Дуги бродови - период двоверја

Књигу Франса Г. Бенгтсона, давно штампану у бившој држави (Naprijed, Zagreb 1959) нашао сам међу антикварима на Сајму књига. И најзад је дошла на ред за читање, више ради релаксације (што је и оправдала), мада може се из ње понешто и закључити. 
Моја драга рече, пошто је прочитала са мном пар страница, да ту књигу као да је писао Викинг, и као да приказује "викиншке деведесете" (што је јасна алузија на нашу недавну прошлост, када су важила једноставна морална начела позната као закон улице). Заиста, није лоше видети како свадба без десетак мртвих није занимљива (код нас у крају то није свадба, то је свирање - Станислав у Радовану III). Како изгледа заплет пред типичну тучу, или како је боље умрети него дозволити срамоту, па да ти се сви ругају. Или што би рекли The Exploited - Death before dishonour
Овај свет није лишен осећаја за правду, тежње да се спорови мирно решавају (Тинг - скупштина Нордијаца, па ипак досадно је ако на тингу нема доброг двобоја, до кога дође ако се спор не може преговорима решити). Иако склони гомилању блага (што ће касније Викинге учинити елитом која некако и даље "влада светом", а у међувремену постадоше Нормани), барем главни јунак Орм није лишен великодушности, посебно према онима који су поштено радили за њега; док трговци (који нису Јевреји, појављује се у роману један Јеврејин који је углавном позитиван лик, него Готланђани, дакле исто Данци) заслужују презир и треба их избећи колико је то могуће.
Радња романа је једноставна, но богата... Орма нису повели отац и старији брат у поход, брижна мајка то није дозволила, пошто му је било тек 16. Други Викинзи, који се нису лепо провели у походу на Венде, пљачкају му стоку, пре него крену на Запад. Он интервенише, убија једног пљачкаша, али га вођа банде онесвести тупим делом секире. Вођа (Крок), закључује како младац има среће по три основа - избегао је копље, човек кога је убио нема никог блиског да га свети и секира га није убила иако није имао шлем. Срећа је значајна у викиншком свету, па Орм долази на место убијеног да весла. Добија чак и свој мач, мада ће тек кад се покаже дружина одлучити да ли је роб или њен члан. Убрзо ће Орм постати пуноправан, а када у арапском ропству Крок настрада, постаће и предводник (у почетку робова на галији, но срећа им се убрзо осмехнула). Авантуре ће водити Орма и дружину од Андалузије (Шпаније) до руских степа (иза Кијева). Ту је и Енглеска као омиљена мета похода, и догађаји код куће. Појављују се праве историјске личности, као што су Алмансур (Алманзор), Етелред и Харалд Плавозуби
Вредности Викинга у овом роману обилују неком варварском логиком, коју бисмо тешко могли оспорити. Видевши Лондон Викинзи се чуде како толико много (чак 30 хиљада!) људи може живети не дотакнувши плуга ни мотике. Онда се они мудрији досете да су ови лукави, и знају како да опљачкају сељаке око себе. Зато је правда да их храбри морнари посете. Побожан свет је свештенике који су пљували богове и причали о миру окачио о дрвеће као жртву Одину. Мање побожни су их лепо примили, па онда их продали за даброва крзна... Пошто је испричао шта се догодило хришћанским свештеницима и чуо речи бискупа како су они сад одмах до бога, где уживају почасти, Викинг каже да су онда боље прошли - јер да су остали живи код Швеђана би били робови... Јасно је да се таквом народу "хришћански наук" није могао директно дати, и тако долазимо до лукавства попова и стварног погледа на свет првих хришћана међу Викинзима.
Што се тиче двоверја код нас (у Србији данас), већ сам рекао зашто нисам двоверац. Рекох тамо да ми овај синкретизам, по себи, није лош, а таквим не сматрам ни овај историјски период. Бар је ова једноставна вера, која је имала "Христа" углавном као бренд, била боља од онога што је касније дошло озбиљнијим схватањем Библије или још горе теолошким расправама и каснијим рационализацијама и релативизацијама сопствене вере. 
