za ogorčenost... Donekle je razumljivo što želi da Dankan ubije udovicu imajući u vidu pogibiju Lansela Lanistera, posle koje su se Zapadnjaci povukli... 

Razrešenje sukoba je u dobroj meri očekivano - dvoboj Dankana i još jednog antipatičnog u službi Udovice. Njegova smrt odgovaraće Roani. Izmirenje dva poseda nije takođe neočekivano - Justas se venčava sa njom. Verovatno neće još dugo živeti... Naš lutajući vitez će krenuti dalje, ali ipak, iako sporokapirajući, prelazi u akciju (ovo je već interna fora, da ne objašnjavam) i ostaje mu od nesvakidašje žene uspomena. I tako se završava priča koja ima možda najbolje redove koje je Martin napisao, kako rekoh ja...

Jaje je u priči Zakleti mač, nekako u durgom planu. Ipak u iskušenju da upotrebi čizmu, što će reći pokaže prsten Targarjena koji krije tamo, u principu kad bi to spasilo Dankana. To će i uraditi samo pred Udovicom, dok ona ostaje diskretna. U trećoj priči će njegov identitet više odjeknuti, mada pokazivanje svog porekla zapravo i neće izmeniti stvari. Jer ima ko je na sve motrio, kao i na ostatak Sedam kraljevstava, neko ko ima hiljadu očiju i još jedno. 

Dankan ponovo kreće na viteški turnir, recimo da ne bi išli praznih džepova na Sever. Ovde će se prvi put zaista na turniru (u tim uslovima viteškog nadmetanja) sa nekim sukobiti i neslavno propasti - ishod se mogao očekivati na osnovu nivoa samopoudanja koje je Dankan emitovao. U međuvremenu ćemo videti još tipično martinovskog izdrkavanja sa hranom, gde porodice koje se venčavaju (Frejovi i Beterveli) jedu nešto kao vepra u medu i biberu, a vitezovi na turniru će se zadovoljiti nečim manje egzotičnim (ali za nas iz ovog veka dovoljno ekstravagantnim), dok će štitonoše kao što je Jaje imati rebarca. Dankan će doneti hranu za njega, ali tad već jelo neće biti bitno...

Jer ovo je izdajnički turnir. I ovde ćemo se sresti sa jednom od prinčeva Blekfajera, kuće koja se otcepila od Targarjena, poražena je ali i dalje u Esosu kuje zavere vukući pravo na osnovu priznavanja kopiladi... Bez mnogo okolišanja, ovo je jedna od najgore osmišljenih zavera. Amaterska bi bila osuđena na neuspeh sve i da sa druge strane nije takav šahista i majstor kakav je Krvavi Gavran (Brinden Rečni, još jedan od velike kopiladi, ali na drugoj strani, desnica tadašnjeg kralja Erisa). Još jednom vidimo realizam u fantastici (i vremenu koje se smatra romantičnim) kod Džordža Martina - kako imamo kukavicu u Noćnoj straži, pa princa (viteza) koji bi radije pijančio nego se borio na turniru, zašto ne bismo imali i zaverenike-amatere.

Brinden Rečni je još jedan koga prati više zao glas nego što to zaslužuje (mada ne baš kao Red Widow, ovaj čovek je ipak veoma opasan). Skloniji je pragmatizmu nego osveti. Ipak, kasnije će zbog kršenja gostoprimstva morati u Noćnu stražu. Ne samo da ima mrežu doušnika (po svemu sudeći barem jedan kao kepec prisutan na tom turniru) nego i neke jednostavnije magijske moći koje bi mu omogućile da bude prisutan (običnim prerušavanjem bi neko ko je izgubio oko to teško mogao). Lik koji se izgleda već pojavo u glavnom toku radnje GoT (što je za mene spojler, ali dobro de...)

Sve u svemu još jedno Martinovo remek-delo u kojem "viđamo" neke od likova Pesme leda i vatre. Emon se samo pominje - "nesposoban pa je poslat da uči za meštra"; onaj zloglasni Frej je ovde u liku iritantnog derišta. Ako četvrti deo vidi svetlost dana biće tu verovatno i Stara Nen.

Jedina zamerka išla bi na konto prevoda. Primećena je tendencija da se You prevodi prosto kao "ti", što je posebno glupo kada se neki italijanski ili francuski film prevodi sa engleskog (tu je veoma vidljivo). U ovom feudalnom poretku takvo tikanje može biti iritirajuće, što bi rekla prijateljica "kao da razgovaraju u Manijaku". Poneko "ser" ili "Gospodaru" ili obraćanje u treće licu "ako je gospodaru po volji" izvuklo bi stvari. Sve to još može proći dok gledamo likove koji su približno iste moći, ako ne porekla (recimo Maloprstić i Tirion Lanister). Ali ako lutajući vitez (kome još status nije zvanično potvrđen) sretne Targarjene (bliži bogovima nego ljudima), ma koliko bile čudne okolnosti tog susreta, postaje "malo" besmisleno.

Ivan Vukadinović