Šta pije krava?

Ljudski um radi kao i životinjski, a sve životinje su pod snažnim selekcionim pritiskom da budu glupe u onoj meri u kojoj mogu da se provuku sa tom glupošću.

Kaja Damnjanović, Šta pije krava?

(psihologija racionalnog mišljenja)

Jedna od onih knjiga koje plene ne samo koricom (tu svaka čast) nego i asocijacijama i očekivanjima koje izaziva. Koliko se sećam nije bilo moguće listanje - knjiga je bila vakumirana u foliji. S obzirom na tematiku, bilo bi zanimljivo videti šta autorka misli o mojim očekivanjima - jesu li ona racionalna ili ne... Pa šta sam to očekivao, i barem u nekoj meri - dobio?

Ono što mi se veoma svidelo kada se neko osmelio da stavi "na papir" (zapravo beše pdf). Na runskom kursu videh zanimljivu frazu: kako svet zapravo funkcioniše. Iz nekog razloga setih se i pokušaja omladinskog časopisa, neđe devedesetih, koji bi pravio tada vladajući SPS. Bila je sledeća definicija cinika: Cinik je osoba koja uporno vidi stvari kakve jesu, a ne onakve kakve bi trebalo da budu. Stari Skiti su takvim ljudima izoštravali vid vađenjem očiju. Ne bih stavljao, ipak, optužbu za cinizam ali u ovoj knjizi vidimo da i životinje analitički razmišljaju (na žalost to je više puta samo pomenuto), dok je čovek štedljiv na tome; život ti nije kakve su ti misli; racionalizacija ima svoju ulogu, etc.

Stil je zanimljiv: od citiranja Golubovića pa do pominjanja Nestorovića. Ipak, ima tu dosta tvrde nauke, teško razumljivih pasusa. A meni su, komentarišući jednu moju priču, zamerili kako to imam filozofske zaključke, a pasus dva kasnije koristim žargon... Već u poruci čitaocima (pre sadržaja) Kaja me je "kupila" izjavom da je knjigu pisala po službenoj dužnosti - pošteno! A vi ostali kibicerite... Za razliku od mnogih, ne mislim da je biti amater nešto loše, to znači baviti se onim što voliš (a ne za pare), uključujući i čitanje, pa i komentarisanje ovakve knjige. Prema svojim mogućnostima, naravno. 

Kratka uvodna reč daje nam sliku koja nije nikakva novost. No zapravo je bolje prikazano na kraju knjige, nego na početku? O čemu je reč - podela pojmova asocijacija na iracionalno i racionalno (na početku knjige prvi pojmovi su izvan mozga (hemisfera), na kraju racionalni su na levoj, iracionalni na desnoj hemisferi, kako smo valjda i navikli); pri čemu su prve asocijacije na pojmove kao što je impulsivno, hirovito, nelogično, idealizam... a drugi logika, naučni metod, nepristrasno, ograničeno... Nema preplitanja, pojmova koji bi se pojavili na obe liste, ergo ljudi to dobro razlikuju.

Bilo bi dobro da se ova podela više pominjala u nastavku, ali ona je otišla u drugi plan, jer trebalo je neke pojmove razjasniti, pre nego se pređe na dva mentalna procesa, odnosno procese dva nivoa. Rezultat je da je kasnije malo nejasno (odnosno treba se prisetiti) kad se kaže da i odluke dobijene analitičkim procesom mogu biri neracionalne.

Pa kakav je to čovek racionalni agent, kako je to kad on odlučuje?! Pre svega on je štediša. Mentalni procesi jesu skupi i to jeste neprijatnost ako se želi pošteno objasniti evolucionistička teorija. Damnjanović nam u prvom poglavlju objašnjava da je čovek kognitivni štediša, pa slede povezana pitanja sproću tog entiteta - kako radi, gde radi, sa čime radi i koji je izazov individualnih razlika. Dakle, tu ćemo se upoznati sa samim aparatom kognitivne štednje, kognitivnim strukturama, spoljnim okruženjem (ekologija)... Sledeća dva poglavlja su normativne teorije racionalnosti (kako treba) i deskriptivne teorije (kako jeste), što me sad podseća na Hjumov is-ought problem (a onda ni ona definicija cinika nije daleko).