Мада је све то дошло као увод у касније духовно пропадање, такође је тада прихваћено хришћанство спречило развој који би код северних Аријеваца нужно градском културом водио у филозофију и развијенију религију (што смо имали код јужних Аријеваца - Грка и Индуса). Но, код ових на југу је даљи развој такође имао декадентне црте. Али вратимо се оном описаном у књизи.
Сам начин обраћања, занимљиво, није укључивао некакве грехе пред којим би се Викинзи покајали (а из хришћанске, макар новозаветне перспективе таквих је итекако било). Бенгтсон не види пропагандно историју, као што то чини Кравчук у руском филму Викинг. Уосталом, нису као данашњи нововерци (рецимо, следбеници чика Мирољуба) давни хришћански мисионари причали паганима како ће се роштиљати у паклу. И штета што је тако, да су били у старту арогантни, данас би било више вере у бесмртне богове. Христ је нуђен као неко ко доноси бољу срећу, што је код Викинга имало несталан успех (јер многима хришћанство баш и није донело срећу, пошто завршише као робови). Обраћање народа ишло је од самог врха (краљеви и властела, где спада и Орм), што се у роману види, мада није објашњено...
Уместо тога видимо како су ишла конкретна преобраћања народа. На пример, када се путујући забављачи из Ирске појаве на свадби (која је зачудо прошла без тучњаве) они кажу како су се заклели да неће пред некрштенима наступати. Народ који пре тога није хтео ни да чује да пређе у хришћанство (па да им се "сви смеју", што рекосмо може бити и горе од смрти) сада је нестрпљив да што пре промени веру, па да гледа представу. Бискуп покушава да им каже нешто о хришћанској вери, али су реакције нешто у стилу попе не смарај, дај обави шта имаш па да гледамо шоу
И поред негодовања истог попа, Орм ће својим синовима дати да лизну посољени мач, тог сујеверја се не одриче, и ту поповска просто не може бити последња. Логично, јер у та времена није било инквизиције, а пре су попови могли да страхују да неће постати жртве насиља. Занимљива је и сцена кад Ормов брат, који се домогао куће пошто је пре тога ослепљен, смрскане руке и одсечена језика седећи на реци начини знак крста здравом руком, а онда одмаршира у дубине... Иако практично самоубица, сахрањен је на посебном месту, Орм његов чин оправдава, а реч свештеника и не чујемо. 
Иначе, све ово се дешава око хиљадите године, кад миленаристичке наде подстичу преобраћења, јер свештеници (мада не са претераним успехом) причају како ће бити јао онима који се на време не определе за "божију страну". Но, 1000-то лето господње је прошло, а хришћански краљеви (Харалд, и краљ Норвешке који се узгред помиње) су претрпели поразе, па ове наде сплашњавају.
Посебна прича је свештеник (магистар) склон да згреши пред женама, што води у три греха који су му предсказани. Најтежи, трећи, починиће кад упадне у пагански обред плодности и убије (?) свештеника, те заузме његово место бајајући са крстом. Пресуда тинга је да он остане на његовом месту. Тамо ипак не шири хришћанство, јер почиње да верује у северњачког Фреја. Мада ће његови каснији чинови помоћи да се обрати један од скептичнијих Викинга, Ормов друг Токе...
А онај ирски забављач је завршио код Печенега, где је захваљујући свом умећу постао поглавица. Недостатак хришћанства код ових варвара (горих наравно од Викинга) му много не смета, јер га гледају као у бога. Више му смета немогућност да некога обучи довољно да настави његов занат, мада ће плесачице које је обучио задивљавати чак великог цара у Миклагарду (Константинопољ), кад их тамо пошаље поглавица свих Печенега.
Све у свему, роман који се може читати ради забаве, а и да се понешто научи, помало и размисли...
Иван Вукадиновић

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta