Silvija Plat pod staklenim zvonom

 "Nastavićemo tamo gde smo stale, Ester", rekla je uz mio, mučenički osmeh. "Ponašaćemo se kao da je sve ovo bio ružan san."

Ružan san.

Za osobu u staklenom zvonu, praznu i zaustavljenu poput mrtve bebe, sam svet je ružan san.

Ružan san.

Silvija Plat, Stakleno zvono

Ne tako davno družio sam se sa jednom zanimljivom pesnikinjom i rekao sam joj da mi liči na Silviju Plat. Ona je rekla "Ja nemoj, ona je stavila glavu u rernu!"

Mnogi veliki ljudi postali su poznati po svom samoubistvu, a ne po onome što su učinili. Da vam odam tajnu - iskreno ne volim mnogo poeziju. Zbog toga sam pročitao prozu, a ona opet ima veze sa onim što je vodilo tragičnom ishodu njenog žvota - samoubistvu. U romanu The Bell Jar opisana je Silvijina borba sa mentalnim poremećajem. Roman se našao na feel bad listi čitanja prijateljice, što me je podsetilo na isti. A još kao tinejdžer sam (meni tada ne baš razumljiv izraz) našao kao naslov Bangles pesme. 

Kako prva impresija dolazi od naslova pogledajmo kako se to može prevesti i šta uopšte znači. Ne znam tačno koja sve značenja u engleskom jeziku ima izraz bell jar (kod nas prvo prevedeno kao Pod staklenim zvonom, ja sam čitao verziju gde stoji Stakleno zvono). Recimo to ovako - moglo bi asocirati na (lažnu) zaštićenost pod kupolom, takođe na prisilnu otvorenost (moderno rečeno transparentnost) jer ta kupola je staklena. Jedno i drugo imamo u instituciji, koju Silvija sasvim otvoreno naziva ludnica, a samu sebe i ostale tamo - ludaci. Ali doći ćemo dotle...

Na početku deluje kao da imamo prvo značenje. Već u prvoj rečenici ona kaže kako nije znala šta će u Njujorku, onog leta kada kada su na električnoj stolici pogubili bračni par Rozenberg. Ali ona je tamo kao pobednica. Dobila je stipendiju i plaćene troškove za mesec dana boravka u Njujorku (Ester, koja je sama Silvija u romanu pisanom u prvom licu je iz predgrađa Bostona, Nove Engleske). Stanuje u hotelu u koji muškarci ne smeju da uđu, što ne znači da nema kontakte sa njima. Isprva joj više smeta što je zaobiđena u takvim odnosima, za razliku od prijateljice Dorin, mora da posmatra sa strane, što nije baš prijatno. Ipak takvi događaji mogu teško pasti, ali nisu ništa strašno (što se ne događa) što važi i za trovanje hranom na jednom banketu. 

Ono što sledi je želja žena koje vode tu priču (časopis za žene) da je profesionalno i edukativno usmere gde ima problema jer ona kao da ne zna šta hoće. Ima ovde naznaka patrijarhata, jer škola je namenjena da se žena u principu dobro uda, da bude dovoljno obrazovana za društvene događaje. Mada nije nemoguće imati svoj posao, jedna od njenih prijateljica se slika u sariju jer joj je "želja" da bude doktorka u Indiji (zapravo htela je da se domogne sarija). Ester ne zna šta želi, a onda pomisli da bi to moglo da bude - pesnikinja. 

Njen dugogodišnji momak Badi, onaj za kojeg kao da je predodređena trebalo bi da bude doktor. On nema mnogo razumevanja za pesme, ta postaće slavan u medicini, ali to isto kao da je više kao neka spoljna odrednica nego njegova profesionalna strast. Ona mu je takođe nekako uzgred, pa i on njoj. Kao da treba da rade ono što se očekuje. Kalup bi u najširem značenju takođe mogao da se smatra za stakleno zvono.

Šta je tačno pošlo po zlu? Teško je reći. Već u prvom delu imamo naznaka bipolarnosti kojih je i ona nekako svesna. Psihijatrija ni danas nema odgovor na to zašto i kako se tačno ludi. U većini slučajeva... Reći nije mi ništa je isto kao i reći sve mi je. 

Da li je reč o osećaju otuđenosti (kao da si stranac u svetu, Kami se bavio sličnim temama), pokušaju silovanja, zastojem u pokušajima da je priznaju kao autorku, majci koja je prisutna ali nekako udaljena, ocu koji je opravdano odsutan (iz njene čuvene pesme bi se moglo zaključiti da mu ona baš to zamera), možda je problem u nemačkom poreklu koje se isto pominje... 

Sve to i ništa... tek ona prvi put na skijanju, na vrhu planine, pomišlja kako bi mogla poginuti pa se otiskuje niže. Lom noge daje joj sigurno vremena za razmišljanje, mada taj deo (fizičkog oporavka) u romanu je preskočen. Sledećeg leta ona sve češće počinje da razmišlja o samoubistvu, priprema se za pokušaj pa odustaje, najzad zaista pokušava samoubistvo. 

Naravno da će sledeće vreme provesti u ludnici. To dovodi do strahova da li će tamo provesti ostatak života, da li uopšte može da se izleči, njenih malih pobuna, obećanja majci da će "biti dobra" (kao da je to tako lako), terapija i poneke zanimljive anegdote... I pored veoma teške teme, knjiga je uspela da izmami poneki osmeh. Ustalom Ester (Sylvia) je osoba živog duha, a humor je odlika inteligencije (takođe ne garantuje da nema depresije ili nečeg goreg). Kasnije se ne mogu iskriviti usne zbog sveopšte atmosfere. Setio sam se Breaking Bad, mada je situacija sasvim drugačija - tamo je kontekst sociološki (u početku), ovde je psihički; kasnije je tamo destrukcija usmerena ka spolja, ovde ka unutra. 

Lečenje je posebna priča. Jedna od terapija, koja joj je samo dodala deset kila, mada je mogla da je nasilno primiri, je insulin. Nauka/medicina/psihiatrija tog vremena. Uzmimo kao primer kurare, paralitički otrov kojim amazonski Indijanci mažu vrhove strela koji se u to vreme koristio kao jedino sredstvo za anesteziju - i danas se sredstvo primenjuje za opuštanje mišića, ali ono samo parališe a ne smanjuje niti eliminiše bol, pacijenti, uključujući dccu ne mogu da se pomeraju ili vrište ali sve osećaju - dok posle eksperimenata (na sebi) neki od doktora videše da je neprimenjiv. Pre toga su operacije pod ovom drogom sigurno nanele mnogo bola, uključjući tu i sitnu decu koja ni posle ne bi mogla da kažu šta ih je traumiralo ili to ne bi bilo ozbiljno shvaćeno...

Tu je i doktor(ka) Nolan kojoj u početku Ester ne veruje, i sa kojom nikad nema mnogo prisan odnos, ali njena terapija - elektrošokovi, šok-terapija - za čudo pomaže! Suprotno onome što sam očekivao čitajući, onoga u filmu Let iznad kukavičjeg gnezda, mada i ovi šokovi daju prazninu ispod "plavih volti", ali ona barem prazni um. Treba istaći stil Silvije Plat koji jasno opisuje događaje, ali tako da je ona (autorka i protagonista dela) od njih distancirana. To bi bilo u skladu sa njenim psihičkim stanjem. Najzad dobijamo odgovor na pitanje šta ona smatra staklenim zvonom. Nešto što je lično sputava, možda povezano sa društvom, a sigurno sa njom samom, njenim psihičkim stanjem. Ono što je zaustavlja, a ne štiti. Posudu u kojoj je atmosfera zagušljiva, koja je doslovno guši, a kroz nju vidi svet u iskrivljenoj perspektivi, mada opet nekako jasno... 

Roman se završava tako što ona odlazi u spoljni svet, videći pred sobom upitnike. Da li je izlečena, da li je spremna? Njen tragični kraj, nešto kasnije pošto je knjiga objavljena, dao je odgovor na to pitanje.

Ivan Vukadinović