Drugo poglavlje, o normativnim terijama, počinje kratkim opisom Kolumbovog putovanja. Meni je bilo odmah jasno na šta se cilja, ali ako nekome nije... Naravno da je Kolumbo znao da je zemlja okrugla, problem je što bi se on, da nije bilo Amerike da na nju naleti, udavio ili umro od žeđi, kako je kome volja (Water, water, every where, Nor any drop to drink...) U razmatranju svog putovanja i opravdanjima pred dvorom Kolumbo je prosto uzeo najmanji mogući obim Zemlje, i najveće moguće prostiranje Azije na istok. Tako bi mogao doći na krajnji istok, plovidbom na Zapad. Pitanje je jeri Kolumbo racionalno postupio?

Pre čitanja ove knjige, odgovorio bih jednostavno i delimično tačno - zavisi od afiniteta prema riziku. Odakle taj afinitet, objašnjeno je donekle u daljim poglavljima. Ali da me je neko pitao da li je veći ili manji afinitet po sebi racionalan, morao bih razmisliti... Prema ovoj knjizi, rekli bismo da je manje ili više rizična odluka racionalna (mada ekstremi ne mogu biti normalni), pod dva uslova: 1) da akter inače donosi takve odluke (ima podjednaki afinitet prema riziku u drugim situacijama) 2) da je odluku u nepredvidivom okruženju doneo na osnovu bitnih i poznatih stvari za donošenje te odluke, a ne nečeg drugog. Ovim pod tačkom dva Kaja se bavi u dobrom delu nastavka knjige.

Osvrnuo bih se na ravnozemljaše, inače par puta pomenute u knjizi. Njihove teorije zapravo imaju neku osnovu u filozofiji i ta osnova je ekstremni empirizam - stav da se veruje samo onome što se neposredno vidi. Ali oni se tako ne ponašaju po ostalim pitanjima (kad ne misle o obliku Zemlje). Dovoljno je reći da oni koriste internet iako tom prilikom ne vide sagovornike, a u 99 odsto slučajeva onoga od koga se informišu ili kome izlažu svoje priče nikada nisu niti će lično videti. Čak i da ne mislimo da je ceo internet laž, empirijski je poznato da se mnogi na istom pretvaraju, pa je moguće da je mnogi ravnozemljaš zapravo lakoveran, kad pristupa internetu, dok je ekstremno skeptičan prema onome "što kažu na televiziji". Dakle, oni nisu racionalni, QED.

Vratimo se Kolumbu koji je, ima u fusnoti, pred kraj života smatrao da je Zemlja oblika kruške, sa "bradavicom" koja gleda prema Raju. Pa mogao je misliti i da će ploviti užim delom kruške. Završiću ovaj deo svojom presudom - Kolumbo verovatno nije bio racionalan jer ne znamo (tj. nema podataka) da je inače mnogo rizikovao, a s druge strane biće da je barem dobrim delom podsvesno štelovao podatke, što će reći da je zaključivao i odlučivao ne samo prema poznatim činjenicama nego i nečem drugom, emotivnom. Ovakvog zaključka inače nema u knjizi.

U nastavku knjige videćemo šta je homo oeconomicus. Ljudsko biće koje odlučuje prema normativnim teorijama. To bi značilo da iz matematičke teorije verovatnoće, logike i normativnih teorija odlučivanja slede suđenje, zaključivanje i odlučivanje. Naravno da to ne može biti tako, jer čovek kao racionalni agent bi onda morao imati poznate raspodele verovatnoća (izvesnost se ne traži) i imati neograničeno vreme za donošenje odluke (ili mogunost da ih donosi neograničenom brzinom, što mu dođe na isto). Niko to nema pa se govori o ograničenoj racionalnosti. I kod teorija odlučivanja ima problema (teorija korisnosti) o čemu ćemo uskoro. Ispada da čovek "nije ni predviđen" (evoluirao) da bi bio racionalan, mada je razum koristan alat. Setimo se da u odličnoj dokumentarnoj seriji The Trap Adam Curtis kaže da se dve kategorije ljudi ponašaju racionalno na tržištu - ekonomisti i oni sa mentalnim problemima. Nisam siguran za ekonomiste... Sa druge strane, osobe iz autističnog spektra mogu imati visok afinitet prema racionalnosti, barem u određenim aspektima.

