Употреба човека

 Што је са њима не везује ближе познанство, не смета јој; само нека долазе увече, у часу кад је пићем и чамом припремљена за непромишљеност, и нека ћуте, нека не траже изјашњења, ни светла, да им се покаже нага. После њих јавља се кајање, гађење, али она се на то већ навикла, чини јој се да су нераздружив део љубавног спајања. Поново их чека. Понекад узалудно и бесплодно: нико јој не дође. Тада се радује, осећа се као да је избегла нешто ружно, слично неким данима без посете у логорској кући радости које је проводила замишљајући усредсређено да је на слободи, у неком граду где за њу нико не зна. Онда опет неко наврати, а она се и с тим мири.

Александар Тишма, Употреба човека

Роман се нашао на листи feel bad књига пријатељице, што ме је заинтересовало да га прочитам, након што сам читао The Bell Jar Силвије Плат. Наравно да је реч о две стране лошег осећања - тамо је везано за личну психу јунакиње, у времену успона Сједињених Држава, наизглед лишеном брига, када је главна вест смртна пресуда једном брачном пару. Овде имамо турбулентна времена која се спремају па онда долазе, у којима ће небројени животи бити изгубљени, укључујући већину актера романа. Па ипак, видећемо, остаје простора и за питање има ли неко чији је живот прошао без тако драматичних проблема, у предратна времена, право на несрећу...

Тишмин стил био је за мене очекиван, пошто сам гледао серију Вере и завере. Тамо имамо инсерте: краљевску војску у Новоме Саду, па онда мађарске војнике који подижу транспарент ђе се помиње Хорти, онда масу која носи плакате Тита & Стаљина, касније ваљда само овог првог... Овде такође слике из различитих времена. Стамбене зграде у којима се обитава, па се појави Освјенћим. Исто место у различита времена, чак и сцена свадбе где вичу "Кец куме!" делује тужно, зато што је и та "срећа" пролазна. Одласци у војску или логор. Смрт од болести, у гасној комори, самоубиством, на ратишту, несрећом, осуђен од стране другова... 

Најмањи проблем током читања био ми је избор цитата. Ја волим да цитирам јаке и мисли и није да их није био, али све су сливене тако да је неопходан цели контекст. У том случају морао се преписати цео "пасус", заправо неколико реченица, Тишмини пасуси су неколико страница, можда и више, обично цело поглавље.

Занимљив је драматуршки избор да "главни јунак" умре на почетку (како сам давно чуо да се догађа у Мартиновим Песме леда и ватре). У постоперативном току неочекивано умире Госпођица (сазнајемо да је била удата), Немица али са словенским именом Ана Дрентовшек. Ако би се могло рећи да постоји главни јунак из сенке, то је онда њен дневник. Живот и смрт актера књиге настављају се без ње, а у сенци дневника за који је она тражила да буде спаљен да бисмо тек на крају видели његов садржај.

Некако паралелно са читањем ове књиге, гледајући серију (о њеном наставку ће бити још речи) сетио сам се Доријана Нуаја чији јунак у роману Луцифераза каже оно што ћу пренети по сећању - плашим се да на свету има премало зла, а превише злих људи. У серији Последње краљевство факат је тако било, али у томе у следећем блогу. Али овде можемо рећи да је баш супротно - зла и те како има, злих људи не толико.

Ја сам већ више пута бавио темом зла - зашто уопште постоји, да ли је антропоморфно или не, какво је системско зло. Злим (или лошим) људима се нисам бавио по себи, мада нема сумње да сам у разним портретисањима и анализама описивао и такве. То ипак није неко кроз кога се прелама зло, не, реч је о нечем другом... Ако се (у већини филозофија) може рећи да постоји јасна граница између добра или зла, код човека обично тако неће бити. Добар аутор не ствара тако своја дела (књиге, филмове, серије) на црно-белим карактерима. Ипак можемо рећи да лош или зао човек манипулише људима зарад себичних циљева, деструктиван је пуког задовољства ради и слично. Овде је такав немачки обавештајац Валдхајм, чувар логора Хандке, Словакиња која је капо, мађарски и немачки војници који спроводе Јевреје у логор. Али, осим Валдхајма, остали су само поменути. 

