Fight Club
Грандиозан шут у јаја лицимурима.
Сваког викенда, у подрумима и на паркинзима широм Америке, младићи који имају добре послове и који су одрасли без очева изувају ципеле, скидају кошуље и туку се једни против других, увек по два борца, до изнемоглости. Онда се враћају на посао са шљивом на оку, са расклиманим зубима и осећањем да могу да се носе баш са свиме.
Ово неће бити "уобичајен приказ" у смислу шта нам ово грандиозно дело (књига и филм) поручује, тога има доста, без бриге. Уместо тога бавићу се неким питањима која су иза радње, пре свега мотивацијом главног лика (а то је наратор смештен у две персоне), емоцијама које стоје иза и наравно сопственим доживљајем.
Превазишли смо она питања да ли је бољи филм или књига (некад се и може поредити, али зашто не обоје?), мада можда има смисла питати се шта је боље прво конзумирати. Мени је било добро што сам први пут одгледао филм (два пута) па сам при читању, наравно у возу, могао гласно да се смејем кад рецимо видим како су описане сцене са великим Бобом (кастрираним бившим билдером коме су порасле огромне сисе) кога сам видео убедљиво одиграног. Кад помињем смех, јасно је да ово није комедија, није ни драмедија, пре је нешто као Брејкинг Бед и однос смешног и мрачно озбиљног није једина сличност.
Прво сам филм гледао просто јер је био ред најзад видети нешто тако култно, а заправо прво сам хтео да скинем један филм са Абориџинима, али нисам га нашао. За разлику од моје пријатељице нисам нисам знао главни обрт у радњи, па сам могао уживати у изненађењу. Када сам већ једном видео у чемер је штос, за друго гледање ме је занимала Марла, пошто наратор каже да му се живот променио (углавном сјебао) од како је упознао. Зашто? Иако сам схватио један разлог то није било довољно па сам и књигу читао са амбицијом разјашњења, и мислим да сам најзад укачио...
Марла. У фантастичном извођењу Хелене Бонам Картер, мада ни два мушка лика не заостају (ово је уз Фјури за мене најбоље извођење Бреда Пита). Рекох питао сам се на шта је наратор мислио кад је реко да му је живот прсо ко лајсна кад ју је упознао. Можда је кључ у речима Дердена - ево особе која јури према дну. Да ли се главном јунаку и пре него је смувао у лику Тајлер Дердена јавила жеља да је у томе надмаши (мушка сујета)? Он, који осим досаде и последичне несанице, нема животних проблема - може боље. Зато је створио Дердена чим је упознао? Но има ту још нешто, што наравно не искључује ово прво...
Када сам читао књигу (можда има у филму али ми је промакло) видех кад се гледају на једној сеанси и као да једно другоме кажу - Фолиранту! Наравно, наратор је то више од ње иако она као и он долази на сеансу подршке оболелима од рака тестиса (непотребно рећи да обоје ту тешку болест немају). Марла стварно има ишјуз, а најуочљивији, иако сигурно не најгори, је што она нема посао. Неопростив грех у капиталистичком друштву! Вратимо се ономе са корица књиге - долазе да се лемају момци који имају добре послове (мада то да су добри не мора бити тачно, оно што видимо је да наратор има добро плаћен посао који је реално срање, за остале углавном не знамо). Да ли актер хоће да себи створи проблеме да не би био фолирант?! Али сад ћемо видети да није ни само то...
Непоуздани приповедач. Толико коришћен концепт у књижевности. Овде моја теорија није толико радикална као за Џокера. Просто, у једној реченици се помиње да Тајлер неке ствари у својим (увек) ноћним пословима (пишање у супу богаташима кад је келнер, монтирање слика ерекције у породичне филмове кад је кино-оператер) ради већ три године. Али цела радња која се убрзава траје највише неколико месеци, барем до тог тренутка у новели. Дакле - Тајлер је већ ту толико дуго као израз унутрашњег незадовољства наратора, Марла служи као катализатор - Тајлер као алтер-его се аутује и почиње шибање.
Несаница и будност. Наратор не може да спава, последично он је више будан него остали. Али шта то значи? Ово је једно од кључних филозофских питања - шта значи бити будан у данашњем свету? Још Освалд Шпенглер помиње стално будне сановнике метропола (терминални ступањ сваке културе), који су стално у акцији, стално се нешто догађа и никад се ништа не догоди, јер њима недостаје свест. Дакле проблем је односа свести и будности.
