Бука и бес (одломак)

Како би изгледао роман писан из перспективе идиота? Тек недавно сазнах да је Фокнер извео такав експеримент. Једино појашњење је везано за оно што би и сами могли видети. Није вероватно да је он све реченице које је чуо могао разумети. Али их је чуо, па су оне записане. Као да се измењује прича у првом и трећем лицу...

У реду је то, рекла је Дилси. Мислим да ћу ја сад плакати. Мислим, Мори ће ми дозволити да мало и ја плачем с њим. 

Он се сада зове Бенџи, рекла је Дилси. Није ваљда већ истрошио име које је добио на рођењу, је ли.

Бенџамин је име из Библије, рекла је Кеди. За њега је то много боље име него што је било Мори. 

Откуд сад то, рекла је Дилси. 

Мајка је то рекла, казала је Кеди.

Ћути, рекла је Дилси. Име му неће помоћи. Неће му ни штетити. Људи који немају среће мењају име. Моје име је било Дилси откако памтим и биће Дилси и кад сви забораве на мене. 

Како ће знати да ти је име Дилси, кад је давно заборављено Дилси, рекла је Кеди.

Биће у Јеванђељу, душо, рекла је Дилси. Написано.

Можеш ли ти то да прочиташ, рекла је Кеди.

Не морам, рекла је Дилси. Они ће читати име уместо мене. Све што треба да урадим јесте да кажем овде сам.

Дуга жица је дошла преко мог рамена и ватра је нестала- Почео сам да плачем.

Дилси и Ластер се туку. 

"Видела сам те." Рекла је Дилси. "Аха, видела сам те." Одвукла је Ластера у ћошак, дрмусајући га. "Ништа га не узнемирава, је ли. Само сачекај да ти се татица врати кући. Што нисам млада као што сам била некада, уши би их из главе ишчупала. Затворила бих те у тај подрум и не би гледао ту представу ноћас, свакако не. 

"Јао, мама." Рекао је Ластер. "Јао, мама."

Ставио сам руку тамо где је била ватра.

"Ухвати га." Рекла је Дилси. "Ухвати га."

Рука ми се згрчена вратила и ја сам је ставио у уста а Дилси ме ухватила. Још могу да чујем сат како откуцава између мојих гласова. Дилси се вратила и ударила Ластера у главу. Мој глас је сваки пут постајао јачи.

"Донеси ту соду." Рекла је Дилси. Извадила ми је руку из уста. Мој глас је постао јачи а рука је хтела да се врати у моја уста, али је Дилси држала. Мој глас је био све јачи. Она је прскала моју руку содом.

"Иди у оставу и откини парче те крпе што виси о клину." Рекла је. "Ћути, сад. Нећеш да ти се мајка опет разболи јел' да. Овако, гледај у ватру." Отворила је пећницу, али моја рука није престала и ја нисам престао. Моја рука је покушавала да оде у моја уста, али је Дилси држала.

Обмотала је крпо око ње. Мајка је река.

"Шта је то сад. Не могу ни да се разболим на миру. Треба ли да устанем из кревета и дођем доле јер два одрасла црнца не могу да се брину о њему."

"Сад је све у реду." Рекла је Дилси. "Биће миран. Само је мало опекао руку."

"Поред два одрасла црнца, морали сте да га доведете у кућу да се ту дере." Рекла је мајка. "Намерно сте га расплакали, јер знате да сам ја болесна." Дошла је и стала испред мене. "Ућути." Рекла је. "Истог трена. Јесте ли му давали овај колач."

"Купила сам га." Рекла је Дилси. "Није из Џејсоновог сефа. Спремила сам му за рођендан."

"Хоћете ли да га отрујете тим куповним колачем. Рекла је мајка. "Да ли то покушавате да урадите. Никада нећу имати ни тренутак мира."

"Вратите се уз степенице и лезите." Рекла је Дилси. "Смирићу му бол за час и он ће се ућутати. Дођи сад овамо."

"И оставите га овде ако сви имате нешто друго да радите." Рекла је мајка. "Како могу да лежим тамо, кад се он дере овде. Бенџамине. Ућути овог трена."

"Немају где да га одведу." Рекла је Дилси. "Немамо више ону собу коју смо користили. Не може да остане у дворишту јер комшије могу да га виде."

"Знам, знам." Рекла је мајка. "Све је то моја грешка. Ускоро ћу ја отићи на онај свет, па ћете се ви и Џејсон боље сналазити." Почела је да плаче.

"Не помињите то." Рекла је Дилси. "Само ћете себи нашкодити. Попните се натраг. Ластер ће га одвести у библиотеку да се игра док ја не завршим његову вечеру."

Дилси и мајка су изашле. 

"Ћути." Рекао је Ластер. "Ућути више. Хоћеш да ти опечем и другу руку. Ниси повређен. Ућути већ једном."

"Овамо." Рекла је Дилси. "Престани да плачеш одмах." Дала ми је папучу а ја сам ућутао. "Поведи га у библиотеку." Рекла је она. "Ако га поново чујем, лично ћу да те пребијем."

Отишли смо у библиотеку. Ластер је искључио светло. Прозор је поцрнео, црно високо место на зиду се појавило, па сам пришао и дотакао га. Било је слично вратима само што то нису била врата. Ватра је дошла иза мене, ја сам отишао код ватре и сео на под, држећи папучу. Ватра је постала виша. Отишла је у јастук на мајкиној столици.

"Ућути." Рекао је Ластер. "Зар не можеш да прекинеш ни за трен. Овде сам ти направио ватру, а ти нећеш ни да је погледаш."

Твоје име је Бенџи. Рекла је Кеди. Чујеш ли. Бенџи. Бенџи.

Немој им рећи, рекла је мајка. Доведи га овамо. Кеди ме је подигла.

Устани, Мо... мислим Бенџи, рекла је она.

Не покушавај да га носиш, рекла је мајка. Можеш ли да га доведеш овамо. Да ли је то претешко за тебе.

Могу да га носим, рекла је Кеди. "Пусти да га носим, Дилси."

"Хајде, мала." Рекла је Дилси. "Не можеш ти ни буву да носиш. Иди и буди мирна, као што је рекао господин Џејсон."

Било је светло на врху степеница. Тамо је био тата у кошуљи дугих рукава. Начин на који је гледао говорио је Ћути. Кеди је шаптала.

"Је ли мајка болесна."

Верш ме је спустио и ми смо отишли у мајкину собу. Тамо је била ватра. Спуштала се и подизала на зидовима. Била је још једна ватра у огледалу. Могао сам да омиришем болест. Крпа је била обмотана око мајкине главе. Њена глава је на јастуку. Ватра није ишла дотле, али је сијала на њеној руци, где је поскакивало прстење.

Вилијем Фокнер, Бука и бес