Пространства - књига vs серија
Постљудски.
Била је то реч која се појављивала у медијима сваких пет до шест година, и сваки пут је имала другачије значење. Хормон нервне регенерације. Постљудски. Самооптимизујуће преусмеравање мреже? Постљудски. Секс-роботи с уграђеном псеудоинтелигенцијом. Постљудски. Била је то реч са реклама, без садржине и значења, и кад год ју је чуо, он је мислио само да људи који је користе имају ограничену машту о томе за шта су све заправо способна људска бића.
Сада, док је пратио десетак заробљеника у Протогеновим униформама до укотвљеног теретњака на путу бог зна куд, та реч је попримила ново значење.
Јеси ли уопште више људско биће?
Све што постљудски значи, буквално речено, јесте да више ниси човек. Ако се изузме протомолекул, ако се изузме Протоген, ако се изузме Дрезден и његове самољубиве фантазије о Менгелеу као Џингис-кану, Милер је сматрао да је можда одавно већ одмакао у томе. Можда је већ годинама био постљудски.
Џејмс С. А. Кори, Буђење немани (The Expanse)
Након гледања серије (свих шест сезона), која рекао бих није завршена, сматрао сам за сходно да почнем и са читањем књига по којима је рађена, просто да би видео како су неке ствари објашњене. И, судећи према првој књизи, нисам погрешио...
Први утисак стиче се листањем поглавља, па ћемо видети да (занимљивост) редни бројеви нису дати цифрама него словима, па онда иза две тачке иде Холден, Милер, Холден, Милер... Ко је гледао серију то му већ даје неке одговоре и то кроз питања - нпр. где је Авасарала? Има ту још ликова који би заслужили бар поглавље (заправо тек последње је Фред). Још је занимљивије оно што видимо читајући, а то је оно што ја зовем (у недостатку стручног имена) ограничење перспективе свезнајућег приповедача - та перспектива заправо не постоји, иако је роман у трећем лицу ми знамо само оно што знају, погађате - Милер и Холден (практично и екипа Росија, пошто Холден није неко ко воли тајне, док Милер не воли мистерије).
Друго што упада уочи је груб речник (не као Буковски, више као петпарачки романи) што се не може замерити, ако знамо да су ликови морнари свемирског мора, покупљени из војске (тј. "морнарице") или нижих слојева Земље и Појаса (код овог другог је ваљда нижи слој плеоназам). Наравно, то се не мења по себи кад им се прикључи пандур-распад Милер (како сам га већ назвао, и драго ми је што то не оста непримећено). Но ово се мења временом, како је све више акције, а богами и преиспитивања, за којег има времена. Кад смо код стила и језика, није тешко хвалити превод Горана Скробоње, који ваљда већ постаје стандард кад је научна фантастика у питању (или шта сам раније читао).
Треће што пада у очи, и друга јасна разлика у односу на серију, јесте акценат на атмосфери. Као и изостанак перспективе свезнајућег приповедача то је оно што се тешко филмује и ауторима серије се нема шта замерити. Да је атмосфера рађена као у књизи, имали бисмо серију сличну немачкој Das Boot. Има ту смисла ако рачунамо свемирски брод као подморницу, нешто где проводиш дуге дане (недеље, месеце) осуђен на смрт ако дође до продора спољне средине у унутрашњу атмосферу... Ипак тешко да се подморница икада напушта у ронилачком оделу, у серији акције ван бродова има на претек, у књизи не могу да се сетим примера... (овде Милер неће рећи како је "урбани Белтер" који "мрзи свемир"). Већ гледајући прву сезону приметио сам имплицитно одступање од реалности до које је ауторима (као и Корију) било стало - стичемо утисак да поруке некад стижу тренутно, док је за путовања морнарице до места сукоба потребно мало времена, иако то нигде није речено - у књизи су просто потребни сати за поруке, дани за нуклеарне ракете без посаде, где су људи недеље, месеци, а укупна радња могуће траје дуже од године. Наравно, ту је разлика између било које књиге и серије (или филма), ако се претендује на акцију.