Један пример су они који су (класно, расно, родно, мањински?) освешћени, одатле долази израз woke. Термин који је данас више увреда или спрдња, нападан не само са десне стране (woke capitalism). Но јасно је да Палахњук није мислио на то, не само зато што је у време писања тај појам тек почињао да се користи. Боље је рећи да је жељена будност оно што видимо у најбољој серији овога века а то је, да је поново поменемо, Брејкинг Бед и непревазиђени Волт Вајт / Хајзенберг. У катарзичном моменту у последњој епизоди он признаје да није све то радио због породице (јесте у почетку, касније је то било згодан изговор) него (без кајања!) признаје да је то радио због себе - био сам добар у томе, био сам жив - овде се жив може читати као будан - пробуђен из сна средње класе. Дакле момци се међусобно бију, а касније раде и опасније ствари да (п)остали будни. Треба рећи да ово није црвена ни црна пилула (терминологија Матрикса и касније разраде), нема овде речи о некој идеолошкој промени света, па ни о дефетизму или цинизму. Али о чему је реч?!
Филозофија. Тајлер Дерден каже како су они "средња деца Бога", заборављени од истог и од историје. Да би остали упамћени морају учинити нешто. То нешто уопште не мора бити конструктивно, дапаче! Тако ће скренути пажњу Бога... Филозофија која, ако ћемо се држати верских парабола, може се наћи и у Библији, на крају у Апокалипси - о да си бар студен или врућ, тако будући млак, избљуваћу те из уста својих. Или, да погледамо оне друге (не наравно атеисте, него "сатанисте"). Тако, легендарни Курган (Хајлендер) ће рећи попу: боље изгорети него избледети. Да ли је неко поменуо Ничеа?
Бес или? Али која емоција је ту главна? Имао сам кратку расправу где се поменуо бес. Свакако је да има тога, то је најјачи мотиватор после страха. Не можеш унаказити фацу некоме ко ти непосредно не прети без беса. Осећај наратора како је добио жељу да сваком панди пуца у главу је сасвим на тој линији. У "виртуалном свету" такви испади се називају рантови. Али јопет - није реч само о томе. Бес није примарни мотиватор, не уништава се нешто зато што се то (по себи) мрзи већ зато да би се (како горе видесмо) изашло из сна. Победоносно осећање после ноћи тучњаве зато је смирени презир. Фајтер креће из презира према средњој класи, којој припада, и с тим презиром касније контемплира своје ослобођење. Бес је само негде између... Има ту додирних тачки са Црњанским који је (наравно у условима сасвим другачијим од америчких) осећао презир према средњој класи из које је поникао и то је приказао у свом Роману о Лондону.
Колектив. На крају борилачки клуб(ови) прерастају себе, настаје нешто много озбиљније - Пројекат Хаос! Палахњук овде мајсторски сублимира све у једној реченици - ви нисте драгоцена пахуљица. Какав удар хипстерима који се сва "аутентичност" сводила на браду (или шешир)! Да бисте заиста постали нешто (живели заувек - како рече Конанова девојка Валерија и не само она) морате се прво одрећи лажне индивидуалности. Морате постати део колектива, чак несвесни део колектива - свемирски мајмуни - како су у књизи описани. Војска која извршава наређења без постављања питања, јер једно од правила је баш да нема питања.
То не може постати фашизам (и ја не видех такву критику, чак ни код оних левљих чије сам клипове гледао) пошто Дерденов циљ није власт. Он сам исувише је аутодеструктиван за тако нешто. То је просто стварање хаоса или анархије, што имамо и код нихилистичког Џокера. Могао бих се сложити да је тај филм преузео доста од Борилачког клуба или Таксисте, али не да је то једино што у филму ваља. Друга је ствар што из највеће анархије или анархистичних тежњи истиче највећа диктатура, што је оно што смо видели у Совјетском Савезу, а у модерној уметности (наравно карикирано) у једном од филмова Бетмен франшизе. Али за то не кривимо Палахњука, он је само приказао могућу реакцију на трулеж која свакако постоји.
Иван Вукадиновић
Путовања малог дива - роман потписника ових редова
Коментари
Постави коментар