Daljine - Poslednja granica

 Da je još sveta, i tamo bi stigli

Kamoiš

Kada sam pisao o melanholiji pomenuo sam „bele udovice“ koje su sa čežnjom gledale u daljine, gde su njihovi muževi (braća, očevi, sinovi...) bili na morima. Bilo je to vreme portugalskih pomorskih istraživanja, koja je Kamoiš tako lepo opisao u svom spevu Luzijade. Čežnja nije značila žaljenje za odlukama koje su donete, barem ideja ekspanzije nikada nije dovedena u pitanje. Ona se preplitala sa čežnjom za daljinama...

Takva je bila prva globalizacija (ili kolonizacija), čija tamna strana behu primitivna trgovina i još primitivnija pljačka kakvom su se bavili Španci i Portugalci. Začini, robovi, slonovača, srebro i naravno zlato. Bogatstvo se prelivalo ka onima koji će razviti prve industrije, a prvim kolonijalnim silama je posle raskoši donelo dugove i inflaciju. A ovi drugi – Holanđani, Francuzi i posebno Englezi – pretvarali su zatečene predele u ono što su imali u svojim zemljama. Afrika uglavnom nije naseljavana, odande su odvoženi robovi. Nekima su novi predeli izgledali „netaknuti“, ali uvek je tu neko živeo. Kako neko nedavno reče: „Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima“. 

A onda su se čuda moderne tehnologije raspodelila među neevropskim rasama, jednakost je postala bitna tema, životna sredina je počela da trpi, a sama tehnologija da postaje nepopularna. Zemlja geografski, a resursima pa i tehnološki „ono što imamo“ postaje zatvoreni sistem. A takvi uvek teže entropiji. Ove stvari su neumitne, bez obzira na ideologiju. Da li se želi segregacija ili multikulturalizam... Agresivno crpljenje resursa ili reciklaža. Tehnološka utopija ili tzv. „negativni rast“, što je naravno eufemizam za opadanje, kvantitativno gori život (što ne znači da će biti više kvaliteta). Bilo kako bilo, na ovoj planeti se kuvamo u loncu, gde na kraju neće biti promena, osim onih sasvim haotičnih. Široki slojevi će izgledati isto, (ne) raditi isto, moguće i misliti isto. Ali će mali broj uvek biti povlašćen.

Mogao bih shvatiti nekoga ko bi prihvatio da bude hiberniran do onog trenutka kada se čovečanstvo uozbilji. Sada računare (u obliku smartfona) koji su moćniji od onog koji je vodio misiju Apolo i čoveka na Mesec koristimo... bolje da ne kažem za šta. A kada bi se iskoristili, uz izvore energije koje imamo, ljudi mogli obitavati u kosmičkim prostranstvima, van gravitacije, bez težine osim one koje bi izazvalo ubrzavanje ili usporavanje brodova, rotacija svemirskih stanica. Pod kupolama na planetama i mesecima Sunčevog sistema ili jednom čak u otvorenoj atmosferi teraformiranog sveta, onog prilagođenog čoveku, jer mi smo navikli da stvari prilagođavamo sebi, a ne samo da se mi prilagođavamo stvarima. Čovek je invazivna vrsta, a takva bi bila i bilo koja druga da je na našem mestu.

Poslednja granica (the last/final frontier) način je razmišljanja faustovske kulture koja stalno teži daljinama, infitivnom i infinitezimalnom. Najzad, svemir kao poslednja granica, način razmišljanja svakome kome pojam sci-fi nešto znači. Tako se zvao i jedan film serijala Star Trek. U tim serijama i filmovima čovečanstvo je posle Prvog Kontakta (takođe bitan koncept) od svojih učitelja naučilo dosta toga i vinulo se prema zvezdama, čak postajući dominantna sila u sve većem komadu svemira, uređujući svoje odnose sa vanzemaljcima. Oni su slični ljudima, samo sa nekim dodacima na glavama. Sličnog su tehnološkog nivoa kao i ljudi, tu su negde u svemiru samo malo duže ili neki čak i kraće od čoveka. Da je slučajnost bilo bi više nego neverovatno, pa je uvedena naučna teorija kako sve ove vrste/rase potiču od zajedničkog pretka. Naravno, neki državni entiteti odbili su to da prihvate, kao što čak i danas ima onih koji ne prihvataju zajedničko poreklo čovečanstva...

