Savet mladoj generaciji (putovanje kroz vreme)

 Savet mladoj generaciji


Šta bi bilo kad bi bilo, alternativna istorija, povezana je sa putovanjem kroz vreme, tačnije prošlost. Naravno, može se samo pomisliti šta bi bilo da je nešto drugačije, ali samo korak dalje je šta bi bilo da se JA vratim u prošlost i promenim je. Samo kad bih bio u posedu takvog alata, a šta ako slučajno dođem do toga…


Nekad se takav paralelni svet čak i sanja. Jednom sam sanjao da su u tzv. Vizantiji (Istočno rimsko carstvo, Romejsko carstvo, čak i Grčko carstvo, samo ne „Vizantija“ da si to rekao nekome u 12. veku ne bi znao na šta misliš) pobedili ikonoborci. Valjda Amorijska dinastija, ako se dobro sećam istorije… I onda bukvalno pomislim, sada ću reći do reči šta sam pomislio u snu – koj će mi kurac onda ove ikone na zidu. Sada se nikad-izvinjavam u dva smisla: literalnom i teološkom. Prvo, neće ovo dobiti NIN-ovu nagradu, pa da mi neko zamera psovke. Zbirke priča to ne dobijaju. Drugo, kao monista smatram da ista pravila važe prirodom u različitim oblicima, pa treba da važi i isti rečnik. Ako mi neko ne može objasniti kako vidi „natprirodno“, ako ne na nivou mislim-baki-sine, onda barem jezikom koji koristi na pijaci, a ne „crkvenoslovenskim“, džaba mu sve. Toliko o tome, uostalom ne znam kakav bi svet bio da istočni hrišćani imaju svoj protestantizam, kao što imaju zapadni. Što ono kažu – košulja je bliža od kaputa – pa ne bismo li povratkom u prošlost nešto izmenili za Majku Srbiju?

Jedan naš pisac, koji se mnogo više „proslavio“ kao loš političar, ubacio je u svoj roman onu nimalo originalnu ideju o tenkovskoj brigadi u Kosovskom boju. Pa to smo ko klinci zamišljali! Uz to je i nepotrebno, i zašto se zamarati sa logistikom transfera. Mnogo bi bolje bilo vratiti se pred mnogo bitniju Maričku bitki i reći Mrnjavčevićima da samo ne treba da jebeno proslavljaju pobedu i opijaju se pre nego su zauzeli Jedrene i izgnali Turke. I mnogo šta bi bilo drugačije… Ali kako je košulja bliža od kaputa, majica je bliža od košulje, a vele da čovek menja svet tako što menja sebe. Pa ajde onda da se vratim u prošlost i …

Ima ona epizoda X Files serije kad je antagonista čovek koji jedino ima neki mišić da menja face, uzme tuđi lik, a razvio je i socijalne veštine da može ući u ulogu. I naravno on mlatne Moldera, postane „on“ i smuva Skali (u tom delu serije još nisu bili u vezi). Kada ga pobede on je u zatvoru i pozove čuveni par detektiva, pa će reći Molderu (koga ni majka ne zove po imenu – Fox – kao što ni Marića niko ne zove Milomir) „Ja sam rođen ko gubitnik, ali ti si odabrao to da budeš. Get a life!“ Drugar je ovo komentarisao rečima – e što neko ne uzme moj lik pa da mi kaže šta da radim!


I tako… nekako sam došao u posed onoga što bi na ingleškom zvali orb, mogao bih reći sfera, ali reći ću jabuka. Na veliku jabuku i liči, mada bi nekom u prolazu moglo izgledati kao fudbalska lopta ili prosto neka igračka. E ta stvarčica omogućava putovanje kroz vreme! Iz navedenih razloga sam pomislio da ne počinjem sa promenom domaće ili svetske istorije. Nego da promenim nešto u svom životu. Ali onda bih morao nešto posavetovati mlađu verziju sebe, pošto ovo sokoćalo ne podmlađuje – ne mogu postati trideset godina mlađi, pa nešto sam uraditi. Moram odigrati ulogu onoga ko je reko Molderu šta da radi…

Da bih to uradio moram da zaboravim sve konvencije davnih naučnofantastičnih dela u kojima se putuje kroz vreme i nikako ne smeš sresti sam sebe ili „razgovarati sa sobom“. U novijim serijama nije tako, što sam jedva prihvatio. Ali u stvarnosti šta mogu – da banem u osamdesete i klincu samo kažem „Ja sam ti“ (što mnogo lepše zvuči na nemačkom)?! Rekao to ili ne, moram delovati izrazito taktično, izbeći paniku kod „subjekta“ (a to sam ja – tinejdžer) a sa druge strane biti dovoljno uverljiv da bih postigao efekat – reći mlađem sebi da smuva Anu, kad već ide kod nje na gajbu, a ne samo tamo da sedi. Odavno nisam zaljubljen u nju, tek ponekad pomislim gde li je sada, poslednje vesti pominjale su neki grad u Nemačkoj, nisam čak ni preterano radoznao kako bi bilo da sam stvarno bio s njom… Ali nešto bi se valjda promenilo, imao bih više samopouzdanja, kako to kažu psiholozi, drugačije bih razmišljao u odnosu sa ženama, čak i sada. Uostalom, zar ne vodi sve poreklo od prošlosti, zašto da je samo „osvestim“ ako je mogu promeniti?!

Znao sam da je bio avgust, nova školska godina je trebalo da počne, osmi osnovne. Koji je tačno bio dan naravno da nisam znao. A bilo je izrazito potrebno da znam, neću valjda visiti deset dana za redom, tamo u tom vremenu osamdesetih prošlog veka. Nekako sam primenom runa i tarota saznao, naravno da se nisam mogao samo setiti kog tačno dana sam banuo kod svoje velike simpatije, jedno vreme opsesije… I tako, vraćen u nešto drugačiji grad, razlike u naselju su se videle ali ipak nisu bile prevelike u odnosu na vek koji sam ostavio, sedeo sam na jednom od Mirijevskih brda na kojima su soliteri, a u jednom od njih stanovala je Ana. Uskoro će se mlađi ja pojaviti, treba mu samo reći, ali šta!?


Da ne bih o tome razmišljao, što može samo dovesti do „blokade mozga“ – a čekaj, kako to da se nisam još pre polaska na put kroz vreme spremio za svoj veliki nastup pred sobom!? – krenuh da razmišljam o drugim stvarima, putu do Mirijeva i slično. Nekako sam se stvorio na gajbi gde sam odrastao; dobro da tad odmah nisam video sebe mlađeg tri decenije, za to je teško pripremiti se… Iskrao sam se iz stana i krenuo na istu destinaciju ko i mlađi ja, dok se klinac još tuširao. Bus je bio kao što su krševi gradskog prevoza i danas, sećam se da sam i onda takvim išao do predgrađa. Tada su izgleda svi bili takvi i to nikome nije smetalo, sada ima novih mada se rasklimaju posle pola godine na ulicama velegrada. Niko nije znao za klimu u busu, a ni po stanovima, uzgred. Bilo je vruće iako tek prepodne, pre nego sam krenuo u prošlost sećao sam se kako je bilo tog dana. Otvorila mi je vrata, ja ušao, vrućina mi nije smetala, zapravo  dobrodošla jer je Ana imala samo majčicu i šorc. Pa šta da nosi po vrelom letnjem danu? I tako, sedeo sam tamo – i ništa! Kao da sam bio zadovoljan svojom hrabrošću da uopšte dođem. Tako je bilo i u narednim decenijama, jedino bih nešto uradio ako krenem u fazonu pukovnik il’ pokojnik ili ako baš dobijem znak velik ko vrata. 


Iako nisam pristalica slušanja muzike na slušalice izvadio sam vokmen, koji sam nabavio da bih bio u skladu sa tim vremenom. Ubacio sam kasetu Stinga… o, kako je dobro odigrao Fejda-Rautu u Linčovoj Dini, dokaz da nema malih uloga. Počela je da se vrti stvar Every Breath You Take. Pomislih da sam možda pogrešio vreme. Pa s Anom sam bio i u srednjoj školi, možda bih mogao posavetovati sebe u nekom kasnijem formativnom dobu odrastanja… Recimo kad je dobila keca iz muzičkog, pa počela da drhti i plače. