Саксонска прича - Последње Краљевство
То последње краљевство заправо је Весекс, комад земље Енглеске који Викинзи Данци једино нису заузели и одакле је кренула "реконквиста" (која ни по чему није личила на ону шпанску). А шта би било да јесу? Па... ствари не би можда биле много другачије. Хришћанство би пре или касније постало државна религија, енглески језик би више личио на дански (што не би било баш сјајно), више би веза било са Скандинавијом него са Француском, могуће касније и више непријатељства или ривалства...
Како је ово дело урађено као прича главног (измишљеног) јунака у историјским околностима и међу историјским личностима, намеће се паралела са једном (код нас, у мом окружењу) много познатијом серијом - Викинзи. Разлози веће популарности могу бити што је ово прва (високобуџетна) серија која се тиме бави, име је сасвим експлицитно (иако не звучније од Последње Краљевство), па додајмо да је ово било на нашим телевизијама, преко кабла, па националној, док није свако имао Нетфликс или могао неограничено да скида с интернета...
Последње Краљевство је серија урађена према серијалу књига Саксонске хронике и то тако да једна сезона покрива чак две књиге. Како једна епизода траје у просеку (практично максималних) нешто мање од сат времена, уз бројне обрте може се рећи да си гледањем једне епизоде гледао цео филм. Мало ли је!
Ако бих поредио са Викинзима, рекао бих да она серија има више типских ликова - рецимо ратница, "обичан" Викинг који постаје краљ, његов завидан брат, његова жена која нешто мути и сл. И овде имамо тропе (клишее ал' на површини) као што су усамљени ратник/прогнани племић, краљ светац... али то је само приказ који видимо док нас заплет не увуче у развој ликова. Али ни ликови Викинга, колико се сећам, нису неубедљиви, далеко било. Много је већа предност ове серије њена историјска тачност.
Поменуо сам да би енглески личио на дански, али то је пројекција на основу каснијих догађања у историји Енглеске - норманског освајања, преко тога утицаја француског језика и културе, каснијих промена... У принципу, тадашњи језици - (англо)саксонски (староенглески) и старонордијски - се нису много разликовали и могуће да су се људи могли разумети без преводиоца. То је разлика у односу на Викинге где се демонстрира историчност тиме што домицилно становништво говори саксонски, док је наравно серија на енглеском, потребан је преводилац, али касније се те разлике губе. Овде је све на једном језику, мада се помиње да постоје дански и енглески (да ли су Саксонци свој језик тако звали?).
Можда је значајније чега овде скоро па и нема - самог помена Викинга. У The Last Kingdom до сада сам приметио само два помена у сасвим одговарајућем контексту који је нешто као глаголска именица. У првој епизоди прве сезоне, практично првој сцени каже се They came as Vikings; у првој епизоди друге сезоне Брида (рођена Саксонка, одрасла као већи Данац од свих) каже Viking is way of life, на шта јој краљ Алфред одговара - Viking is way of death. (Кад смо већ код историјске прецизности, овај дијалог ипак делује доста модерно) Изван ове две сцене, зову их како су их онда и звали - Данци. Користи се и такође Danes and Northmans.
Пре него пређем на ликове серије (тиме нужно и спојлере) истакнућу популарност па и неки значај који ова серија има међу људима у Британији, а о чему сам се могао уверити и у личном разговору. Серију је испрва радио ВВС који има неки углед (док се не баве спољном политиком), док је ту описан безмало настанак Енглеске. Даље од тога хронолошки би могао бити (скоро) сасвим митски Артур или краљица Бодисеја о којој мало тога знамо од окупатора - Римљана.
Главног лика анализираћу кроз нешто што је била моја вежба дијалектике, а не нешто што бих стварно помислио. Да ли је Утред Рагнарсон издајник?! По неким "данашњим мерилима" то би можда могао бити, у серији га неретко други сумњиче, док он сам (нарација) каже да је за Данце Енглез, а за Енглезе Данац - Destiny Is All!
Рођен као син саксонског племића, они који су му убили оца прихватили су га као својега иако је испрва био роб, његов ментор га је откупио и усинио, да би он сам био убијен, Утред син Утреда проглашава право на свој престо, али мора да бежи, пошто је међу Данцима осумњичен да је убио свог другог оца, одлази на двор у Весексу (последњем саксонском краљевству)... Прича чак и није много "оригинална", могла би се уклопити у херојско путовање, типично за бајке, митове и легенде.