Овде имамо оно што је Хана Арент рекла - зло чине обични људи - нисам читао њена дела, остављам читатељки да провери. Узмимо на пример Сепа Ленарта који свом зету (сестрин муж, старији од њега) прича како је у Украјини убијао Јевреје "заборавивши" при том да прича Јеврејину. Да ли је он зао? Пре би се могло рећи да је луд, и његов зет Кронер баш то жели да провери, питајући
га неке детаље... Но испада да је прича тачна, па је реч о ономе чега се баш плашио - свет је полудео. Овакво лудило подсетило ме је на Срце таме, али имати у виду да је Сеп само епизодан лик, један од многих. Наравно, војник би могао одбити наређења, а неко ко је трпео понижења од газде (што можемо веровати да се догодило) прећи годинама касније а не светити се недужнима под дејством пропаганде, али рекао бих да ту немамо границу која дели злог од не-злог (обичног) човека, можда ону која дели оне који су хероји и оне који то нису.

Читајући ово разгранато дело скачемо са периода Краљевине Југославије, рата и послератног закључујући да никада није било добро. Али не помислимо ни за тренутак да је овде реч о генерализацији. Најгоре је било под окупацијом, при чему се Немци гори од Мађара. Како се ова времена преламају на наше јунаке.

Вера Кронер је, може се рећи, главна јунакиња. Адолесценција и прве љубави, што ће пресећи рат. Директне последице не осећа одмах, више неку чамотињу и страх од будућности. Зато је спремна да прихвати помоћ витеза Армањија, а импонује јој пажња старијег човека (он тридесетак година, она старија тинејџерка) да је одведе у Будимпешту. Њен отац има сличну идеју спасења (без помоћи "витеза"), сматрајући да Јевреји у Мађарској, посебно огромној Будимпешти, скоро да нису ни осетили последице рата и антисемитизма. Али он није у стању да напусти имовину и спроведе потребне кораке...

Витез Армањи заправо је из будимпештанске средње класе. Позиција му даје да се постави надмено, над Јеврејином (Кронер) чију је радњу преузео, али после упознавања он ће више веровати њему него Мађарима у овом (за њега) малом граду. Видесмо да је спреман да помогне, у својој стидљивој заинтересованости Вери Кронер, али ће њеном брату, кад буде ухапшен (односно породици која то од њега тражи) "помоћи" тек ред ради, уосталом, реално он ту ништа није ни могао. Лик не много битан ни занимљив, али типичан.

Видесмо већ да је породица Кронер мешана. Стари Кронер се оженио Немицом Рези са којом има двоје деце. Њен брат Сеп Ленарт, есесовац, на одсуству ће одсести код њих. Слушајући његове приче (пар пасуса горе) он помишља да му узме пиштољ и убије га, а онда, не могавши то, презире себе и свој народ, помишљајући да су они можда у праву, јер ови нису у стању да убију.

Верин брат одустаће од убиства свог ујака из много практичнијих разлога. Он и његова два пријатеља помишљају да узму пиштољ који овај нехајно оставља и упуцају га, али одустају због репресалија које би уследиле. (Као у рецимо у серији Кеноби ми је сметало зашто Оби Ван није убио Дарта Вејдера, па сам кроз разговор схватио како би се млада Империја, тад још не сасвим репресивни режим осветила - ипак остаје друго питање да ли би се други Вејдер могао лако пронаћи...)

Заправо овом младићу импонује ујак као ратник са непријатељске стране. На неком нивоу он му се више свидео од кукавичког оца или Радио Лондона који овај слуша, са позивима на истрајавање он се спрда, то говоре људи добро плаћени у енглеским фунтама. Заиста је британска пропаганда била љигава, у њој је један Орвел исписао своје најгоре странице, да би га касније инспирисала за Министарство истине. Момак је више за директну акцију и он се вежба у пуцању (камење уместо бомби) пре него оде у партизане. Али он ће бити ухваћен и убијен, а да ни сам не зна је ли "пропевао".

