Шта све треба да буде државно

 Ја сам социјалиста. И држим се оне школске дефиниције социјализма да је то државно власништво / управљање над средствима за производњу. Нажалост, већ је Њики платила цену модерне политичке коректности, па ћемо тамо видети "појам који означава изразито модерне и прогресивне политичке и економске идеје и теорије које крајњим циљем својих идеала теже превазилажењу и коренитом раскиду са системом светског капитализма ради успостављања уређења глобалног карактера базираног на глобалним средствима за производњу и расподелу у заједничком власништву и под демократским управљањем од стране целе глобалне заједнице у циљу производње само за потребе". Одакле почети с критиком? Није то толико модерно јер неке идеје (у овој инкарнацији) сежу од Француске револуције, док има више од сто година од прве земље социјализма. Да ли сте чули да је Царство Инка имало свој облик социјализма? Такве тенденције постојале су и у Египту и Кини у своје време. Раскид са капитализмом да, али морамо ли чекати да неким хокус-покус капитализам нестане?! Или се социјализам може изграђивати у једној земљи? На то питање је одавно одговорено. Шта значи "демократско управљање" и "производња само за потребе"? Може да значи било шта, ерго не значи ништа... Да и не помињем неки "демократски социјализам" (у оној "лево либералној" америчкој варијанти, не мисли се на ДДР) и остале геј варијанте...

Али кад кажемо "државно управљање" поставља се питање шта све треба буде државно? Можда буквално све, као код Енвер Хоџе, па кад хоћеш да веслаш, ти задужи државна весла?! Или треба да постоји неки квантитативни праг? Не бих рекао да је то тако једноставно, државни треба да буду кључни ресурси, али шта то значи? Одговор се може дати само идући од сектора до сектора. Наравно да се слажем са оним материјална основа - духовна надградња, но сада ћемо кренути баш од дела надградње. 

Медији

Нема сумње да (квантитативно) већина медија треба да буде у приватним рукама. Тиме се на једноставан начин омогућава неки плурализам, тржиште идеја. Но, стоји аргумент да за неке ствари приватни сектор није довољно заинтересован, а ту се наводе културни и образовни садржаји. Треба ли држава да има свој глас?

Према неком америчком схватању не треба, не према својим грађанима и зато се Глас Америке, "Радио Слободна Европа" и слично емитују искључиво у страним државама (и то треба имати у виду ако неко одавде има илузија у њихову "објективност"). Питање у које не улазим је шта Амери мисле о културним/образовним садржајима. Овакав став јесте легитиман. Зна се шта је чије, па и за кога (и за шта) је. Оно што није легитимно је обмањивање да постоји неки јадни јавни сервис, па као независно финансиран, који би био независан од власти. Кажу, такав је ВВС. Док је постојао консензус око свега битног између лабуриста и торијеваца могао је лако бити такав. И то само за унутрашња питања. Споља смо могли чути како су "мирни демонстранти" наоружани штаповима и камењем (sticks & stones, пјесмица за децу) упадали у касарне либијске војске и разоружавали је. Хоћу рећи - ако имаш државну телевизију, најпоштеније да је тако назовеш.

Код нас смо подлегли мантрама о "јавном сервису", који осим на републичком нивоу има још само за север Србије, а за југ нема ("Војводина" је мистични појам). Свуда на локалу и регионално било је "демократски" да се држава повуче из медија, читај општине и локалне средине, све је продато разним тајкунима, па се сад чуде како СНС контролише све. То сте сами тражили, кај не...

Установе културе

И овде важи да већину тога треба оставити приватној иницијативи, али нешто мора бити независно од економских интереса. Додајмо да доста тога (аматерска позоришта, рецимо) држава може помоћи и без своје контроле, пресудна не морају бити финансијска средства, него просто простор где би се нешто одигравало. А тај простор треба да буде својина локалне самоуправе. Дакле, оно што смо звали домови културе.

Сада имамо ситуацију да где год су те установе гашене или "трансформисане" некретнине су продаване и драматично мењале намену, често и рушене да би "инвеститори" дивљали, или (демографија нам то говори) би постајале запуштене и ругло које се урушава. Дакле, свака локална средина мора наћи снаге да тако нешто одржава.

