Ursula le Gvin i daoizam
Anarhizam se drži stanovišta da u „arhizmu“ čovek nikada ne može postati odrastao, samostalan i slobodan, jer zna da iznad njega uvek postoji nešto – da li je to strogi otac (u autoritarnim sistemima) ili brižna majka (u liberalnim), suštinski je nebitno. U anarhizmu, međutim, iznad čoveka nema nikakve instance, nema nikoga ni da ga kazni ni da ga zaštiti, pa se samo u tom slučaju može govoriti o istinskoj političkoj slobodi, a samim tim i o stvarnoj odgovornosti. Anarhija je nejako dete koje čoveka ne može da spase, ali mu daje radost slobodne igre.
...
Svetlost se, dakle rodila iz tame, iz svetlosti se rodilo znanje, a iz znanja dogma, jednostranost i isključivost.
Artea Panajotović, Ursula le Gvin i daoizam
Vidim knjigu u izlogu, kupim, počnem da čitam i onda se zapitam zašto to radim. Ali u tom pitanju uopšte ne mora biti pomisli kako time gubim vreme. Može se uživati i upitati se - zašto? Kako nam sam naslov kaže ovde imamo dva pojma - Ursulu le Gvin i daoizam (taoizam, kako sam priznajem navikao) - i pitanje je mogu li se upoznati sa oba pojma odvojeno - čitajući njene knjige i klasike daoizma - i onda doneti svoju sintezu? Imajući u vidu da sam se taoizmom bavio pre dvadesetak godina, otptilike toliko ima i kako sam pročitao Ursulinu Levu ruku tame. No biće da sam čitao knjigu, a i ovaj blog pišem iz nekog drugog razloga...
I nije ovo prvi put da tako nešto čitam. Kada se profesor Vladušić dohvatio Megalopolisa imali smo u principu istu stvar - prerađenu doktorsku disertaciju koja problematizuje odnos jednog pisca sa jednim fenomenom. Za razliku od rada Artee, imao sam unutrašnji dijalog dok sam čitao takođe dobro i sugestivno napisano delo profesora - da kažem da sam se oko nečega raspravljao sa autorom u svojim mislima. Tek kasnije sam pročitao Roman o Londonu, da bih imao nešto drugačiji zaključak. U ovom slučaju nije bilo tog raspravljanja, ne dok sam čitao, osim oko jedne stvari.
Dakle, zašto čitati knjigu gde vidimo kako se autor(ka) bavio(la) nekom stvari? Zato što je to knjiga o svetu, ovome oko nas. I zašto ovo pišem? Zasto što je ovaj blog, kao i ostali moji, tekst o svetu koji nas okružuje. Naravno, tak o njegovim nekim aspektima. Ne patim od lažne skromnosti da to ne bih rekao...
Moram priznati da prva dva pojma nešto ne razlikujem. Jednostavno je prirodno i prirodno je jednostavno. Priroda (Bog) voli jednostavnost. Jednostavnost i prirodnost se iskazuju na ličnom nivou i na nivou organizacije tzv. društva, to jest države (zajednice). Kako ja ne razlikujem mnogo ove pojmove, može se reći da nije ni Ursula pošto su oba pokriveni u njenim romanima Leva ruka tame i Pričanje, kroz likove Genli Ai (ili kako su izgovarali Dženri Ai) i Sati Das, kroz Genlijevog saptnika Estravena, najzad samu organizaciju Ekumena (galaktičke zajednice - sličnost sa Star Trek je uočljiva, treba imati u vidu da je cela franšiza pod velikim uticajem le Gvinove, u jednoj od poslednjih serija cela epizoda je inspirisana delom Ursule le Gvin koje Artea nije obradila).
Kad gledamo jednostavnost pojedinca ona se ogleda u odbacivanju suvišnih nanosa, što će biti bolje objašnjenjo kroz afirmaciju ne-znanja u sistemu "religije" Handarate. Recimo da ovo za mene nije ništa "novo", jer dobro mi je poznato kroz ostale tradicije. I Platon je govorio o tome kako duša treba da se oslobodi ovozemaljskog blata kako bi zasijala punim sjajem. Ovozemaljskog?! Ovde već imamo razliku daoizma u odnosu na ostale, ali krenimo redom.
