Кабинет радозналости

 Овде говоримо о хорор антологији Гиљерма дел Тора, мини серији од осам независних епизода, различитих аутора, што је мене подсетило на Зону сумрака.

Али прво о самом појму и зашто сам се одлучио на буквалан превод. Овакве собе чуда  (немачки Kunstkammer/Wunderkammer) појавиле су се у Јевропи са првим открићима 16. века и постојале су до Викторијанске ере. У почетку је то била соба, тј. цела просторија, касније се свело на орман. Из данашњег угла делује фантастично анахроно оставити толико простора за занимљивости, кад нам је много и да скупљамо дискове (наравно, плоче су исто анахроне, винтејџ), све имамо на нету, све је "на два клика" од нас, доступно нам било где, етц. 

А те занимљивости које су голицале машту (будиле радозналост) могле су бити природна историја (геобиологија), геолошке ствари, археолошке, верски и историјски антиквитети, реликвије, слике... Овакве колекције биле су претеча каснијих музеја. Машта је буђена нечим што има готски призвук (појам је на самом почетку био увредљив), делује бизарно или страшно. И онда, зато сам превео буквално, имамо изреку да је радозналост убила мачку, такве ствари имају своју цену, кај не...

Гиљермо дел Торо ће се пре почетка сваке од епизода појавити испред једног таквог кабинета (ормана) па из ладица извадити нешто у вези теме и обавезно статуету ауторке или аутора. Па да видимо какве су те приче, а одмах могу рећи да је квалитет веома неуједначен.

Прве две епизоде дају веома јасан приказ људских слабости, на прву, тек мало нијансиран да не би било очигледно. Тако је у првој епизоди пре свега реч о огорчености (о похлепи у веома малој мери), док је у другој много више реч о похлепи. Што је и разумљиво, негативац (на крају не можемо употребити други појам) у првој једва преживљава, у другој се већ врте неке паре (и благо) а имамо и везе с криминалом. 

Огорчени бивши ветеран и у некој мери инвалид (не чује на једно ухо), који је ксенофоб, али не и расиста ("у мојој јединици постојала је једино зелена боја") зависиће на крају од - погађате! - мигранткиње из Средње Америке која има проблем с енглеским. Лик копача гробова (мародера, званично гробар) из друге епизоде није занимљив ни за једну реченицу. Обе епизоде користе занимљиву иконографију ктулулоиких бића која међусобно личе (помислих да ће повезивати све епизоде), али нису уопште боље истражена, као ни породичне историје које видимо, и слично... То има смисла ако је акценат на људским особинама, али авај - ове су поприлично једнодимензионалне.

Трећа је много, много занимљива, већ у уводу Гиљермо ће нам рећи да је доказ постојања ванземаљских бића нађен на аутопсији. И овде имамо далеки утицај Лавкрафта пошто биће које настањује тела и узима људима свест личи на хоботницу. Може подсетити на Алиена, који је такође био под тим утицајима. Оно што је стварно ново, тиме и занимљиво, то је реакција научника (никакав фенси истраживач, реч је о пензионисаном форензичару) који се неће укочити од страха, него ванземаљцу доскочити, иако је већ осуђен на смрт (ионако је човек већ у терминалној фази рака). Помало карикатурална самоувереност туђина је ипак мана ове епизоде.

Четврта епизода по мени је најбоља, и логично тражи највише објашњења. За разлику од прве две, овде се са стереотипима смело игра и поиграва. Неугледна девојка окружена је атрактивним колегиницама и једној на рођендан доноси препарирану патку. Реакција и "захвалност" на поклон су очекивани. Нисам присталица лова, чак ни месождер, али сам имао разумевања за њен чудан хоби. Ово би била нека тропа уврнуте девојке, али имајмо у виду - она не само да није сама, него је вољена. Човек са којим живи, по занимању полицајац, није нешто профилисан (као уосталом ни та жена), али могли би рећи да има проблем са асертивношћу. Ипак, кад она почне да се трансформише под дејством неког препарата (комуникација са секташким промотером на те-веу је одлично урађена), реаговаће како бих и ја - рећи јој да иде код доктора, да се мучи око нечега (шаблонски изглед) што јој не треба, етц.

Овакав диктат лепоте јесте у даљем смислу последица патријархата, али треба признати да наша јунакиња нема директан проблем са мушкарцима, него са женама. Осим тога, имамо јасне елементе постмодерне, "позитивног мишљења" и слично (сама трансформација, о којој јунакиња говори, је из тог вокабулара). Тера мало на размишљање, ја знам такве парове који су срећни иако вероватно свесни да не живе по нечијем туђем калупу или идеалу. Уз то, овај пар нема материјалних проблема. Само треба одолети искушењу "позитивности". Иако је све мирисало на првокласни бади хорор, крај је сасвим другачији, према највишим дометима Зоне сумрака.