Али вратимо се појму издаје, зашто бисмо га везивали за њега? Можда због промене припадности (и лојалности) нацији? Али појам нације није тада постојао у данашњем смислу, па ни лојалност у том смислу. Данци и Саксонци током серије ступају у међусобне савезе и међусобна ривалства (укључујући ту сукоб Утреда са узурпатором његовог поседа, за којег је он само Осберт - неко ко нема право на наследство). Да ли је у питању вера? Утред је два пута крштен, да би сматрао Одина својим богом, па онда се и од тога окреће... али о његовој (и осталој) вери биће још речи. Међутим (то видимо из речи малог Осберта) Саксонци се сећају да су не тако давно веровали у Одина и Тора, када треба да иду у raid и саксонски ратници без проблема скидају крстове да би то радили као Данци, и сл. Заправо они који заговарају ригидно (искључиво) хришћанство испашће негативци, док је код Данаца испрва однос према хришћанству не мржња него подсмех, кроз шта пробија неко страхопоштовање...
Дакле, пошто ни нација ни религија нису кључни, можемо једино видети да ли Утред дугује некоме оданост. Он је одан не толико свом рођеном оцу колико поседу Бебенбро и циљу да се освети и свој посед врати. Био је одан старом Рагнару, као његов син, али он је убијен. Био је и под обавезом лојалности према саксонском краљу Алфреду од једне године, па кад је година истекла кренуо је даље... Али у другој сезони (и дотле сам гледао) он је најзад принуђен да клекне пред краљем, постане му одан за стално, односно вазал. Видећемо како ће то ићи.
Краљ Весекса Алфред је на неки начин супротност (и као такав пре комплемент него антагониста) Утреду. Испошћеним изгледом пре личи на свеца него ратника и приметна је мања расправа са свештеницима који му не дају да једе месо. Али Алфред тешко да је неки канонски лик (било би занимљиво видети постоје ли у енглеском фолклору митови о њему као наши о Светом Сави). Овде видимо развијену политичку свест, која иде уз одлучност и довољно лукавства. Хришћанство није толико циљ по себи, колико симбол око којег се уједињује и који демонстрира снагу над паганским непријатељима. Али, што је можда занимљиво за оно време, не постоји тежња да се Данци буквално униште (истребе), него да се створи Енглеска као дом Саксонаца и Данаца, што више пута каже. Источна Англија после крштења пораженог данског краља Гутрума постаје Danelaw (хм... можда је то објашњење фразе "ослобођени непријатељ" коју имамо код Толкина, свеједно ми тај склоп речи и даље не делује много привлачно). Све у свему творац историје, рекли бисмо.
Занимљив је и лик Леофрича који има нешто од витешког посматрања света иако тад појам витештва (chivalry) није постојао (наравно, "ранији" Артур је средњевековна легенда). Код њега видимо лојалност на личном а не идејном нивоу - вероватно хришћанин, о томе не размишља много, а ни Данци му нису сасвим страни. Оданост не само према сизерену него и пријатељу, Утреду Рагнарсону. Његова одлука да се понуди за дуел уместо смртне казне Утреду ("па нек Бог одлучи") је изгледа стварно жеља да пријатељу обезбеди ратничку смрт, а не жртвовање за њега. Мада биће да је Леофрич био свестан да ипак ризикује... Нажалост погинуо у великој бици с Данцима, и није једини лик који је рано завршио.
Исеулт (Изолда), паганска девица-краљица "хришћанског" краља Корнвола завршила је скоро кад и Леофрич, а да се појавила само две епизоде раније. Неко би рекао нема малих улога, што би можда могло да важи, али сетимо се да је овде једна епизода заправо ко неки филм. Она је представљена као gwrach, што би у серији значило нешто као вештица (или боље рећи шаманка), док је иначе у велшкој митологији дух сличан ирској банши. Овакви духови тешко да су изгледали лепо као глумица на слици десно, али ни у старини није била чудна трансформација из застрашујућег у опчињавајуће - чега имамо и код словенске Моране. Но она је један од најпозитивнијих ликова целе серије, иако би је нужда терала на (по њој самој) страшне ствари - излечење једног детета главом плаћа друго - Утредов син за краљевог сина... Могућности предвиђања (смрт или не, што одговара изворној митолошкој причи) лепо су комбиноване са лечењем - магијом, да би од тога сама одустала тиме што одустаје од девичанства (погодите с ким). Хероина која би доста тога могла да понуди и у некој својој световној верзији тј. и без натприродних моћи... али одлука аутора била је другачија.