U knjizi ćemo videti kako se tumači afinitet prema riziku (koji može ostati u okvirima savršene racionalnosti) uz meni ne sasvim jasne izraze tipa "konveksno na gore" - nije li jednostavnije reći da taj afinitet odstupa od linearnog na više ili na niže? Onda afiniteti i korisnost sa svojom osobinom tranzitivnosti - ko kaže da više voli pistaće od borovnica, a borovnice više od jabuka, valjalo bi da stalno preferira pistaće nad jabukama - jasno je da nije tako u životu. Bajesova teorija verovatnoće (uslovna verovatnoća) ima jednostavnu formulu, ali meni je barem teško razlučiti šta tu od čega zavisi. Vežbanje i zadaci su neophodni... Uostalom, kad god mogu računam verovatnoću pod pretpostavkom nezavisnosti događaja, i imam rezultate. No! Zanimljivo je ne samo da ljudi greše, nego i sistematski greše (određeni pogrešni odgovori su verovatniji od drugih), što ima veze sa naslovom knjige i sledeća je i ključna stavka u razmatranjima Kaje Damnjanović.

U petom poglavlju prelazimo na kognitivne heuristike i kognitivne pristrasnosti. Da se odmah osvrnem na ona dva procesa (u knjizi su oni nešto kasnije opisani) heuristike su inače (korisna) osobina intuitivnih procesa, pa mogu dovesti do neracionalnih odluka; pristrasnosti su na analitičkoj strani - koja takođe može voditi neracionalnom zaključivanju. 

Ideja heuristika (nezavisno od celog opisivanja dualnih procesa) je da ljudski um (mozak) koristi prečice u zaključivanju, i to posebno radi kada je neka frka, nema se dovoljo vremena za odluku, mozak je pritisnut paralelnom obradom, etc. Dodao bih da se često greši i kad nam nije bitno, da se odgovor brzo dalje bez razmišljanja. Takve heuristike, podrazumevana značenja, vide se u naslovom pitanju, takođe u nekim aritmetičkim problemima (ako imamo dva pojma i jednog ima tri puta više, onaj drugi može učestvovati tak u četvrtini ukupnog: 1/(1+3)). Bitno je i kako se šta kaže, no tu već ulazimo na teren pristrasnosti. To bi bilo ono da li je čaša polu puna i polu prazna, da li određeni procenat ljudi umre od neke bolesti ili sto minus taj procenat odsto ljudi prežive...

Najzad dolazimo do dualnih procesa obrade, što je meni najzanimljiviji deo ove knjige. Leva i desna hemisfera mozga, proces koji je više analitičan ili intuitivan... Na par mesta se čak navodi da je intuitivan ženski, a analitičan muški (jasno u okviru nekih tradicionalnih predstava, jer ovo nisu nova shvatanja). Možda bi to sve ličilo na Jin i Jang. Što se poslednjeg tiče, navelo me je na razmišljanje (inače ne vidim to kao Kajin profesionalni stav) - dobro nam je poznata ženska intuicija, međutim, makar u sferi stereotipa, muškarci su ti koji presecaju odlukama, možda bez mnogo obrade (to se valjda zove instinkt); retko čujem nekog muškarca da je nesiguran (što bi ukazivalo na preispitivanje), kod žena često, mada kod nekih upadljivo te reči nema - no to ne znači da muške nesigurnosti nema, možda se ona prikriva agresijom asertivnošću. 

Bilo kako bilo, otvara se pitanje koordinacije ova dva procesa, koji fakat postoje kod funkcionisanja uma (mozga) i čoveka (kao aktera). Serijalni model je najjednostavniji, ali je pitanje šta inicira aktiviranje analitičkog uma procesa (koji je skuplji od intuitivnog)? Naravno da ima situacija kad Tip2 interveniše (i treba da interveniše), ali znamo da se u praksi, srećom, to događa mnogo ranije nego se primeti da je odluka Tipa 1 bila pogrešna. Nećemo uvek se opeći pa onda shvatiti da nije trebalo da se golim rukama skidamo metalnu šerpu sa vrele rerne (čest Kajin primer). Onda bidmo svi uvek bili Epimetej, sa sindromom naknadne pameti...

