Sandman (Peskar)

Zanimljivo je prevoditi praktično neprevodivo, kako je Dejan Ilić preveo seriju, ranije naravno strip, kao Peskar. U svom tekstu on iznosi neke rezerve iz ugla nekoga ko je čitao strip. Ja nisam, bilo mi je bitno što sam čuo da ništa od filmova ili serija nije preduslov da bi se ovo gledalo. Marvel tako funkcioniše. Ilić kaže da se gledalac teško može identifikovati sa junakom, što je posebna tema kojom se sad bavimo.

Serija počinje tako što je Sandman uhvaćen od strane "nižeg maga" kako sam kaže (zapravo takmaca čuvenog Alistera, takođe "viktorijanskog gospodina" sa svime što to nosi). Prvu epizodu vidimo kako ovaj maltretira svog sina, dok zarobljeni Sandman na sve to ubedljivo - ćuti. Ćutaće i kad sin preuzme njegovo sužanstvo, on mu je ubio pricu (njegova uhoda i glasnik, gavran naravno) iako bi bilo kakva komunikacija mogla da ga oslobodi. Za to vreme čovečanstvu nije svejedno, jer mnogi pate bez snova, a mnogi (milioni?) su u "spavaćoj bolesti" ostali u snovima iz kojih se decenijama ne bude. Dakle, Peskar nije kooperativan ni zbog famoznih drugih. Jasno da je identifikacija sa njim - kao čovekom? - nije moguća. Ali Sandman nije čovek, već Večni, Beskrajni (ne ovo nego ovo - Endless). No obično ne biva da je superjunak ceo vek zarobljen u budnom stanju.
Ono što sledi, čim se on oslobodi, to je potrega za njegovim rekvizitima, a to su kaciga, pesak i dragi kamen. Zanimljivo je da njih ne drži jedan zao entitet, pa ni svaki predmet poseban, nego su oni sticajem životnih okolnosti - finansijski razlozi, ludilo pojedinca, završio u samom paklu - završili na mestima gde Peskar mora da se pomuči kako bi ih povratio (meni uvek zanimljiv glagol). Delovalo mi je da će to biti radnja cele sezone, ali ne, do pete sezone Sandman je ponovo u punom kapacitetu, čak i jači. 
Tu vidimo pripovednu strategiju koja, da tako kažemo, posećuje DC Comics mitologiju; mitologiju uopšte, kao i neku metafiziku; otvara filozofske teme. Što se tiče prvog tu je Džoana Konstantin koja mi se odmah svidela više od ranijeg, muškog, Konstantina kojeg je igrao čuveni Kijanu Rivs koga baš ne mirišem (The Take u jednom klipu komentarišu sam pojam red pill u fazonu da ovi nezadovoljnici, podrazumevano rasisti (kao da crnac ne može biti nezadovoljni muškarac?), ne bi smeli da se identifikuju ja Rivsom (Neo, Matrix) koji ima havajsko i koreansko poreklo - meni je on previše bled, u svakom slučaju belji od mene - ako smo neku pouku izvukli to je koliko je glupo u Srbiji se kaćiti na američke rasne nedoumice i bezumice). Šteta što Džoana ovde nije više iskorišćena. 
Tu su i tri suđaje (ako se već zamenjuju rodne uloge, što jeste zanimljivo, mogli bi to da budu muškarci), na kraju sama Smrt, kojoj ćemo se vratiti. Ako ima problema sa identifikacijom sa samim Sandmanom gledateljki ili gledaocu će biti barem swatki zmajić koji je morao biti žrtvovan kako bi Peskar mogao stići u Pakao, pa i novi gavran koji ostaje kao saputnik. Zmajić (gargojl) će se ponovo pojaviti, Sandman inače može da re-kreira svoje spodobe, što pojam umiranja u njegovom okruženju čini drugačijim. Slično drvetu Grut kod Marvela, koje ponovo raste od izdanka pa ga vidimo kao klinca.