Кад смо код натприродног, додаћу мишљење пријатељице која ми је и рекла за ову серију (безмерно хвала!) да је то све "на граници", односно ми нешто "видимо" као натприродно јер су тако ти људи (актери) видели, а да заправо нисмо сасвим сигурни. Слично као у делима научне фантастике (Марвел рецимо) где некад имамо научно објашњење, а некад је питање да ли је ствар чиста магија. Или уосталом у неким другим делима која се баве древном историјом.
Брида, испрва Утредова другарица, касније и девојка, да би била жена његовог брата Рагнара је многима омиљен лик, док некима зна бити иритирајућа. Занимљиво да се за њу не поставља питање да ли је издајник, иако је као Утред рођена као Саксонац да би била највећи Данац. Ипак, за њу би се осим наглости (која уопште није страна ни Утреду) могла везати и накаква разложност. Да је Утред на почетку послушао, њему самом би било лакше, али не бисмо имали причу...
Пред крај нешто о вери. Утред никада није сасвим одбацио хришћанство, али никада није постао "прави" хришћанин, а не труди се ни да буде лажни. Он чак прихвата назив Утред Безбожни. Иако једно време Одина сматра својим богом, он и то превазилази... Ипак, тешко да би се овде могло видети затварање врата Валхале (или нешто слично) пред главним ликом, као што имамо у серији Викинзи (крај), јер је аутор био атеиста. Мада ни некаква "религија природе" којој Рагнарсон стреми није приказана као нешто што нема везе с модерним концептима. Ипак, идеја да "Бог делује на чудне начине" (па зашто не би и кроз пагане) заправо постоји од старине и она Утреду долази преко оца Беоке (још један мудар и занимљив лик) који га зна од детињства.
Ако је Утред на некаквом рационалном, па и здраворазумском пољу акције, еволуирао као ставовима које смо објаснили, свакако да и даље има проблем са контролом беса, што видимо кад убија поквареног свештеника који је венчао (преко представника!) његову актуалну љубав. Овај "брак" тешко да би могао бити важећи, али свештеник је ипак убијен. И није то једина ствар у којој му је поп радио о глави, његова завера завршила је тиме што је Утред једно време био прави роб, везан за весло дугог брода.
Краљ Алфред иако видљиво религиозан, не бежи од старих начина, када је на њих принуђен, када од тога зависи живот његовог сина, док се крију у мочвари. Касније се (као да тога није било) претвара у највећег заштитника хришћанства, али и ту је прагматичан, што видимо када Утред убија свештеника, "на светој земљи", како сам Алфред каже. Он га тад претвара у свог правог вазала. Могуће да је краљевска правда тако функционисала.
За крај нешто о самим борбама. Уочљива је испрва данска предност у методу, што је веома битна ствар (у својим ратним мемоарима Черчил је признао такву ствар Немцима 1940.) Реч је о тактици борбе са три реда штитова који штите комплетна тела, макар оних у првим редовима. Shield Wall који су користиле војске тог времена. Такав начин борбе (у којој имамо на крају гурање редова уз убадање мачевима) није био ништа ново - то су измислили Римљани. Утред обучио саксонску војску да буде ефикаснија у том начину борбе. Улога коњаника је секундарна - вође командују с коња (али не увек), такође и за препаде иза линија. Борбе бродовима немамо, мада се види велики значај бродова за брзо стизање у борбу или за логистику (запалити бродове непријатеља велика је ствар). Убиство непријатељског вође је најбитније, како је то у историји често било...
Иван Вукадиновић
А сад нешто "сасвим другачије":
п.с. Што се тиче анегдота о Алфреду, обавештен сам да их има и једна је приказана на крају прве сезоне.
Следи слика на којој видимо на штитовима симбол трикверту, прослављен у једној другој серији. Осликавање штитова било је посебна уметност, занимљиво је да су пагански Северњаци често имали крстове на штитовима. Ови штитови су саксонски.
Коментари
Постави коментар