Igra prestola (knjiga)
U igri prestola postoje samo pobednici i pokojnici. Trećeg nema.
Cersei Lannister
Da i ne govorim kako je baš epska, valjda zbog svoje nevezanosti za sivu realnost, smatrana pogodnim tlom da se prave razne konstrukcije, koje bi teoretski pomogle oko nekih frustracija. Mene ne čudi da je tu (što smo prošle godine mogli videti) bilo pogodnije Tolkinovo nego Martinovo delo.
Naravno, sve ove klasifikacije i kontrsukcije padaju u vodu pred realnim primerom, delom pred kojim pamet staje pre svega zato što nam predstavlja nešto realno - šekspirovske likove (što ne čudi jer je inspiracija bila ista - engleska istorija) mnogo bitnije od worldbuildinga koji je opet zgodno uklopljen, iako često u drugom planu, i predstavlja više od pukog začina - jer ono WINTER IS COMING jeste neka vodilja i destinacija radnje.
Nekome ko ulazi u ceo svet Martina (meni, da vas ne lažem) deluje kao sjajna početna ideja ona u kojoj brat sa dve sestre (koje su mu i žene, mada ne u isto vreme) i pripadajućim zmajevima kreće u osvajanje kontinenta veličine Južne Amerike. Ali nije bilo tako. Martin je krenuo od toga da otac vodi sina na pogublenje. A reč je o plemiću koji iz principa ne želi da egzekuciju ostavi plaćenom dželatu, nego je obavlja sam. Zmajeve mu je pomenula prijateljica, isprva nisu bili ideja... Naravno, ako uzmemo prolog kao početak onda imamo magijska bića zime koja su pravi neprijatelj, što se povremeno čuje i u prvoj knjizi. Ne zaboravimo da se cela bitka za presto Vesterosa vodi između pojedinaca i kuća koji su srušili do tada legitimnu dinastiju Targarjena koja ima svoju naslednicu koja će ih (ali to "znamo" iz serije) na kraju sve pokoriti... Bar malo podseća na film Bande Njujorka, zar ne...
Iluzorno bi bilo ne samo da prepričavam toliko delo, nego i da ulazim u neke dublje (ili pliće) analize, pa čak ni da pričam šta je najbolje ne vidim mnogo smisla (to bi istina moglo stati u jedan blog, ali teško mi je opredeliti se kad je sve dobro). Umesto toga, opisaću par zanimljivih momenata i par svojih omiljenih likova (što naravno ne znači da ostali likovi, ne samo glavni, po kojima su poglavlja nego svi oni koji se značajnije pojavljuju) nisu uverljivo opisani i fenomenalno nijansirani. Kad smo kod likova, ne tako davno rekoh kako ne znam u fantastici da ima tako dobro opisan lik kao što je u Breaking Bad Hector Salamanca, koji se i ne pojavljuje mnogo (Giligan je majstor kao i Martin, pa biće da ga je već "spremao" za Better Call Saul, prikvel). Dobio sam odgovor da kod Martina ima takvih kolko hoćeš i to se pokazalo kao tačno.
Treba imati u vidu da Martin kao i Tolkien napušta perspektivu sveznajućeg pripovedača, ali to je na nešto drugačiji način. U Gospodaru prstenova (knjizi) mi znamo samo ono što zna Družina Prstena, u knjizi nigde ne piše, recimo, kako izgleda kad Saruman okuplja svoje armije... Igra prestola nije on-the-road roman, istina akteri se često kreću, a putanje im se povremeno ukrštaju. U takvoj situaciji ima smisla da je poglavlje iz perspektive jednog od glavnih likova (Edard, Deneris, Arja, Ketlin...). Situacija pogoduje misterijama tipa čije je stvarno Džon kopile. Na prvi pogled ništa sporno - otac ga je doveo i o tome upadljivo ne želi da priča. Ima glasina koje dete povezuju sa Targarjenima. Ipak iz niza sećanja Neda (Edard) oblikujemo sliku o vezi njegove sestre Leane i Regara Targarjena. Zaključak bi se sam nametnuo da ne čujemo stalno Roberta (ali u Nedovoj glavi, to su njegova sećanja) i opravdanja već opsesivne mržnje prema Targarjenima time da je Regar ubio Leanu... Najzad, objašnjenje tajne jeste izvrnuto, ne baš kao u Darku, ali donekle slično - Džon liči na Neda, ali ne zato što mu je on otac, nego zato što mu je ujak.