Разумљиво је да највећа позоришта остају под управом републике или градова. А биоскопи? Стање је било катастрофално. Данас имамо све више људи који иду у биоскопе, у тржним центрима они су комфорни, али цена улазнице није мала. А како је у мањим местима!? Свака општина (барем) би морала да има простор који одржава да би људи тамо могли да се окупе. После се чудимо да се Србија празни кад није тако...

Друштвене мреже

Ово је мало ван теме, али нека се овде о томе каже нешто. То јесу приватни канали комуникације. Али питање да ли они пружају сервис свима који плате (приватни провајдер се може законски обавезати на то) или сами производе садржаје. Ако су провајдери, онда не могу забрањивати или мењати оно што се код њих говори. Као што телекомуникациона компанија то не би смела. И не одговарају за садржај. Ако они производе (сами или тиме што мењају, небитно је) садржаје, онда могу сами одређивати шта може шта не може, али за то могу и судски да одговарају. Сада компаније као што је Мета имају само права, не и обавезе. А ако се власник промени, буде неко ко вама не одговара - онда нема љутиш.

У међувремену - у првој земљи социјализма

Пољопривреда

И овде нема сумње да већина тога треба да буде приватна, уосталом тако је било и у СФРЈ. Али ако је неки друштвени пољопривредни комбинат добро пословао да ли је морао да буде продаван? (У реституцију не улазим, нисам присталица исте, уосталом она је изгледа килаво и селективно спроведена) Шта је са прехрамбеном безбедношћу, што је појам који понекад чујемо и с највишег места?! Због исте је ПКБ морао остати државни, у рукама Србије или Београда, макар производио губитке. Уосталом, народ, односно јавно мњење, има обично добар њух шта не треба да се распрода. Замерке су биле сасвим оправдане.

У принципу је добро што је укинут земљишни максимум - десет хектара јесте доста за произвођача, али не постиже се економија обима. Али заборавили смо на задружну својину. Она јесте облик приватног власништва. Али у Италији (ето, западна земља) тешко неко може да дође са стране и купи комад земље. Земљорадници су у задругама. Ако неко жели да прода, прво га питају у чему је проблем. Можда они могу да помогну... ако и даље жели, остали у истој задрузи имају право прече куповине. Тек ако ни ту нема ко да купи, у игру улази неко са стране. Задруге омогућавају економију обима (рецимо, не мора свако да купује и одржава сам комбајн), а такође и флексибилност мањих потрошача.

Латифундије нису решење. Не само због оних који су код нас поштено зарадили, него и иначе. Рецимо да је Костарика, тако сам чуо, имала ту срећу да рељеф није погодан за масовне плантаже. С обзиром на превагу ситног поседа углавном за своје потребе, то је данас једна од земаља са најсрећнијим људима. Наравно, доста тога они су улагали у образовање.

Рударство и енергетика

Рудници, наравно, осим неких изузетака, треба да буду државни. У школи су ме учили да је она трула Југославија продала све руднике странцима. И данас видимо да је та критика имала основа. Страни капитал би евентуално могао да уђе као мањински и то је то. Илузија је да се може (у Србији посебно) контролисати некаквим стандардима. Остаје да се народ бесомучно буни, бира између свог посла и чисте средине и слично... Ако у тим побунама има успеха, то је само док страни (приватни) власник не дође. Приватни капитал је једноставно заинтересован само за профит, стратешки развој земље или очување природне средине њега не занимају, ма колико се некад фолирали да им је стало. 

Што се тиче енергетике, она мора остати доминантно државна, посебно у ситуацији када се заоштрава око енергетске безбедности. Друга је ствар то што је буразерска струја практично урнисала ЕПС, ложећи блато и слично. Уосталом, а то је предност јавне својине (зар не), за лоше газдовање требало би да следи политичка одговорност (све до врха!), ако нема места и за кривичну. Доста се причало око обновљивих извора, а они су извор најгорег прања пара, чак и кад нису еколошки штетни. Зашто не би ЕПС то организовао, а да плаћа закуп власницима земље где рецимо треба ставити ветрењачу?! Наравно, ако батице не могу да организују оно што већ постоји, то је друга ствар...