No, ni paralelni model nije savršen, jer bi značio da sva tipa (procesa) paralelno postoje, pri čemu se analitički uključuje spontano nešto kasnije ili od početka odlučivanja. Kako on prevlada? Hibridni model mi deluje da ima smisla, jer uključuje nešto novo - logičku intuiciju. Najzad dosta komplikovani trofazni model, što iz moje čitalačke perspektive nije plus (mogu reći da inače u nauci nije uvek najkomplikovanije rešenje najbliže istini). 

Najzad tu su neki kognitivni mehanizmi obrade, pa pomenimo neke: heuristika, detekcija konflikta, zamena atributa, kognitivno rasparivanje, umna oprema, logičke intuicije, racionalizacija, metarasuđivanje. 

Meni nekako najdraža racionalizacija, jer je ozloglašena kao mehanizam odbrane (i sam sam znao da zameram), no Damnjanović ukazuje na njene pozitivne strane, ergo pravda za racionalizaciju!

S obzirom da je razum evoluirao da bismo mogli da raspravljamo sa drugima (a ne da mislimo o sebi i o svojim stanovištima, to dolazi kasnije), tj. da komuniciramo sa drugim članovima zajednice, rasuđivanje treba da bude pristrasno. Naše mišljenje ispoljava pristrasnost potvrđivanja (engl. Confirmation bias), ali zato što i treba da ga ispoljava, zato što naša racionalizacija nastoji da potvrdi naše stanovište, a istovremeno to rade i „tuđe“ racionalizacije.

Znači, kao što je dobro da zlo postoji (jer bi bez toga svet bio statičan, da ne kažem dosadan), dobro je i što smo pristrasni, to nam je uostalom od evolucije, uopšte što nismo uvek racionalni, QED (barem što se tiče mene). 

Ovim bih završio tekst o ovoj svakako zanimljivoj i korisnoj knjizi, ali imam ipak neke poluzamerke. Shvatam da je ovo knjiga o ljudskoj racionalnosti, ali kad je već rečeno da i životinje mogu razmišljati, radoznalom čitaocu bi dobro došlo nekoliko stranica o tome. Istina, pomenut je s tim u vezi relational mind. Strukturu izlaganja takođe mogu da razumem, ali moglo se i ranije u knjizi govoriti šta pripada kom tipu procesa. Ne znam da li je zaključak o Kolumbovoj racionalnosti ostavljen čitateljki, kao i dosta toga drugog, što samo po sebi nije problem (ali ima li tu pogrešnih zaključaka?)...

Na samom kraju, treba reći da je ova novost uglavnom veoma nova u nauci. Razliku između intuicije i racionalnosti naravno znamo još od starog veka, ali tek negde šezdesetih prošlog veka je homo oeconomicus napušten, da bi ovi modeli kognitivnih procesa bili naširoko izučavani tek relativno nedavno. Većina referenci na bibliografiju je iz ovog veka!

Ivan Vukadinović

p.s. Šta pije krava? Koliko se sećam ova klinačka fora jeste (bila je kad sam bio mali) jedan od načina zbunjivanja protivnika, koje Kaja pominje u knjizi. Zatražiš od nekoga da pet puta ponovi reč "mleko", onda četiri, tri, dva, jedan... pa pitaš. Tipičan odgovor je belo mleko.

ps. ps. Inače krava pije mleko, kad je mala majčino, možda i od druge majke, ako farmer tako obezbedi. Tako da ni taj odgovor nije normativno pogrešan. Možda će nam zato jednom i veštačka inteligencija nezavisno odgovoriti tako, nezavisno od optimizacije odgovora na osnovu onoga što ljudi po netu trućaju, kako radi Chat GPT. Damnjanović se kratko osvrće na AI i kaže da bi tad trebalo da se zabrinemo...