Zanimljive su priče viđene po tvisteru kako je Rolingova prva obradila socijalnu tematiku, ne samo u fantastici, nego inače, kao da neki Dikens nije postojao. Inače, najbolje (još uvek!) za mene viđenje socijalnih tema u epskoj fantastici koju sam do sada pročitao jeste u romanu Ime vetra, Patrika Rotfusa. Naravno, dosta pre Rolingove time se pozabavio i Martin, ali imajući u vidu ceo feudalni poredak svog pseudo Srednjeg veka - sistem u kojem žena može nekad da ima glavnu reč, može i da se bori u ratu, ali to svakako nije pravilo.
Devetogodišnja Arya želi da se bori mačevima, da se vežba, ali to može samo sa musavim sinom kasapina. Dok njenu braću i ostale rođake podučavaju, isprva sa drvenim mačevima. Prilikom jednog duela sa svojim drugom iz neuporedivo niže kaste (jer ona je ćerka kraljeve Desnice, kasnije sestra Kralja Severa) ona je malo povređena i reaguje kako bi reagovalo dete od devet godina. Nesreća je što se upravo tada pojavljuje njena tek malo starija sestra Sansa sa svojim verenikom (a prestolonaslednikom Džofrijem). Kasnije sam shvatio da treba zaboraviti Džofrijeve godine (osim u smislu razmaženosti) i tretirati ga kao bilo kog matorog drkadžiju. U tom smislu Džofri koristi priliku da se izdrkava nad tim malim, preteći mu pravim mačem iako Arya već jasno kaže da nema potrebe. Njena vučica se umeša (ah, jezovuci Starkovih, eto primera kako se ovde bavim tek nekim aspektima) nakon čega Džofri tek lakše povređen ispušta mač, Arja baca mač u močvaru i beži baš kao i njena vučica... Priča bi tu bila gotova da Sersej Lanister (kraljica, Džofova majka) ne želi da sve iskoristi za namirivanje nekih svojih računa i onda strada Sansina vučica Ledi koja u celoj priči ama baš nikako nije učestvovala. To kako je Ledi završila bitno je za nastavak radnje. Kasapinovog sina, koji je takođe pobegao, Lanisterovi ljudi usput iskasape. (Jezovuci - pet plus beli Duh za Džona koji je kopile, pojavljuju se na samom početku i neka su vrsta duhovnog dvojnika svakog deteta koje životinju odgaja. Sama činjenica da je vučica stradala od jelenskog roga, a jelen je takođe stradao govori nam vraški mnogo - jezovuk i jelen su na grbu kuća Stark i Baratheon).
Bio sam na tribini o fenomenalnoj seriji Andor, gde je učesnica rekla da onaj kroporativni pandur predstavlja negativan primer herojskog puta (znate već Kembel - Heroj sa hiljadu lica), nešto o čemu imam malo drugačije mišljenje... Kad pogledamo Igru prestola vidimo da tu Kembelovog herojskog puta skoro da i nema. Nešto slično moglo bi se pripisati Džonu Snežnom, posebno s obzirom na motive kao što su izmirenje sa ocem, pa i majkom... Uostalom, Arja je mala (mada me herojsko putovane u sledećoj knjizi neće iznenaditi), Bren još mlađi je postao invalid, Sansa je indisponirana, Robb je već postao kralj, etc.
Ali ovde imamo ono što se u epskoj fantastici teško može naći - pravog antijunaka dovoljno hrabrog da prizna da je kukavica. Tako su ga baš opisali Džon Snežni (koji se postavlja u ulogu njegovog zaštitnika) i njegovi drugari. Zapravo, priča veoma jednostavna i sasvim moguća. Vlastela Srednjeg veka (dakle to nije vreme Beograda na vodi Versaja) jeste bila privilegovana u odnosu na puk, ali je morala održavati solidan nivo fizičke spreme, odgovarajuće "varvarske običaje" s tim u vezi, biti spremna da ubije ili bude ubijena, etc. Sem se u sve to baš nikako ne uklapa. Otac mu je dao izbor - da mu izvadi srce kao nekoj životinji (upravo je tranžirao šta je ulovio) ili da ode u Noćnu stražu - stecište otpadnika, izdajnika i ostalih kučkinih sinova... Ali i tamo je potreban čovek od znanja, što Sem svakako jeste, rekao bih biće još potrebniji kako prilaze fenomeni kojih bukvalno milenijumima nije bilo...