Пета и шеста епизода су рађене према Лавкрафтовим причама. Овде треба рећи да постоји уочен проблем са екранизацијом, а лично нисам видео ни један  лавкрафтовски филм да је стварно феноменалан, што је незаслужено. Да ли је проблем у томе што се космички хорор схвата као телесни (бади) па и тај испада јефтино, што сам видео у једном филму, или нешто друго? Или је проблем у карактерима, који код Лавкрафта и јесу шаблонски, али то на екрану баш не функционише. Тек, најбољи филм који сам гледао је шпански Дагон (заправо базиран на причи Сенка над Инсмутом), али он је на моменте одличан, на моменте наиван...

Пета епизода је Пикманов модел. У принципу добра идеја, мада је епизода већим делом досадна. Међуљудски односи (протагонисте и његове жене) јесу добро приказани, ама до половине се мало шта догађа. Најзад, више динамике пред расплет. Таман постане занимљиво и онда по мени најгора ствар у једном хорору - очигледност која је изгубила моменат тензије. Као у једној екранизацији Лавкрафта кад гледам како жена сече шаргарепу, све време је јасно да ће одсећи себи прст и то се онда догоди (та несрећа ће касније бити мотор радње). Овде, савршено је јасно шта ћемо видети у рерни полуделе жене без очију која спрема мужу савршени оброк - толико јасно да је требало прекинути чим је кадар дошао на саму (затворену) рерну. Хичкок би ваљда то знао.

Шеста, Снови у вештичјој кући је много боље урађена. Уосталом, и прича је много боља за екранизацију, Смеђи Џенкин је просто вапио да буде приказан на екрану (ако смо негде раније могли видети овог пацова са дечјим лицем, не знам, јер ја нисам видео). Имамо и лични мотив - спасавање сестре и сме ли се уопште неко враћати из света мртвих? Ипак и овде као да понекад фали динамике или начина да се атмосфера прикаже без динамике (што јесте лавкрафтовски али је на екрану тешко решив проблем). Утисак много бољи у односу на претходну епизоду, укључујући и смислен крај.

Седма епизода би могла проћи, на моменте јесте занимљива, мада се креће у границама очекиваног. Али кад на почетку видим лика који личи на Рона Џеремија из млађих дана не могу нешто озбиљно да схватим. И таман крене радња у занимљивом смеру, па онда неки клише у вези пуковника Гадафија као убице... не, то није нешто што се прашта! Сама идеја као да је мало преозбиљна за епизоду од сат времена. Трули богаташ у друштво позива више људи који наравно нису нешто портретисани (осим склоности пропалог музичара према опијатима). Писац, научница, екстрасенс, тај музичар... нису чак ни нешто посебно професионално повезани са темом, а то је приступити нечем ванземаљском (свако из свога угла). Онај богаташ јесте о свакоме причао у свом помпезном стилу, али у кључном моменту не видимо разлику (Tell - Dont Show). На крају добијемо некакво чудовиште које се шета и двоје које су му колима побегли... Рекох: ово је за Шок коридор. 

Најзад, осма епизода је сасвим солидна, мада као и остале пати од досаде на моменте. Мурмурације су по себи занимљив феномен. Но овде имамо свега потребног - научнике који проучавају птице, брачни пар на изолованом месту, властиту трауму од раније, трагедију везану за место, најзад некакву катарзу на крају. После четврте ова епизода би била најбоља.

На крају општи утисак. Већ сам рекао, па поновићу - ако имате времена, што да не. Осам епизода није много. Али ако времена баш и нема, а доста тога се има одгледати (и то сам већ више пута рекао), онда ваља одредити приоритете, а не видим зашто би ова серија била ту.

Сама идеја је наравно добра, као и (ако је то био циљ?) урадити нешто у стилу славне Зоне сумрака. Ја не знам, а нисам ни проверавао, колико су они који су радили сваку од епизода иначе познати, афирмисани... Да неко ко има име, дакле Гиљермо дел Торо, даје прилику новим ауторима, деловало би ми племенито. У том смислу предлог, нешто што би било занимљиво. Римејк или ре-имеџининг баш Зоне сумрака, најинтригантнијих епизода. Формат од пола сата, уместо једночасовног, сведено на оно нужно за радњу. Можда шеснаест епизода, такође различитих креатора, то би било доста за сезону. А могло би укључити и неке нове теме, када се прича ухода.

Иван Вукадиновић