Последње краљевство (до краја)
Већ сам пренео "прве утиске" овом одличном серијом, заправо оно што сам закључио до средине друге сезоне. А када сам одгледао прве три сезоне, мислио сам да је то заокружена прича, што би могла бити ако се посматра из угла краља Алфреда. У прве три сезоне видимо како је, наравно уз помоћ свог (не)верног Утреда одбранио Весекс од Данаца и ударио темељ Енглеској, па и његовог сина како је одмах после смрти оца одбранио свој престо, опет од Данаца. Међутим, из угла Утреда (сина Утреда) Рагнарсона то сигурно није завршена прича, будући да није још повратио право на Бебенбро, своју очевину. Мада делује да је нашао свој мир, посебно јер је свом побратиму Рагнару обезбедио право на Валхалу, убивши онога који га је убио у сну.
За овај блог из прве три (посебно треће) сезоне је битан Етелволд, који из улоге трикстера прераста у улогу (не)класичног негативца, у неким моментима чак симпатичног, мада све више одвратног због својих недела. Занимљиво да је лажно пророчанство које је он исценирао, да ће Утред постати краљ Мерсије испало на неки начин чак и тачно - пошто је проглашен за Lord Protector, али је ту улогу одмах пренео удовици ранијег господара те области. Видећемо на шта су све људи спремни да би одбранили право за које мисле да им припада, што по себи није лоше (асертивност?), али губитком било каквог компаса или кочница води лошем карактеру и последицама. Јер Етелволд је мислио да њему као краљевом сину припада престо, а не краљевом брату Алфреду (и његовом сину Едварду), и касније је могао само да се претвара да је од тога одустао, не да пред било каквим доказом промени мишљење. Такво комплексима вођено понашање пренео је и међу Данце, када је отворено прешао на њихову страну, нашавши још неког чији би комплекси водили до убиства бољег од себе...
(Напомена: због великог броја сличних имена која почињу са Етел-, могуће су грешке у именовању).
Узалудно је препричавати, обрађивати ликове за које ћемо рећи да су (нај)битнији и слично. Зато ћу се бавити оним што сам започео у претходном блогу - анализом речи Доријана Нуаја да је на свету премало зла, а превише злих људи. Док Тишмин роман Употреба човека даје контрарну слику - да зло чине људи који карактером нису зли, пре бисмо могли рећи да су обични; ова серија Доријану даје за право - колико злочина почињених из циљева који нису по себи зли, могли бисмо рећи да су неутрални, посебно не би били неко идеолошко или метафизичко зло. И ликова који су се тако опоганили. Мој утисак је био да Данци и Саксонци ту нису били исти, чак ми је напредност саксонских негативаца могла деловати као један (наравно не једини) разлог њиховог успеха.
Узмимо на пример једног од најгорих Данаца, Кнута који шаље Етелволда да убије свог пријатеља и рођака Рагнара. Његов циљ, више подсвесни него свесни, јесте да преузме Рагнаров живот. Он не само да њему завиди као бољем јунаку, ономе ко има Бриду и предводи данску освајачку војску, него по свему судећи завиди и Утреду. Но, када је та ствар "решена", понаша се не само делима "најнормалније", него као да је од почетка у Рагнаровој улози - његовом понашању према Бриди не би се имало шта замерити, она ће родити његово дете. Поприлично наивно како по питању мотива, тако и по питању изведбе. Али треба имати у виду да би се његови путеви свеједно укрстили са Утредовим, јер овај је до последње епизоде серије доследно на страни Саксонаца.
За Хестена се не би могло рећи да је негативац, он је заправо трикстер, једини прави у овој серији. Заправо, његово понашање се креће у све бољем правцу да би на крају био убијен у моменту када је стварно поступио без остатка часно (ко би да улудо филозофира могао би се бавити чињеницом да је Хестен и тада лагао, а према Канту лагати је неморално чак и ако то спасава животе, због чега је Кантов морал трпео критике).
Хестенови циљеви заправо се не разликују од циљева већине Данаца (видећемо) касније иако их он својим понашањем скрива иза напора да буде што непријатнији, такође и поступака који се нигде нису сматрали моралним (пљачка убијених, рецимо). Али његов циљ је заправо мир, видећемо да има ту другачији став од Бриде. Наравно, да би се у миру уживало, ваља сачувати живу главу, а после се може бити трговцем (због чега је излаган подсмеху, изгледа да тој његовој жељи нико није веровао). Хестен је био у стању да увери неког похлепног Саксонца да је потпуни издајник, док заправо одаје лажне информације, и даље одан Данцима. Све у свему занимљив лик, не баш као Локи, али на свој начин.