Књига као медиј има још неких предности, уколико је могуће описати људе за које бисмо тешко нашли глумце, или би ефектима било релативно скупо нешто извести - Белтери су танки и главати, високи преко два метра. Привлачност је и ту могућа, па је Наоми Нагата описана као јужноамеричко - афричка комбинација код које се презиме може наслутити и у изгледу. Канда би било тешко наћи такву глумицу, мада и у серији имамо визуелно занимљиве мени драгу Роберту Драпер и посебно омиљену Камину Драмер. Њих у књизи нема, и ту долазимо до условно речено мана књиге (не треба размишљати о предностима и недостацима, мислим да је већ постало јасно да су стратегије приповедања другачије, нечега просто у једноме има, а у другоме нема).
Дакле, у првој књизи од јунака имамо Милера, посаду Росија о чијем се бекграунду осим Холденовог мало тога зна, Фреда 'Касапина' Џонсона из ОПА (Андеросн Доуз се појављује кад и Милерове полицијске колеге, не би се могао назвати ликом), Џули Мало углавном постхумно (као и у првој сезони), луди научник Дрезден, додајмо и оног клинца из ОПА - и то је то! И код ових јунака нећемо много сазнати. Нагата је била просто техничар на броду, нека прошлост из "терористичке" ОПА се не појављује (иначе у преводу АСП - Асоцијација спољних планета).
Иако нема много политике "као такве" у књизи се заправо сазнаје нешто више, или је кохерентније дато, па се лакше запамти. Тако већ више од века постоји Земаљско-марсовска коалиција, која ће се брзо (и рекао бих прелако) распасти, Церера на којој је радња је под њеном надлежношћу, мада је Земља "равноправнија"; но Земља се одатле повлачи након почетка рата Марса и Појаса, на њега се надовезује рат Марса и Земље - отприлике као у серији.
Још неке ствари су јасније из књиге него у серији. Рецимо занимљивост да Холден има осам родитеља (пет очева и три мајке, у серији је нешто другачије; како у роману немамо ни мало радње на Земљи, по себи ми није жао због тога, нећемо упознати мајку која га је физички родила). У серији није баш објашњено зашто, неки су у коментарима то повезивали са генетским побољшањима, као део трансхуманизма у серији. Али књишка стварност је нешто сасвим другачије - просто је: свако воли да има свог генетског потомка, а на Земљи има тридесет милијарди људи. Његова породица је добила субвенције за такву одлуку... Када сам то испричао особи која ми је рекла за серију, а није читала књигу, реакција је била: "Па они су гори од Кинеза, шта свако има право на 0,01 детета!" Таква је Земља у том столећу, тешко је имати симпатија према њој, још кад/док нема Авасарале.
Наравно да је у књизи опширније, али можда не ефектније (када си ограничен на мање речи, можеш се боље одразити) описана ментална романса (мислим да је добар опис) Милера и Џули Мао.
И ту долазимо до моје одлуке, када бих морао да се одлучим (наравно да не морам, ал' рецимо...) одабрао бих серију. Не само што тамо има толико много више нити радње, него што су оне идеално уклопљене, иако се на атмосфери нешто губи, рекох већ из којих разлога... Кад смо код атмосфере, оно што се у серији местимично види као недостатак хигијене у Појасу, овде је до танчина описано - када се не може истуширати и какав је осећај, како делује дуже излагање јакој гравитацији, каква је храна базирана на гљивама, "кобасице у којима има можда промил меса"... А што се тиче ликова, сасвим је могуће да ће их бити у наредним књигама, то ће рећи да је у филмовању (да не кажем серијализовању) доста тога пребачено у прву сезону у интересу радње. Силом прилика неко појављивање Авасарале (рецимо, али изгледа да ми је баш недостајала) би морало бити прошарано њеним сећањима на реаговање током кризе са Еросом, и сл. Тако би могло бити и са осталим ликовима.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар