The Northman

 "I Will Avenge You, Father. I Will Save You, Mother. I Will Kill You, Fjölnir." - Amleth

citat, naravno

Pre mnogo godina, humoristički sajt Harizma (koji odavno ne postoji) dao je "zvanični stav" povodom filma Dve kule (ili beše Povratak kralja). Bilo je tu orkovskih gaća i svačega, ali zapamtio sam sledeće: Kada neko obori mumokaila pogotkom strele u oko to nikome ne smeta, iako je fizički malo verovatno. Ali kad se Legolas spušta na štitu niz stepenice kao na skejtu i pri tom kosi Orke, to nekako ne čuči (iako je fizički izvodlivije). To prosto nije LOTR, možda je Hari Poter... Mada imam drugara kome se baš ta scena neverovatno svidela.

Northman (Severnjak) nije film fantastike, mada ima i takvih elemenata. I ovde nije bitna fizika (kao neko merilo "realnosti"), nego istorija. Kod iste znam reći da ako se (naši naravno) zvanični istoričari ne mogu dogovoriti koji je pokret pre manje od sto godina bio antifašistički, kako ćemo znati nešto što je bilo mnogo ranije?! Pa u ovom slučaju imamo izvor koji bi se smatrao verodostojnim.

Film je rađen prema legendi Amleth prema kojoj je Šekspir izgradio svog Hamleta (videćemo kasnije koje su razlike), a koja se nalazi u delu Saksa Gramtika Gesta Danorum. Što se tiče beleženja istorije moramo reći da je situacija tu dosta povoljnija od naše, balkanske. Katolički sveštenici koji su tamo misionarili su posvetili solidan trud beleženju priča i verovanja lokalnog stanovništva (nama su bitniji zapadni Sloveni čija je vera mnogo bolje dokumentovana nego ona južnih) makar da bi zabeležili "u koje su gluposti verovali", a verovatno i zato da bi se bolje borili protiv "praznoverica". Saxo Grammaticus bio je teolog i istoričar, blizak saradnik biskupa Absalona koji je kumovao uništenju Arkone. Pa on ipak nije smatrao da su prehriščanski preci bili budale, a posebno ne da istorija počinje prihvatanjem hrišćanstva, od čega i danas pate mnogi srpski istoričari. Beleženje ranije istorije postalo je patriotski zadatak...

Ipak, u novije vreme su se javili problemi u tumačenju. Naravno da one gluposti o rogovima na šlemovima niko više ozbiljno ne shvata, ni u umetnosti ni inače... Crna koža prosto izgleda lepo u borbi (vidimo na slici gore), mada u ovom filmu se često bore polugoli i u krznima, dok su se Vikinzi često borili u šarenoj odeći. Neka idealizovana slika, recimo u odnosu prema robovima, i danas se ozbiljno shvata i na to ćemo se vratiti. Što se tiče savremenih verskih sistema, ja jesam dovoljni poznavalac Runa da imam neki svoj sistem tumačenja, ali nisam stručnjak po ovom pitanju, pa uzimajte s rezervom ako napišem asatru ili tursatru. Pa ipak rekao bih, sa dosta uverenosti, da mnogi vernici svoj Asatru vide sasvim moderno i, da se ne lažemo, pod velikim uticajem hrišćanstva - samo što ovde nije Bog nego bogovi, i što ova verovanja smatraju dosta liberalnijim u odnosu na ono kako (uostalom oni vide) "mračni Sredjni vek". O svemu ovome mnogo je više rekao Arith Harger. Sve ovo pišem zato što mnoge kritike, i da kažem nerazumevanja filma, dolaze iz viđenja istorije i stare vere kako sam sada opisao.

Do sada je ko je zainteresovan uglavnom odgledao, ko nije neka što pre gleda (ako hoće u bioskopima - film se lagano povlači sa repertoara) pa onda nastavi sa čitanjem jer slede spojleri. Radnja filma je u suštini veoma prosta. Dečak Amleth nedugo po svojoj inicijaciji  prisustvuje kad mu ubiju oca (dakle, ovde nema sumnji kao kod Šekspira); beži morem gde ga neki drugi Vikinzi spasavaju i on se već odrastao sa njima bori u Rusiji (Gardarika); saznaje da će deo uzetih robova biti prodat na Islandu i on odlazi s njima, naravno da se osveti. Samu osvetu on ipak neko vreme odlaže, čak kao da se poigrava, delom zbog proročanstva da će morati da bira između ljubavi prema rođacima i osvete prema neprijateljima, a i zato što je ušao u novu vezu...

Već druga scena je inicijacija, što će reći test da li će biti prihvaćen. Test prđenjem i podrigivanjem mi se više svideo kao ideja nego ono testiranje u Dini. Uostalom, vikinški je način da ako mu je ruka zarobljena istu pre odseče nego da trpi bol; da bude pokretan umesto da čeka da neprijatelj dođe, pa onda ako uspe da ga zarobljen ubije (po sestrinstvu Geserita to bi bilo razmišljanje životinje, a ne čoveka).

Stavljanje ruke u ranu oca, pa onda osećanje njegovog srca (prikazano animacijom) i Drveta života je više neko moderno viđenje onoga što je bilo, nego nešto istorijski precizno. Ipak, reći ću da sam imao baš takve meditacije u okviru runskog kursa Raido - videti mrtve pretke kako vise na Drvetu života (u praksi tisovina, koja često raste na grobljima), pa i one koji će tek umreti sastavni je deo viđenja sveta. Ako niste već shvatili, poenta je da je smrt sastavni deo života.

Osvajanje slovenskog sela je kratka i realistična bitka posle koje sledi krvavi pir pobednika koji me podsetio na Konana (uopšte u ovom filmu ima dosta elemenata koji podsećaju), mada je i daleki podsetnik na ruski ratni horor Idi i vidi - ovde decu spaljuju u prostoj kući od drveta, tamo su nacisti, samozvani sledbenici boga Tora, spalili celo selo u crkvi. Naš protagonista Amleth ovde jednostavno okreće leđa stradanju dečaka koje bi moglo da liči na njegovo. On u tome ne učestvuje, ali se ovako dosta pilatovski ograđuje. Tek da znamo da on nije nikakav heroj u modernom značenju te reči. Antiheroj možda.

Bjork kao slepa šamanka? Možda ono što rekosmo - nema malih uloga. Meni je pomalo zanimljivo, s obzirom na raniji aktivizam ove pevačice, kako to da sad igra Ruskinju slovensku ženu (dobro, možda ona već priča kako je u tom filmu Ukrajinka). Za film je ipak mnogo važnije da li je njena pojava stvarna (u smislu tzv. objektivne realnosti) ili se Amletu prosto priviđa. Ona je inače u hramu Svetovida. Proročanstvo će se, naravno, na neki način ostvariti.

Bilo je zamerki na motivaciju glavnog lika koje ja prosto ne mogu da shvatim. Prvo mu se inicijacijom kaže šta bi trebalo da radi, onda vidi kako mu ubijaju oca (njega ne jure kad uzme čamac jer misle da je mrtav), veslajući ponavlja da će oca osvetiti, majku zaštititi, a ubicu ubiti i to ponavlja kad se kao rob vraća na Island - što se mene tiče, ne može biti nacrtanije.

Nešto o religiji u ovom filmu. Bog Frey je jednom s podsmehom opisan kao bog erekcije, što je naravno tačno. On je bog Fjolnira i njegovog klana, oni su zemljoradnici (a ne ratnici i ako su silom došli do poseda). To je bog ranijeg vremena (bronzanog doba). Freyr ili Frey se vidi kao bog plodnosti, žetve i mira, ali je kao i ostali ratničko božanstvo. On je kasnije dosta degradirao, pa su baš te ratničke funkcije preuzeli Thor i Odin. Kao i njegova poznatija sestra Freya (mislim da se u filmu samo jednom pominje) on spada u Vanire, koji su sa čisto nordijski Aezirima imali fajt dok nisu postigli dogovor. Vanire su često povezivali sa slovenskim elementom.

Zanimljivo je što Amletova devojka (kasnije majka njegove dece) veruje u bogove zemlje i mi vidimo takve invokacije. U filmu se odlično poigrava sa crno-belim i kolorom, mračnim (izrazito dominantno) i ponekad svetlim, a sve vezano za Olgu je svetlo. Ona bi mogla biti jedini pozitivan lik i nije čudo što jedina preživi. Ne postoji nikakva htonska veza izmeu njenih neimenovih božanstva i ovoga Freya. Ne u ovom filmu - Frey je prosto bog antagonista, njena božanstva bi mogli povezati sa ženskim principom (osim što su imenom vezana za tlo), a pre svega sa slovenstvom, što se vidi po invokacijama na nekom jeziku sličnom praslovenskom (poneka reč se može razabrati).