Zanimljiv je susret Konfucija, Lao Cea i Bude kroz koji možemo videti razlike. Sva trojica su probali sirće. Za Konfucija ono je bilo kiselo, jer takvi su ljudi. Za Budu gorko, jer život je gorak (pun patnje). Za Lao Cea sirće je bilo slatko (jer takav je život?). Priznajem da je za mene sirće uvek kiselo, mada ja volim kiselo - dobro ne baš sirće-kiselo, recimo višnja-kiselo. Ni gorak ukus mi nije sasvim stran...
Artea navodi odliku daoizma koja ga razlikuje od ostalih religija, mada na njoj ne insistira niti je mnogo (ovde, na početku knjige) objašnjava. Za daoizam je bitna imanentnost - prisutnost u svetu. Za neke druge sisteme (da ne kažemo religije), to može biti samo transcedentnost. Možemo reći da su to dve strane iste medalje, što se videlo u mojoj "formuli" - Bog je za sebe imanentan, za nas transcendentan. Ali razlika je bitna u odnosu na životne ciljeve. Neko "idealno mesto" za mudrog čoveka daoizma nije vrh planine, gde bi se izdvojio od sveta i ljudi, nego plodna dolina, gde učestvuje u svakodnevnom životu. (Mada Ursulini junaci odlaze u planine kada niži tokovi reke postaju previše artificijelni). Kada su Konfucija pitali šta je posle smrti on je rekao - ali mi ni o životu ne znamo dovoljno. Recimo: ima li života pre smrti?
Deo o slobodi je možda najbolji u ovoj knjizi, mada pitam se da li je neizrecivo još bolje obrađeno. Ovaj deo nije posvećen samo vezi Ursule le Gvin sa daoizmom, nego i njenoj vezi sa anarhizmom. O tome kako bi daoizam mogao da se poveže sa anarhijom mogli smo naslutiti već u poglavlju Prirodnost gde se ističe stav daoizma da je najbolja ona vlast koja se ne primećuje. Ali ova prirodnost može da vodi i u drugom smeru, zapravo bilo je političkoj sferi onih kojima je Lao Ce tu bio uzor - u smeru tzv. minimalne države koja je ipak noćni čuvar sistema, time čuva kapital i daje mu punu slobodu. Ali teško da bi to bio cilj Lao Ceu, a Ursuli sigurno ne - kineska misao je prožeta kolektivizmom (dao je i tu nešto drugačiji), dok le Gvin sigurno nije anarhokapitalista. Zapravo kod Ursule le Gvin imamo dilemu - anarhokomunizam ili anarhoindividualizam?
Pogledajmo sada prvi navedeni citat. On je napisan u ovoj knjizi, ostaje pitanje (jer ne videh da je objašnjeno, a ne mora ni sve biti...) da li je to sadašnji, dakle post-festum zaključak Artee ili referenciranje na Ursuline misli. Ako je ovo drugo, onda bi takvo viđenje liberalne države (da ne navodim izraz koji se koristi na desnici) bilo dobrano ispred svog vremena. Naravno, njeno sagledavanje utopije to po definiciji mora biti - jer nijedna utopija nije realizovana. No nije prva le Gvin pričala o tome, u knjizi se navodi i Orvel, ako se dobro sećam. O čemu je reč?
Anares (roman Čovek praznih šaka) je zajednica nastala na ledini i pošto je prošlo više od veka od revolucije (i njihovog odvajanja od planete Uras) on i dalje ljubomorno čuva svoju slobodu. A ono što se ljubomorno čuva ne može baš ostati slobodno. Orvel je rekao da ako je jedini garant javno mnjenje, ono može biti izvor možda najveće tiranije.
Naravno da ovo kod Artee nećemo videti, ali kako je ovo blog biću sasvim otvoren u svojoj interpretaciji (interpretacije?): Cancel culture. Ševek je još u školi, kada se videlo da u svom viđenju fenomena fizike i filozofije odskače od druge dece bio optužen da sebičari. U nekom današnjem okruženju (tamo gde dominira ono što Ameri zovu Academia) bi on verovatno bio optužen da ima neku privilegiju belog muškarca, ili nešto slično, a ako Ševek to nije (beli muškarac) onda da je internalizovao njihov dominaciju, etc. Naravno, Anares se (kao ostvarena utopija) odavno rešio takvih determinizama (i o tome imamo u sjajnoj Arteinoj knjizi), tamo stvari vidimo ogoljene do koske - neko je prosto kriv što je drugačiji, da kažem otvoreno (mada u suštini pogrešno): bolji od drugih. Nije li talenat isto privilegija? Ta gusna reč... Dakle, Ševek je na svom svetu otkazan, pa mora ići (što nije lako) na još neslobodni Uras, da bi tamo postigao slobodu (uvek prvo) sebe (kroz ličnu transformaciju), pa tek onda "slobodu za sve" kroz njegov sistem instant komunikacije.