Грађевина

Овде би већи број мањих (под) извођача био у приватним рукама, али јасно је да кључни играчи треба да су у рукама наше државе. Ако тако не буде, биће странци, а то могу бити и стране државе (што је више карактеристично за телекомуникације). Као резултат приватизације и уништавања фирми (често и уништавања да би се јефтиније продале) добили смо да било шта што се код нас гради мора код странаца и на кредит. Па ти "балансирај" дал је Јевропа, Кинези ил Амери. Да и не говоримо колико се пробијају рокови кад све ради страни приватни сектор (а домаћи су подизвођачи, подизвођача). И како нам све иде кад су на власти све верници & господа... И како се сад све растура и распада чим се "извођачи" окрену, а путеви свечано отворе. А причало се да државни сектор ради ствари траљаво. Док се тако причали, а ми нисмо били задовољни, наше фирме су градиле хидроцентрале у Африци или Сибиру...

Информатика

Овде нема сумње да гро тога треба да буде приватно, уосталом, углавном људски капитал и мали нивои почетних улагања идеални су за развој приватне иницијативе. Чак је добро да се држава много и не меша, они који тамо раде нису се одушевили када је држава почела да их охрабрује. А било је ту и неке идеологије... А после свега је дошао порез да се плати...

Међутим, како стоје ствари са неким истраживањима која се директно не исплате? Наравно, ако наша држава (земља) уопште хоће тиме да се бави. Шта са образовањем и наставком истог и после факултета? За такве ствари је барем теоретски добар концепт научно-технолошког парка, а како је то у пракси спроведено друга је ствар.

Телекомуникациона инфраструктура

Иако се често говори о јединственом ICT сектору, ствари су овде заправо другачије. Наравно да у понуди мобилних, фиксних, интернет, конвергентних и сл сервиса (који су данас заправо део информационих технологија) мора да постоји конкуренција, али немојмо заборавити да оне не могу без комуникационе основе backbone, која се наравно "не види". Ако већ немаш јаку капиталистичку државу која ће све то надзирати и играче који су контролисани (ајд се не лажемо како то заправо функционише) наравно да нећеш предавати у руке странцима, ако желиш независну земљу. И то је наш народ схватио приликом више покушаја продаје Телекома Србија.

Туризам

Овај сектор делује као сасвим природан за развој приватне иницијативе, зар не... 

Међутим, шта је са оним људима који немају економских могућности, а имају реалних потреба да некуд оду? Не може се ни све покрити ваучерима (који нису сасвим лоша идеја), јер ако је нешто здравствена потреба можда није довољно препознато, нешто друго се рекламира, етц. Шта са онима који нису пензионери? У доба социјализма имали смо разна одмаралишта, по бањама рецимо. Било је и на мору, ал то више није наше. Нешто од тога покривају специјалне болнице, које су нешто између болнице и хотела, и то је добро решење, има одличних. Али маса одмаралишта је распродата па су неки профитирали, а можда неком даљом изградњом нагрдили природу около. А доста тога је пуштено да пропада, што се надовезало на пропадање области ван урбаних широм Србије.

Здравство и школство

Ако нешто у данашњој Србији ту одговара, то је власничка структура, однос државног и приватног. А све остало углавном није добро. Али немојмо се заваравати, приватизацијом или већим учешћем приватног ништа по себи нећемо добити. Тада би тек требало да градимо другачији систем из почетка. Што не би било немогуће, али да видимо шта можемо са овим што већ имамо.

То је отприлике то, а неке области су изостављене. Рецимо индустрија је исувише широка и комплексна тема да се тек тако одреже шта треба да буде државно, а шта приватно. Професионални однос и фер улога државе треба да постоје без обзира шта је у чијем власништву, односно када смо се договорили да већ буде тако. Неки негативни примери нису доказ да нешто треба да буде приватно, јер можемо наћи и негативне примере понашања приватног сектора у земљи Србији.

Иван Вукадиновић

Путовања малог дива - приповест из прве земље социјализма