Đavo, tačnije Lučonoša, ovde je zanimljiv(a). Nije ništa čudno da Luci golica maštu nekih, pa bude žena, on(a) to, uostalom, kao duh (da tako kažemo) može biti. Drugar je za njegovu Nebesku bitku (legendarni pre-biblijski sukob Boga sa pobunjenim anđelima) planirao da đavola igra Anđa iz mlađih dana - a i ko bi drugi, molim te! Ali to ima neki erotski, sado-mazo pristup. Ovde je Lučonoša fina gospođa, odmerenog nastupa. Ako ništa drugo originalno i dobro odrađeno.
Njen sukob sa Sandmanom je praktično mentalni - zamišljanje pojmova koji se međusobno bore, mada posledice mogu itekako da se osete i na fizičkom planu. U jednom davnom crtanom takav je bio sukob Merlina i Morgane.
Jedna od boljih je šesta 'bottle' epizoda, nezavisna od ostalih. Tu Sandman sreće svoju sestru - Smrt. Odlično odigrana, Smrt je zapravo veoma vedrog karaktera! Ali od onih koje posećuje samo je jednom vreme, kako bi se reklo (starost), tu su nesreće pa nije čudno da su njene "žrtve" (klijenti?) veoma iznenađeni i naravno nespremni. Ona je tu da im olakša, barem to pokuša... Setio sam kultnog filma Sedmi pečat u kojem Smrt (stereotipna, ali odlično odigrana) kaže za sebe da je neznalica. Ako ona ne bira svoje žrtve to bi morala biti - jer ne zna ono što je umirućem najbitnije, da li je tako moralo biti?
Međutim, smrt na sebi svojstven način odvodi i bebu u kolevci. Nastavak scene naravno nije veseo, oni tužno odlaze pre nego majka zatekne preminulo dete... Ako ona o tome ne odlučuje, tu nije nikakav problem, barem dok medicina ne reši takve situacije u potpunosti (što naravno da nije tema serije). Ali šta ako smrt ima neku reč o tome? Možda i onda neka beba tako mora okončati (kako rekoh dok se to ne spreči sasvim), ali da li je smrt bira. Evo već filozofskog problema koji vidimo zato što je Smrt omogućila jednom čiveku večan život, i to iz razloga sličnih opkladi. Naravno da se ovde na čudno neće ukazati, to ostaje gledaocu (show, don't tell). Ovaj lik, koji se sa Sandmanom sastaje svakih sto godina (od zanimljive 1389.) u istoj krčmi, kontra stereotipima ne želi da odustane od večnog života, ako tokom dugih godina zbog istog nekad i zažali... Poslednji susret Sandman će opravdano (zarobljen) propustiti, a onda je krčma prodata, što je danak profanom svetu...



Vratimo se izgubljenim stvarima. Dragulj koji ispunjava sve želje. Zanimljiv koncept u rukama ludaka, koji je tamo u instituciji završio zbog laži koje mu je rođena majka pričala, i ima izrazito negativan stav prema svakodnevnim ljudskim lažima i konvencijama. Usput ima i amulet koji obezbeđuje neranjivost, ali od njega se veoma lako oprašta. Ono što biva nije neočekivano - svet totalne iskrenosti kao antiutopija i haos - kad svako vidi ogoljeno šta drugi misle o njemu i, počevši od onih u istom restoranu, krene u destrukciju. Ali Sandman će u sitnim lažima videti nadu - ako u sebi i drugima vidimo potencijal, onda ćemo one s kojima smo poštedeti najcrnjih misli i sumnji.
Corinthian je veoma zanimljiv antagonista. Zanimjivo da je on gej (ako bismo to uopšte mogli reći - neko ko i nije čovek može da upražnjava određene aktivnosti, ali to ne znači da ih ljudski doživljava). Rekao bih, a nisam neko ko pasionirano prati reakcije, da to nije posebno komentarisano. Povodom Lokija imao sam jedan rant, a kasnije napornu raspravu jer mi je zasmetalo svojatanje. Na onovu samo jedne rečenice gde on priznaje svoju biseksualnost bilo je rekcija u smislu "eto, on je naš", dok je nekima silno smetalo. Moj omiljeni junak, Joe MacMillan iz serije Halt and Catch Fire je biseksualac koji zna da napravi problem onima koje sad zovemo homofobi. Međutim, on ne bira za prijatelje isključivo biseksualce ili LGBTQ... kako već... njegov najbolji prijatelj je heteroseksualni Gordon. Dobro je kad se ova različitost primenjuje neutralno sa principa junaka, koji može biti protagonista ili antagonista nezavisno od svojih sklonosti. Džoana kao pozitivan junak je lezbejka.
Corinthian je serijski ubica, kome je specijalnost vađenje očiju. On je kao takav idol "sakupljačima" (drugim serijskim ubicama). Kada spase jednog klinca vodi ga na konvenciju tih ubica (zamislite takav freak show) a tamo poziva njegovu nešto stariju sestru (vidi nastavak). On ni po čemu nije pokazao, izgleda niti nameravao da ovoj deci naudi, ali neko drugi jeste... Zanimljivo je kad kaže kako je zločine činio da bi se osetio čovekom, što odgovara Waltu Whiteu koji za sebe kaže da je kroz kriminal bio živ.