Вратимо се Вери коју одводе 1944. у логор (Тишма некако заобилази конкретне догађаје, осим најзначајнијих, рецимо преврат у Мађарској те године кад је њихова верзија нациста дошла на власт). Радња романа скаче на период после логора, после рата и ослобођења, и њено (не)сналажење "на слободи". Она мора да се бори за свој стан (кућа је заузета), али јој се излази у сусрет и добија посао. Као жртви нациста друштво јој се тиме одужило, како се то знало рећи, али неће имати много разумевања за оно што сада зовемо ПТСД. Уосталом, како би? О дометима тадашње психијатрије видели смо код Силвије Плате (а постоје и много гори примери); питање колико је терапеута тад уопште било код нас, а сигурно много мање од оних којима ће помоћ бити потребна. Она одбија да пише биографију (о својим страдањима), на посао често касни или уопште не долази, док не добије отказ. То је не погађа много јер већ живи од мушкараца, њихових поклона, што је сећа на пасивност у логору (цитат на почетку). Један од њих ће се разоткрити као давно (пре рата) породични пријатељ који јој даје писмо од њене мајке из Немачке. После упознавања са његовом женом, њиховим страдањима, станаром који је нешто у власти... она најзад добија пасош и одлази у Немачку.

Мајка је радосно прима, да би Вера убрзо видела да се она променила. Некако јој је на терету, она није за рад у гостионици, долази до препирки и свађа, али јој ипак помаже преко оног пријатеља - сређује јој извор прихода у Новом Саду, па се Вера враћа. Тамо среће Средоја Лазукића, несуђену љубав из младости, али ток романа ће нас онда вратити на време проведено у логору...

Исповест је невероватно слична ономе из песме Joy Division - No Love Lost (односно роману одакле Кертису инспирација, који је написан под псеудонимом Ка-Цетник, сужан у Ка-Цету, логораш). Како је поштеђена смрти да би постала играчка војницима, оперативно спречена да има децу. Кертис је доста мрачне инспирације налазио у нацистима, али никако они нису једина тема у опису његовог бенда, па ни у овој песми. Уочимо да је Тишма у цитату на почетку поменуо "кућу радости", одакле баш назив бенда. Али рекосмо да нацисти нису једина ни главна њихова тема. Рекао бих да је то баш контрола, односно употреба човека.

Лазукићи су друга страна приче. Почиње од Немање, који у град долази после једног ранијег ослобођења - од Аустроугарске. Пун неповерења, па и мржње, пре свега према Немцима, па онда и осталом што није српско, овај родољубац (класични националиста, јасно је да је то далеко од нацизма, мада се идеологија посебно не објашњава нити помиње, само нека неименована странка) ће ипак послати сина да учи немачки, што ће га повезати са Госпођицом, Вером Кронер и још неким пријатељима које овде не помињемо. 

Погледајмо овај цитат - ако ово не личи на бусање наших патриота пред НАТО агресију и реакције када је иста почела, не знам шта би онда личило:

И раније гласан у иступањима против Немаца и немства, и против других несрпских нација које су његове могле и претиле да потисну, Немања Лазукић је поништење пакта са Немачком поздравио говором са балкона Градске куће, иступивши одмах после шефа своје странке, а пре начелника „Сокола“, доктора Марка Станивука. При том он није веровао да ће стварно морати поднети жртве у које се зарицао тресући песницом изнад глава окупљених грађана, већ напротив; да ће њихово призивање збунити и обесхрабрити непријатеља тамо у Берлину и Будимпешти и Софији, па је у том смислу и умирио своју забринут жену по повратку кући са банкета. Када су затим, ипак, праћени закаснелим туљењем сирена, преко неба запловили у правилним формацијама сребрни немачки авиони, он се за тренутак збунио, да би већ у тихом сувом подруму испод куће, камо је повео породицу, рекао очију пророчких уперених у таваницу: „Ово ће их скупо стати. Земљу треба освојити, а ту им на бранику стоји српски војник.“ По свршетку узбуне пошао је у град и вратио се кући с гасмаском и са вешћу да је бомбардован Београд. „То је заправо добро, цео народ ће их омрзнути.“

Некако ми је деловало да ће баш тај Немања бити колаборант. Слутио сам како се од горљивог национализма увиђа да је непријатељ јачи и бескрупулозан, онда ту је опасност од комуниста... Ипак, у мајсторском делу није никад онако како бисмо помислили да ће бити.

Цену је платио и кроз преображај прошао његов аполитични син. Суочени са напредовањем непријатеља они беже у Београд, брат на путу страда од авионских митраљеза. Испрва он помаже оцу око препродаје сребрнине и драгоцености Немцима, пошто зна језик (отац се само пасивизирао, да би касније био убијен као таоц). Суочен са могућношћу да буде мобилисан у "Српску добровољачку стражу" (недићевци), он добија помоћ љубазног Немца Валдхајма и почиње да ради за немачку полицију као преводилац. Представљајући се као агент (што наравно није) он злоупотребљава жене у окупираном Београду, све док отац једне не провали игру и све дође до његових послодаваца. Ту га у мрежу хвата Валдхајм, који га води по Београду и Србији, као заједно да јуре жене, али све води једноме, овога пута радња непогрешиво тамо иде, читаоцу је то јасно. После једне егзекуције негде у Србији ловац ће постати ловина - овај момак напијен и умало силован, чега се извукао пуцајући бунован из пиштоља и убивши Валдхајма. 

Докопавши се партизана, наћи ће се у ситуацији где му не верују, али у једној борби ће морати и он да запуца, рат ће завршити као водник, али због прошлости нема могућност даљег напредовања, нити га демобилишу. Радост ослобођења ипак ће вишеструко искористити, настављајући "по старом", да би у Цељу везао Доменику за себе видевши на слици њу са немачким официром. Иако и даље жели да буде са другима, некако ће јој постати веран, они живе заједно, али се свађају све више због новца, његовог нерада и жеље (не претеране) да настави школовање. Због свог незадовољства у ЈНА и дружење са сличнима, а не због неке политике, заглавиће годину дана у затвору, после раскида 1948. После тога вратиће се у Нови сад и тамо остати, чак и кад добије информацију да је са Домеником добио дете. На то писмо никако не реагује...

У светлу онога реченог горе у тексту, питао сам се да ли је Средоје Лазукић зао (лош човек). Не може бити добар неко ко користи жене представљајући се као полицајац у окупираној Србији, касније (мада не потенцирајући) користи сазнања о мрачној прошлости жене са којом живи, уз то је никакав отац - али да ли га то све чини злим?! Пре бих могао рећи да је он неодговоран и несмотрен, уз то не превише храбар. Али он ипак није Доменику искоришћавао, као што Ану Дрентовшек (Госпођицу) јесте њен муж. Средоје ни са једном женом не жели остати на силу, некако и он губи интересовање када би се дотле дошло и наставља даље. И пред крај долазимо поново до дневника Госпођице, који Вера није спалила, а Средоје га је пронашао у њеној некадашњој кући.

Писан од неке 1935. до фаталног одласка на операцију новембра 1940, овај дневник даје једноставна осећања једне усамљене (иако не сасвим саме) жене, на граници баналности, али искрен. Има ту и нека назнака абортуса, а није нам јасно ко је Kleinchen о којем заљубљено пише, да би га касније оставила.

Средоје и Вера се (буквално!) после свега срећу, негде педесетих, живе заједно са тим дневником у неком смислу обоје поставши инфантилни, што много и не чуди имајући у виду кроз шта су прошли. Они размењују мисли о том дневнику, праву некога ко није прошао таква ратна искушења на тугу, данас би рекли депресију. Онда и ту после идиле обичан живот побеђује, они се расправљају око свакодневних ствари, пију, да би у једној расправи Вера рекла да има биртију у Немачкој, те одлучила да опет оде тамо. Он је не задржава, наставиће да се издржава давањем часова (иако никада није студирао), а негде на почетку романа описује се Верино самоубиство. Пре растанка они спаљују дневник и тиме је круг затворен.

Иван Вукадиновић

Путовања малог дива - приступ истом рату, из пера потписника ових редова. Можете набавити, ствар приступа животу, ово сигурно није feel bad.