Ovo je nešto što bukvalno ne mogu da zamislim kod profesora Tolkina - ne nekog polušana iz Okruga gde su svi takvi, nego da neko odbačen kao kukavica ostaje takav i nalazi svoje mesto u svetu, među u suštini dobrim ljudima. (Sa druge strane, danas je zanimljivo setiti se politički nekorektnog filma 300 gde bukvalni bogalj postaje izdajnik jer nije mogao biti primljen u elitnu spartansku gardu - i tako nešto je bitno predstaviti na svoj način). Vratimo se profesoru, u njegovu odbranu mogli bismo reći da Tolkien nije ni pisao epsku fantastiku, barem tako to sam nije zvao, nego fairy tales (bajke). U bajkama pojedinac sam pobedi svoje strahove i postane neustrašiv, u životu malo teže. Ako niste neko ko (barem kad je realan) zamišlja sebe kako vitla dvoručnim mačem, Sam je za vas pravi uzor - zaboravite woke-identitetske kreacije...
Prisetih se još jednog socijalnog momenta. Život nije mazio Snežnog, posebno kad imamo u vidu odnos njegove maćehe Ketlin prema njemu (o njoj uskoro). Ali on je ipak kopile koje odrasta uz svog "oca", što nije uobičajen slučaj. Došavši u Noćnu stražu on se sukobljava sa svojom budućom braćom tvrdeći da njegova majka nije kurva. Svakako plemenita pobuda, tako nam deluje. Ali mu onda nadređeni prijateljski objasni da mnogi u Noćnoj straži jesu sinovi kurvi. I šta ćemo sad!? - što bi rekla pevačica...
Najzad, malo o omiljenim likovima. Kad kažem omiljenim uopšte ne mislim savršenim - ja recimo nisam oduševljen pravdoljubivim Nedom Starkom, mada mogu da ga razumem. Deca takođe, za sada, ne dolaze u obzir, oni će tek zasjati u narednim knjigama. Inače je Martin priznao da je preterao sa fazonom giovinezza primavera di bellezza - bilo je planirano da radnja cele priče traje hronološki duže, ovako su mlađi tinejdžeri bačeni u vatru.
Catelyn Stark (Tully) mi se uošte nije svidela na početku. Prvo veoma hladan i neprijatan, mada donekle razumljiv odnos prema Johnu. Onda kada Bren strada već patološka vezanost za nepokretnog i nesvesnog sina, opet nešto sasvim razumljivo i (u krajnoj liniji) nešto što se viđa u životu koji nas okružuje. Ipak, ne osobine za nečijeg omiljenog lika.
A onda dva momenta otrežnjenja. Prvi kad pokušaju ubistvo njenog sina pored kojeg je bdela, kojom prilikom je i ona povređena. Ona tad shvata širu sliku u kojoj je nužno biti trezven i reagovati.
Drugo je kada na kraljevskom putu, a u domenu Tulijevih od kojih je potekla, ona otme Tiriona ne bi li mu (pre)sudila. Ne baš mnogo mudar potez, jer okinuo je kasnije sukobe. Čak je bilo naivno pomisliti da je Tirion iza nečega gde je pronađen njegov nož za koji svi znaju. Ali potpisnik ovih redova ceni asertivnost iznad svega. Inače, plan je lukavo sprovela, zaboravivši ipak da njena sestra, gde je Tiriona odvela, nije već dugo sva svoja...
Momenat kada ona sa svojim sinom planira ključnu (ali ne i odlučnu) bitku protiv Lanistera je jedan od najbolje opisanih u knjizi. S jedne strane ne volim samouverenost koja bi došla od nekog high moral ground. Ali volim hladnu osvetu kada je onaj ko je sprovodi siguran da je u pravu. Najzad, ni kad sam studirao nisam bio neko od onih koji ne ostavlja knjigu dok ne dođe na ispit, smirenost pošto si pustio stvari da se slegnu, momenat mira pred odluku. Ergo 2:1 da je Ketlin i tu ispala kul.
Tyrion Lannister mi je bio kul mnogo pre čitanja knjige, to je neko predznanje, jer gledao sam klipove baš o tome kako je on kul (bilo je i onih kako se Lannisteri inače super provode). Nije mi bilo spojler, pošto sam već bio zaboravio konkretne stvari.
Smrt je tako konačna, a život je pun mogućnosti. Šta reći o bogalju koji tako nešto kaže, i to srednjevekovnom bogalju! Već sam na primeru Sema rekao kako život nije morao biti sladak ni za pripadnike najviših kasta, a Lanisteri to prokleto jesu. Da li se smatralo da su ga bogovi obeležili (ne znam kako je Faith of Seven gledala na to)? No jasno je da je njegovom ocu Tivinu on bitan koliko i krme u Teheranu, ali ipak će pokrenuti ratnu mašinu kada je zarobljen - u pitanju je čisto častoljublje. Da parafraziram Magbeta - Lanisteri imaju i častoljublja i zloće koja ga prati.
Kako li onda deluje ironično kad Tirion kaže "časti mi lanisterske"... On koji je iz najbogatije, ali veoma disfunkcionalne porodice. Krajnje realističan, ali u nekoj dubini duše idealista. Teoretski (a videćemo koliko i praktično) sposoban za mahinacije Varisa ili Littlefingera. Sa osećajem za pravdu, ali ne da mu pomuti svaki drugi osećaj kao Nedu Starku (mada kod Starka nije bilo reči samo o pravdi, mnogo više o humanosti, posebno prema deci). Onaj koji postaje Desnica svom nećaku Džofu, s ciljem da urazumi derle ili vlada umesto njega... Kada ga otac postavi on se ne raduje - prvo ga prokune jer je već otpisao zarobljenog brata Džejmija (Džejmi i Tajvin ipak nisu jednodimenzionalni zločinci). Neko kome je, ako bih poredio sa drugim delima, Boromir iz LOTR mogao prići na mnogo liga udaljenosti. U svakom slučaju živ lik, od kojeg ne znaš šta da očekuješ.
Ketlin i Tirion - meni dva omiljena lika, a iz sasvim suprotstavljenih tabora. (Setimo se House of the Dragon gde ljubimce isto možeš naći na obe strane). I svi ostali likovi koje voliš i mrziš. Targaryeni koji ti mogu delovati i kao gospoda prema svima ovima koji su došli posle, iako je poslednji kralj Eris "malo" poludeo. Ili preostali Baratheoni (ah, jeri nekome pao na pamet Apatin, ne zbog tamošnjeg pantera, nego...) u suštini nepoznanica - Stannis i Renly... I da, svi ostali!
Ova priča se nastavlja
Ivan Vukadinović
p.s. Naslovna koju vidimo na slici na početku bloga bila je na knjizi koju sam pre neke dve decenije video u knjižari. Tada sam čuo od moje tadašnje da je to zanimljivi roman u kojoj "glavni lik bude ubijen na početku" (zapravo pred kraj prve knjige). Ipak, opredelio sam se za Wheel of Time. Dosta kasnije čuo sam da se često pominje serija, ali bila je već treća ili ćetvrta sezona pa mi delovalo kasno da tad pratim ili da se vraćam... Eto opravdanja ta toliko kašnjenje, mada nadam se da ću sa čitanjem stići taman kad Martin završi ovaj serijal :) Inače, mogu se pohvaliti da sam pogodio kako se prva knjiga završava.
ps. ps. Dungeons & Dragons je role-play igra na kojoj je odrasla generacija, pominjao se i "satanistički uticaj". Naravno da su je igrali mnogi fanovi fantastike, kasnije pisci, prema legendi su se Džordan i Martin upoznali igrajući je... Što ne znači da pozivam ljude da gledaju sad film po toj igri, ne verujem ni ja da ću, samo ukazujem na korene.
I da, naravno, dođite na promociju moje knjige. Nije baš Igra prestola, ali...
Коментари
Постави коментар