Poslednje epizode se vrte oko vortexa (naravno, taj entitet jeste tu da bi se oko njega vrtelo). Ovde je pad što zbog samog pričanja priče, što zbog glumice koja igra Rose Walker, a ona je baš u godinama kada se vidi postoje li glumački kvaliteti. Njen brat Džed je, međutim, odličan klinac. Vorteks samim svojim postojanjem ruši granice snova, što može biti katastrofalno po ceo svet (sve u vezi Sandmana je na kraju globalno) i ona bi morala biti žrtvovana.
Njen brat je zlostavljan u hraniteljskoj porodici (kako to u Srbiji zovemo) koja ga drži iz trivijalnog razloga - love. Odande ga vadi baš Corinthian kome je sestra Rouz potrebna zbog obračuna sa Sandmanom. Iz nekog razloga setio sam se jedne pričice. Gadna zima, jedan vrabac se smrzno, ne može više da leti, baulja on tako dok ga neko govedo ne posere. U toj balegi se on otkravi, obnovi malo snagu i već bi poleteo dalje, kad prođe mačka i odande ga izvadi i pojede. Koju smo pouku izvukli? Nije svako neprijatelj ako te govnima gađa, niti je uvek prijatelj ko te iz govana vadi
Dok se drugi deo propozicije odnosi na Džeda, prvi ne bi mogao. Decu vaspitavaš ako ih ne zanemaruješ (ili zlostavljaš), kritika pa ni žestoka, "gađanje govnima", nije nešto što je na njih primenjivo. Na koga bi bilo? Pa baš na Peskara koji ima drkadžijske sklonosti, kao i mnogi superheroji (Batman je tu nenadmašan). Da li bi Arkan bio živ da je bilo nekog da mu kaže "Ne, šefe, nista u pravu!" Jopet deo jedne priče, ali neću je ispričati ovde. Tu ulogu preuzela je ovde Sandmanova bibliotekarka, uz još neke koji mu ukazuju na vlastite greške. Još jedan kvalitet serije.
Ovaj deo je slabije urađen zbog Desire (Strast) koja je, na nivou stereotipnih očekivanja rekli bismo adekvatno, prikazana kao trandža (možda bolje reći drag queen). Još jedan (ili jedna) od rođaka Sandmana, u ovom slučaju antagonista. Sklon sam mišljenju da je neubedljivost ovog lika ne toliko zbog "identiteta" i toga šta bi istim (sa druge strane verujem da je Vilnev zbog političke korektnosti izbegao da se u njegovoj Dini i pomene sklonost barona Harkonena prema dečacima) koliko zbog nekog "zamora materijala". I autori serije su ljudi, pa možda nisu mogli da održe tempo do kraja. Mada jedanaesta epizoda, takođe 'bottle', je čuo sam odlična, ali ja je nisam gledao, radnja je dotle završena.
Iako sasvim solidno do odlično ostvarenje, Sandman je ipak daleko od savršenog. Problemčić je u nekim likovima, kako su urađeni, pa pomalo i u samoj glumi. Takođe, mada sam među poslednjima koji traže više akcije (i naravno efekata) u fantastičnim/superherojskim ostvarenjima - smatram da je ovde toga moglo biti bar malo više. Zato cliffhanger to obećava za sledeću epizodu,  a valjda i da ćemo videti više Lucija, Lucije...
Ivan Vukadinović

Ono po čemu je Sandman do sada bio meni poznat.




Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Вештачки кинески вирус

Архива 81