U ozbiljnoj fantastici takvo viđenje vanzemaljaca nikada nije preovladalo, kao ni one priče o invazijama na Zemlju ili ogormnim paucima koje iz nekog razloga zanimaju plavuše u mini suknjama. Ako ćemo ozbiljni pristup stupanja u kontakt sa nečim sasvim drugačijim, bićem koje ima drugačiji način razmišljanja, njega imamo u filmu Arrival gde vanzemaljci izgledaju kao tornjevi sa sedam nogu, koji sagledavaju izgovorenu rečenicu kao celinu (a ne sekvencijalno, reč po reč) a budućnost im je nakako što i nama sadašnjost.

Ozbiljna fantastika obično nije stavljala akcenat na nešto izvan čoveka. Tako je u seriji The Expanse, gde imamo artefakte i protomolekule porekla van Sunčevog sistema, ali čovek je taj koji odlučuje o tome šta će s tim stvarima. Pri čemu motivi često nisu plemeniti. Način razmišljanja može biti zastrašujuć čak i ako je formalno tačan. Tako je barem do pete sezone ove serije.

Serija The Expanse daje nam svet skorije budućnosti koji je mnogo više mogućan nego onaj opisan u Star Trek. Čovečanstvo na Zemlji i Marsu, pojasu asteroida (Belt) i mesecima Jupitera i Saturna. Zemlja, Mars i Belt kao posebne nacije, sa različitim načinima razmišljanja, ljudima prilagođenim drugačijim uslovima (pre svega gravitaciji) i ostalim razlikama. I mogućnost odlaska još dalje, prvo generacijskim brodovima, a onda preko portala ekstrasolarijalnog porekla. Ove stvari neljudskog porekla reaguju nekom svojom logikom dok su njihovi tvorci odavno mrtvi. Bitno je šta će Čovek učiniti i šta ga vodi dalje i dalje.

Na tim putovanjima možemo doći do nekih novih dilema. Ako na nekoj naiđemo na sasvim primitivne oblike života koji bi mogli biti i opasni po nas... Da li ćemo tu planetu zaobići ili ova stvorenja prosto pregaziti da bi imali prostor za sebe i živa bića koja sa sobom vodimo? 

Najzad imamo dva možda najbitnija dela naučne fantastike – oba sa galaktičkim carstvom u kojem ima mesta samo za ljude. Frenk Herbert je bio zainteresovan za ono šta sve Čovek može postati. A to je toliko široko polje da nema mesta za nešto drugo. Čak i kad se sumnja na artefakt neljudskog porekla, i on potiče od jednog čoveka, makar on postao crv (Bogocar). 

Asimov je takođe bio zainteresovan za probleme ljudi – tehničkog razvoja i opadanja; takođe i robota. U njegovoj Zadužbini ima mesta samo za ljude dok se na nekim planetama pronalaze samo najprimitivniji oblici života. On nije mislio da nema vanzemaljaca (hipoteza Retke Zemlje) nego da čovečanstvo u suočavanju sa njima ne bi imalo nikakve šanse – pa kako nije hteo da laže, vanzemaljce je prosto izostavio.

Ono što ovde vidimo je da ni galaksija nije dosta. Dok Asimov razmatra cikluse i neumitno opadanje i propadanje Carstva, Herbert se bavi opasnošću stagnacije. Kod Asimova je pitanje kako će čovečanstvo moći do Magelanovog oblaka i još dalje (druge galaksije). Herbert ima čak druge vaseljene, do kojih se stiže ne-brodovima, periode Gladi i Raštrkavanja kada je čovečanstvo prinuđeno da se otisne u nepoznato. I odande se vraća sa čudnijim varijetetima od čudaka kakve smo videli u Starom Carstvu (našoj galaksiji). Granice ljudskosti se stalno preispituju, radi opstanka ljudske vrste žrtvuju se i cele planete. 

Ovakav način razmišljanja nakon hladnoratovske trke ostaje u zabranu fantastike i među naučnicima koji se bave baš tim temama (recimo NASA). Ovde kao da smo sve više zaglibljeni u parohijalnostima – lokalnim sukobima ili nekoj iluziji večnog mira. Naravno, time se samo ostaje na onome što smo imali i do sada, ali svet se u međuvremenu smanjio. Da se ne bismo sa tim svetom smanjili i mi, potrebno je da postanemo veći. Da odemo dalje!

Ivan Vukadinović

Putovanja malog diva - ideje se najbolje smeštaju u priču

Nostalgija, melanholija i prastare vrednosti

The Expanse