Neki dublji osećaj (naravno, Zlatno pravilo: Show, Don't Tell) je kako ovde vidimo načine ranijih bogova, Divova, a ne onih koji su nam poznatiji, kao što je naravno Odin. Iako se ni jedan Thursara ovde ne pominje. Ili je to prosto način na koji Eggers, poznat po tome da mu filmovi budu istorijski zasnovani a takođe i veoma uvrnuti, vidi stvari. Kada je radio Witch bavio se ne puritancima kako ih mi danas vidimo, nego onim Englezima koji su otišli u Ameriku. Ne znam koliko je ovo tačno, jedini sam za sada primer na kojem bih proverio, no povezao bih i sa muzikom - oni kojima je Heilung bolji bend ovaj film bi se trebao svideti, onima kojima je bolja Wardruna, možda i ne...

Nekoliko zamerki zbog kojih The Northman ne bih mogao staviti odmah do Konana (meni najboljeg filma), pomešano sa zamerkama koje ne stoje...

Onaj divljački kriket (ili možda hrkljuš, ako bi se šalili) mi deluje blago rečeno preterano. Sport sa "loptom", okruglim kamenom, gori od rolerbola ili gladijatorskih igara. Sa tim je ipak povezana korisna fabula - Amleth spasava svog mlađeg polubrata, tada već člana klana za kojeg se zarekao da će ga istrebiti. 

Uopšte odnosu prema robovima bi se moglo zameriti, ali da li... Slika koju smo stekli iz knjige Dugi brodovi ili serije The Last Kingdom (ovde dosta razblaženo u odnosu na Saksonske hronike po kojima je rađeno) je idealizovana, da ne kažemo zašećerena. Nije bilo nemoguće da ratnici zarobljenika prihvate kao (ipak ne baš savim) svojeg ili da sveštenici koji su bili u statusu roba na kraju preobrate svoje nove drugare. Ipak, ništa nije sprečavalo loše ljude (ili po svojim merilima i ne toliko loše) da se ponašaju baš onako kako je u filmu prikazano. Osim toga, ovi su zemljoradnici. 

Video sam i zamerke da ovaj film zapravo nije dovoljno brutalan. Problem je po njima da je Amleth suviše lako došao u situaciju da se osveti. Meni je bilo čudno što se on svojim novim gospodarima jednostavno predstavlja severnjačkim imenom (naravno ne Amleth) čime dobija nešto bolji status. Ono jes da niko ne misli da je on onaj za koga svi misle da je mrtav, ali da se ne sumnja prosto na drugog Severnjaka? Kako je postao rob među Slovenima i da li ima neke planove?! Realnije je kad Olga dobija povojniji status zbog svoje lepote i naravno kako videsmo planova gospodara s tim u vezi... 

Naravno da je čista glupost kad neko od Fjolnirovih ljudi prosto baci mač koji je Amleth stekao od draugra ("nordijski vampir", zanimljivo je njega ovde onesposobi, mada ne odmah ubije, pun mesec) u prostoriji gde on visi vezan na drvetu, pošto nije mogao da ga izvuče iz korica. Ako ima glupe scene u filmu to je prosto ta. Mada ni to nije toliko važno jer su Amletha prvo oslobodili gavranovi (naravno, Odinove ptice!), da bi ga spasila i iscelila Olga.

Biće da je najveća kontraverza, a video sam i zamerke, vezana za ulogu Nicole Kidman (naravno odlično odigrana) kao njegove majke Gudrun. Majka koja se tako jednostavno odriče svog deteta, sina?!?

Ja ne znam koliko je psihologija uopšte nauka, ali znam da se psihološko objašnjenje ne mora poklopiti sa racionalnim, mada je obično racionalizacija. Drugim rečima - ako je i postala luda, mogli bismo razumeti kako je to postala. Vidimo da ona godinama ima svoj život, kome je Amleth (za koga je mislila da je mrtav) prosto pretnja. Pretnja i njenom mlađem sinu, koga je ranije spasao, što stvara konflikt posle kojeg ona odlazi iza granice racionalnosti (njen sin Amleth prosto misli da je ona luda). I ne samo da ima novi život nego joj je on mnogo bolji nego kod Amletovog oca. Jer ona je bila robinja koju je on više tolerisao kad mu je rodila naslednika. Amletovo začeće je delo silovanja... Naravno da ona nema nikakav osećaj da Fjolnir nije tako dobar prema drugima, ali da li je takav osećaj bio raširen u ona vremena? Ni Spartak se nije borio za oslobođenje "svih robova". 

Rešenje je da junak ovde ubija majku, makar i u samoodbrani, što nije ono što se često viđa, a svakako se ne može podvesti pod bilo kakav Put Heroja. Ubija i svog mlađeg brata (onog kojeg je spasao) jer mu je ovaj skočio na leđa i ubadao ga nožem. Fjolnir ga onda poziva na dvoboj kod Vrata Pakla. Borba pored tečne lave podsetila me je na onu Anakina i Obi Vana - iz one su obojica izašli poraženi, a iz ove mrtvi. Sasvim šekspirovski.

U sklopu svoje taktike osvete, Amleth neke od ljudi ubice njegovog oca zakuca na drvo u grotesknom položaju. Sumnja prvo pada na hrišćanske robove jer "njihov bog je bio prikucan za drvo", ali to otklanja sveštenica (volva?) koja veli kako je reč o trolovskoj magiji. Koliko magije ima u ovom filmu? Neke stvari, kao što su halucinogene pečurke, svakako imaju naturalističko objašnjenje. Malo je teže objašnjivo ono kada Amleth zavija kao vuk (pošto ima inicijaciju bersekera) što izaziva ludilo psa kojeg gospodari moraju ubiti i još neke stvari. Često deluje da je neuhvatljiv, kao duh. Pomenuo sam susret sa "vampirom", odnosno utvarom, nemrtvim... Tu su i proročanstva ili vizije Bjork, sveštenika koji ga je inicirao, vešca, te njegovog naslednika preko kojeg Amleth komunicira sa lobanjom ranijeg vrača (eto i ovde lobanje kao kod Šekspira!). Nešto od ovoga možemo pripisati opseni, nešto baš i ne... Magiju sam već pomenuo, a više ću se njome baviti nakon sledećeg filma koji budem gledao.

Olga spasava vezanog pa oslobođenog Amleta, što podseća na ono kako je Valerija spasila Konana. Ona je tamo svesno platila cenu, a ovde je plaća on. Jer njemu je ponuđen izbor između ljubavi prema rođacima i mržnje prema neprijateljima. Vidimo da to nisu oni rođaci na koje on isprva misli (njegova majka, pre svega). Takođe, on se odlučuje za oboje, ali to naravno ima cenu. Katarzu tako stiče dok umire znajući da je dvoje njegove dece sigurno sa Olgom, takođe i videvši sebe kako ulazi u Valhalu.

Ivan Vukadinović

p.s. Ovom filmu je zamerana istorijska netačnost, čime smo se bavili, takođe i da je priča loše ispričana, što takođe ne mislim da stoji. Ipak ne da je autor pokušao da nešto proturi kroz ovaj film. Pogledajmo sada kako izgleda film koji je dobro urađen, ali sa jasnom agendom. 

Jotun

Mi smo iskonski svet

Svet koji si zatvorio

Iza zatvorenih kapija i zatvorenih vrata

Svet kuge i bolesti

Lepote i žestoke milosti

Mi smo besna munja

Vatra, velika lomača

Grmljavina plesa

Ludilo krvlju natopljenom bitkom.

Mi smo sve što pokušavate da izbegnete

Mi smo čudovišta i deve

Mi smo izopšteni i pouzdani

Mi smo roditelji Bogova

Mi smo i sami Bogovi

Vidite nas i vidite životinju

Sadioc

Iscelitelj

Povređeni

Strelac

Plamen

Majka

Otac

Ljubavnik

Hodač

Vatra

Led

Praznina.

Mi smo deo vas, ovog sveta

Mi smo njegovi neukroceni duhovi i najbliži srodnici

Mi smo Jotun

Sarenth (The Jotunbok)