А какви су Саксонски негативци? Узмимо на пример саветника господара Мерсије Етелреда (не могу сад наћи који је Етел тај саветник). Није лош онај ко ублажава краљеве гафове и уводи рационалност у владавину, истина вођен доста уским циљевима (нема ту ничега иза Мерсије, никаква визија Енглеске). Али кад тај саветник мисли да је урадио веома мудру ствар послушавши Хестена (Данци, војска, јесу напустили Источну Англију, али не да би отишли у Ирску, него да би напали његово краљевство). Паралелно овај лик подводи своју сестру краљу, кујући већ неке подмукле планове. Када гласник јави да су Данци заузели њихов престоницу он ће га одмах убити, да би сакрио истину од краља. Циљ је преживљавање. Међутим, када је и тај Етелред смртно рањен и већ се каје због својих поступака, који углавном нису били ни по чему добри, саветник ће и њега убити. Када се већ преживело, зашто не узети власт. Вишеструка убиства овог негативца изједначавају са данским (или уопште људима тог времена). Но већ однос према својој сестри га чини горим од било ког Данца у овој серији (однос јунака према женама, осим овог лика, доста је занимљив и био би посебна тема). Посебно опаким делује сва та игра престола, мућење са великашима Мерсије, што је Гордијев чвор који је на свој начин "разрешио" Едвард, краљ Весекса. Ипак, једна наивност (омашка у серији?) му долази главе јер он Етелредов печат носи и пре него је постављен за његовог наследника, сестра га раскринка.
А шта рећи за Етелхелма, оца краљице Аелфлед!? Овај лик је веома сличан Оту из Куће змајева, мада га по злоћи вишеструко надмашује (имати у виду да смо видели тек прву сезону ове серије, главно лудило јунака тек треба да уследи). Нема ничег злог у томе да се властити унук доведе на престо (заправо да се његово право одбрани, пошто је већ именован за наследника, то је другачије од онога што ради Ото). Такође уобичајено за Средњи век. Оно на шта је све спреман чини га злим, а то укључује и ненамеравано убиство властите ћерке (мајке наследника). Веома шекспировски лик, посебно је такав у моменту кад сазнаје да су људи које је послао убили Аелфлед. Веома кратак моменат гриже савести, чак мисли да пресуди себи (што ће на крају учинити), а онда повратак грандиозним плановима. Веома зао човек, без неког идеолошког зла, ако ту не рачунамо став према Данцима. Но и много бољи краљ Едвард неће дозволити Данцима да се обрачунају са његовим убицама, јер они су ипак хришћани.
Ако се вратимо почетној дилеми да ли више зло чине људи који иначе нису зли, или они који су зли а вођени мотивима који не морају спадати у зло - видећемо да Брида ипак спада у прву категорију. Оно што би била предиспозиција за зло има нечег у себи што би била претеча идеологије (а данас би неким ложанама био "светоназор"). То је оно што је рекла још краљу Алфреду - Viking is way of life. Испада да је краљ био у праву кад јој је одговорио. Али Бриду не води најгорим стварима нека данска/викиншка супериорност или презир према Саксонцима. Претходно видимо да је полудела, после догађаја у бици у четвртој сезони. Другачије се то не би могло објаснити. После тога њу води разобручена освета према Утреду који је није убио (послао у Валхалу), према Саксонцима и помирљивим Данцима.
Али зло не побеђује у овој серији. Да ли је то само због Утреда?! Видимо развој и побољшање његовог карактера који у почетку у великој мери оптерећује контрола беса, о чему је било речи. Спреман чак да потегне нож на краља (Алфреда) баш зато што овај жели да га веже за себе и своје наследнике, да би наставио да служи и краљу Едварду. Овај ће му чак поверити свога сина Етелстана, који ће постати стварно први краљ Енглеске. Поред карактера брусе се и његови верски погледи, па ће до краја серије бити богови и Саксонци. Али не само Саксонци. Назван the Daneslayer (као и the Godless), он ће имати децу са Данкињом и у визији Енглеске чувати места за Данце. Постаће на крају толики ауторитет за ту визију, да ће о њој имати шта рећи и краљу Едварду чије време још није било да је оствари.
Мало би наивно било помислити да је толика улога припала некоме ко су ту само шета и ко неће ући у хронике (мада не крају постаје не само господар Бебемроа, него и Нортамбрије). Али он ту никако није сам. Погледајмо улогу који имају отац Беока или отац Пирлиг (кога сам назвао Беока 2), широкоумни свештеници, спремни за праву подуку иако су одустали од његовог преобраћења. Или његови саборци, међу којима има Данаца и Ираца. Или Етелфлед (сестра краља Едварда и жена Етелреда, касније краљица Мерсије) која као и сам Едвард заслужује посебан пасус. Или монахиња Хилд. Или његова ћерка Стиора, чије ће снаге иако раније поражене имати кључну улогу. Најзад сам Едвард, већ толико моћан да битка за будућност Енглеске јесте у великој мери борба за његову душу. Али пре него дођемо до ових ликова, видећемо једног доброг Данца.
Сигтригр (историјски владар Даблина и касније Нортамбрије) ми је у почетку деловао као лепша верзија Кургана, дакле ултимативни негативац. Видимо га као немилосрдног и ефикасног војног команданта, уосталом до краја свог живота он није поражен. Ипак, види се да долази у Велс вођен несебичним мотивом спасавања Бриде од Велшана и од ње ништа због тога неће тражити (а како су Велшани приказани посебна је прича). И кад је послуша да осваја Винчестер (престоницу Весекса) то ради сасвим смотрено и методски. Под његовим вођством изгледа да је дански метод ратовања и даље испред саксонског. Отворена ума према према Утредовој ћерки Стиори (ако је било мучење, то је што је тражио да му чита саксонске хронике) на крају ће је узети за жену.
Сигтригр такође има визију (као и саксонски краљеви). Он говори о "новој генерацији Данаца", која се неће уздати у издајнике међу Саксонцима или деловати исхитрено (како су Рагнар и Кнут радили). Али која је то визија? Она се ограничава на живот у миру, у земљи у коју су силом дошли. Нема ту великих државних амбиција, Северно Краљевство је много касније дошло. У његовом краљевству биће места за хришћане као и за пагане - Данце. Ипак, радије ће изабрати смрт него да клекне и пређе у хришћанство. Сума сумарум - изгледа најбољи лик у овој серији, барем што се тиче другог дела, у првом делу серије то је Исеулт. Ипак, код најбољег видимо крајњи домет његове визије која је била много ужа од оне саксонске и то је водило крајњем исходу - ко ће ујединити Енглеску. Јер како неко рече - увек се добија мање од оног што се жели. (Почетни утисак готског имиџа није везан само за њега - једна од аисторичности ове иначе коректне серије јесте та црна кожна одећа, Северњаци су у бици а и иначе знали да се одевају у шарено)
Етелфлед сасвим заслужено ступа на престо Мерсије. Несебична и пожртвована, сестра краља Едварда, посвећена добрим односима са Весексом, ономе што треба да постане језгро Енглеске. Требало је трпети Етелреда, посебно што током отмице има везу с Данцем, много бољим човеком од њега. Но њена права љубав је Утред и дословно би се могло рећи да је он њој несуђени (као и она њему). Другачије је судбина хтела, а судбина је све. Наравно, Утред је ипак ситни племић, а она краљева ћерка (мада се и Утред ближи престолу Мерсије у једном моменту). И она је спремна да Едварда подсети на визију Енглеске. Нешто што у себи баштини више него он...
А какав је најзад Едвард, млади краљ у овој серији? Заправо много слојевитији лик од свог оца Алфреда. Могло би се рећи да је он у сенци свога оца и његове визије коју жели оствари. То не може прићи без последица. Склон је испадима и тежњи ка својевољности, а онда ипак послуша савете. На прави поглед је наивно како је брзо прихватио да је Етелхелм негативац и завереник, али он је већ сумњао у њега. Овај краљ ипак не чини исхитрене потезе, заправо више тежи обазривом поступању, што ће сметати како Етелхелму, тако и онима који траже да учини праву ствар (последњи поход на Шкоте). Ипак, одлука да се побију великаши Мерсије је његова, и он то ради сасвим хладно, као неминовну операцију. Занимљиво да на крају стоички прихвата када га Утред изигра (Нортмабрија ће бити краљевство за Саксонце и Данце, не под његовом директном влашћу - Утред први пут није следио жеље куће Весекса), уосталом тада он ништа није могао.
Најзад Аелсвифт, чији је лик прошао занимљиву трансформацију. Жена краља Алфреда и мајка Едварда, у почетку веома негативно расположена према свему што није хришћанско (укључујући Утреда), бескрупулозна у вођењу свог сина (склањање његовог првог сина Етелстана), она постаје све боља како губи полуге власти у бурама винчестерског двора. Али она има шта још рећи, укључујући непослушност према свом сину који је већ краљ. Спремна је да боравак на двору (у замцима) замени са авантуром на путу, сећајући се времена када је са Алфредом била у мочвари (а Данци су и тад заузели Винчестер - то како лако заузимају тај град више пута делује помало наивно). Све у свему одличан лик који повезује серију.
Иако је у наслову до краја - ово заправо није крај саге. Остаје финална битка у филму који тек треба бити снимљен, а догађа се двадесет година касније. И то нас води до једне занимљиве мане ове серије - ликови не старе, осим Алфреда који је био више болестан него стар и умирао је епизодама (сличност са Визерисом?). Посебно је занимљива Аелсвифт, која се после треће сезоне чак подмладила, па тако видимо мајку изгледом тек мало старију од сина (на слици) или чак баку и унуку које скоро исто изгледају (имам негде ту слику). Утред такође не стари, али ваљда ће на крају морати, јер у тој последњој бици имаће скоро осамдесет година.
Иван Вукадиновић
Северњак - мало жешћа нордијска прича
Путовања малог дива - купите књигу потписника ових редова, инспирисану нордијском митологијом, али у једном сасвим другом, модернијем свет(л)у.
Коментари
Постави коментар