Шта је време? Ако ме нико не пита, знам. А ако бих то питање некоме морао разјаснити, заиста не бих знао.
Св. Августин
Сви смо ми пролазни и то је оно што је наративно занимљиво, пре него неке фенси теорије, као што су А или Б време, које би биле занимљиве једино у нечему што зовемо "тешка фантастика". Али Наташа се бави причама из живота.
Доста тога је везано за непресушни извор инспирације, какав је Хомоље (Жагубица, Влашки крај) са својом чувеном магијом и релативном заосталошћу. Наташа каже да нема родбинских веза с тим крајем.
Тако ћемо у урбаној средини наћи додир руралног, оног из прошлих времена - рецимо две уплетене нити у једној свећи која мора да догори. Чешће је у питању рурална (хомољска) средина са додиром урбаног - мотори на лошим путевима, панкерка, Metallica мајица...
Неке од ових прича су ми од раније познате (већине је већ објављивана, само што ја нисам читао све те збирке), неке сам први пут сада читао. У причи занимљивог имена Сада имамо неизвесност да ли ће све бити развејано временом или је другачије решење могуће - управо сада. Трећа прича је уплетеност политике у наше животе, али на баш оном најличнијем нивоу - кад неко кога знамо постане љигави и моћни политичар.
Умро бих за тебе је она прича у којој урбану жену са проблемом који није нешто ново, али га доживљава на модеран начин (погледајте у Село гори а баба се чешља како се реагује на појаву рака), походи дух са њом уплетен древном магијом из краја из којег су потекли. Ипак је, да будем мало циничан, лако умрети за некога када си већ мртав, убијен...
Како је записано разрађује стару тему погледа у будућност, у овом случају преко будућих бројева новина. Ову причу сам раније читао.
Програм је прича о "свемоћној" секретарици која бива уплетена у мистериозни случај, све у сенци програма за оне који фирми више не требају, а њима паре могу бити потребне. Изашла са мојом причом у збирци ХААРП и друге приче о теоријама завере.
Права љубав - о томе како тек мртав/мртва схватиш ко ти је најбољи пријатељ. Пламен овог света - то је она хомољска готика.
Дама херц је готика друге врсте, подсећа на Слику Доријана Греја, овога пута насликану са другим покретачким мотивом. Разрађује се позната дихотомија курве и светице (девице).
Јадац је прича о породичним (мушко-женским) односима који вероватно и без магије не би били много бољи. Заустављени сат (насловна) о томе како терапеуткиња не мора бити боља од своје пацијенткиње о којој мисли све најгоре...
Стил Наташе Милић је једноставан и раскошан, као код неких старих приповедача (руских класика?). Нема ту много јаких (или само помпезних?) реченица. Знам то јер волим да такве објављујем "на друштвеној мрежи". Овде сам имао само неколико цитата. Али свака прича нам свакако нешто говори. Обично то није случај у збиркама прича, не за сваку или скоро сваку причу.
Stara istina o prijateljstvu i smrti, bas kao i ljubavi. Pokojni Kim Arkali je napisao u scenariju za Poslednji Tango:
Paul : No, you're alone. You're all alone. And you won't be able to be free of that feeling of being alone until you look death right in the face. I mean that sounds like bullshit. Some romantic crap. Until you go right up into the ass of death. Right up in his ass. 'Til you find the womb of fear.
Говорићемо о нечему по чему је словенска дивонија занимљива и другачија од осталих пантеона. За разлику од неких других пантеона немогуће га је поделити по некаквој функционалној матрици, јер се улоге богова и богиња често мешају. Због тога се богови деле на кијевски и полапски пантеон, богове који су обожавани на другим територијама, исл. Но то не значи да концепти који другде постоје, не постоје и овде и о једном од њих ћемо данас говорити. То је специфичан однос уранских и хтонских божанстава. За почетак кратке дефиниције. Хтонско је оно повезано за земљу такође и све оно што она носи – плодност, али и смрт (подземни свет), препорађање, богатство, руде и металургију, метамофрозе, подређеност годишњем циклусу, такође хтонско је везано за воду. Уранско је везано за небо и такође вечност, непромењивост, увођење реда, хармонију, поредак, јунаштво… Тема није битна само због академског изучавања нашег пантеона, него задире и у само питање српског (и шире словенског) идент
У свом претходном блогу о Рунама сам ничим неизазван поменуо оптужбу коју нисам добио, ону за секташтво. С обзиром да је тема била однос човека и заједнице, то ми је добро дошло. А сада ћу рећи нешто о ономе што сам чуо као замерку рунском систему, и бављењу истим. Причи да то није наше посветићемо се мало касније, а сада оно што се такође помиње у складу са тим - Њу ејџ . Тај појам може да значи разне ствари, и већ сам одговорио на једно таксативно дато мудровање . Са већином "оптужби" сам се чак сложио, мада не са свима. Како рече Хенри VIII - имали смо вегетаријанце у 15. веку, звали смо их сељаци. Али прилепком званим "Њу ејџ" жели се нешто дискредитовати као новотарија, обнављање нечега где нема континуитета, па самим тим губи вредност, етц. Континуитет може бити проблем ако инсистирамо на реконструкцији. Но ако са друге стране имамо да нешто прелази из А у Б, из Б у В... и тако све до Ш, макар и не било прекида колико је то Ш слично оном А, а представљ
Svako zašto ima svoje zato. Kad je bilo neko zašto da nema svoje zato!? Radovan III Ovde bi bilo pitanje zašto se uopšte ovim bavim, i "smaram" neke tekstom iz udžbenika logike. Dakle na ovo pitanje zašto , odgovor je zato što je deda čovek persona ... Zato što postoje danas neki koji sebe zovu "racionalisti", još vole za sebe reći da su humanisti, a drugi ih zovu neoateisti (i sve neki -isti ...). Pogledajmo prvu odrednicu. Zašto je pod navodnicima? U filozofiji odavno postoji podela na racionalizam (prednost se daje sudovima a priori ) i empirizam (prednost imaju sudovi a posteriori )... Neoateisti su pravi vernici empirijske nauke, a ipak oni sebe zovu "racionalisti", valjda lepše zvuči i rimuje se sa "branitelji razuma". No, pogledajmo kako empirizam po sebi stoji (nazivao sebe njegov zastupnik kontradiktorno racionalistom ili ne). Kada zaključke baziramo na empirijskim podacima, mi se u smislu logike kao nauke bavimo induktivnim metodo
Stara istina o prijateljstvu i smrti, bas kao i ljubavi. Pokojni Kim Arkali je napisao u scenariju za Poslednji Tango:
ОдговориИзбришиPaul : No, you're alone. You're all alone. And you won't be able to be free of that feeling of being alone until you look death right in the face. I mean that sounds like bullshit. Some romantic crap. Until you go right up into the ass of death. Right up in his ass. 'Til you find the womb of fear.