Najzad Neizrecivo. Još na početku knjige objašnjeno je da neizrecivo nije isto što i neizrečeno. Drugo nastaje zato što nešto ne smemo reći, jer nas je strah posledica; prvo zbog ograničenosti jezika kao aparata - ja bih rekao da se o neizrecivom može pričati, ali time ćeš ispasti banalan.
Ali ovaj deo počinje dualnošću jer osnovni simbol obuhva jin i jang, dakle ono što označavamo kao ženski i muški princip. E tu rekoh da sam imao "unutrašnji dijalog" - jer problem je da ove stvari možda (u suštini duše svoje) i jesu neizrecive, ali o njima su se vala napričali poslednjih godina, od raznih terapeuta pa do političkih pokreta. Ali, rekoh sebi, šta se može kada je to Jedno u startu prikazano kao Dvoje - od kojeg će tek nastati deset hiljada stvari.
Naravno da se može ići dalje jer postoji distinkcija na jedno i mnoštvo. Takođe, ono što bi samo po sebi bilo neizrecivo - mistično. Tu dolazimo do Handarate koja je dualistička i mistična, stvari koje podsećaju na negativnu teologiju (opet: druge tradicije) i slično. Naravno, kad se kaže dualistička misli se na dualnost (praktično ravnopravnu poziciju) svetla i tame. Leva ruka tame praktično je roman o dualnosti - muško i žensko (u jednoj osobi), znanje i neznanje, pitanje i odgovor (gatanje u Handarati), Karhida i Orgorein, najzad - stranac (Ekumen) i domaćini (Geten), Genli i Estraven. Handarata je po jednoj drugoj podeli monistička, jer kod nje imamo jedinstvo, možda bolje reći nerazlikovanje, "duhovnog" i "materijanog". Dakle, ja bih tu govorio o dualnosti a ne dualizmu, ali da ne zakeram mnogo...
Da krenem sad u jednu umerenu post-festum kritiku, ne Artee, pa čak ni Ursule, nego nekih modernih tumačenja koja bi navodila vodu na vodenicu eko-aktivista. (Voda - eto još jedne bitne razlike daoizma i drugih oblika duhovnosti. Tamo gde bi hinduista recimo pričao o "suptilnoj materiji", daoista stavlja nešto najprizemnije (htonsko?), dakle vodu, onu koja traži da svojim tokom ide što niže, bliže tlu ... i osnovi).
Jednostavnost, kroz tehničku stagnaciju (mada ne i zatvorenost), biranje od tehnologije samo onoga što smatramo bitnim. Ali ko određuje šta je bino?! Tu bi se trebalo vratiti na poglavlje Sloboda. Fakat je da je bilo društava (civilizacija) koja su težila jednostavnosti i tehnološki stagnirala vekovima - zapravo to je pravilo zemaljske istorije, faustovski zapad je pre anomalija, takva posle koje ništa više ne može biti isto. No ne treba romantizovati zašto su stari bili na istom nivou vekovima. Da li su to stvarno hteli ili drugačije nisu mogli zbog pravne nesigurnosti, ratova, buna, kolapsa, interesa vladajućih klasa ili naučnog konzervativizma?!
Najzad nešto kao moj zaključak (tačka susreta). Bilo mi je veoma korisno pročitati ovo, što me navodi na dalje čitanje kako taoizma (daoizma), tako ponovno ili prvo čitanje dela Ursule le Gvin (ali njih treba naći). Nečega sam se podsetio, i mogu reći u nečemu pronašao - pre svega u imanentnosti, onome da je mudar čovek u svetu, ali ne od sveta... Iako daoizam vredi proučiti, ne verujem da ću postati daoista jer postoji sistem koji je takođe imanentan i jednostavan, ali ne i tehnološki konzervativan. Jer ipak smo svi mi sa strane zalazećeg sunca pomalo faustovski.
Ivan Vukadinović
Putovanja malog diva - roman potpisnika ovih redova (i Svarog je prvo sebi napravio bradu)
Коментари
Постави коментар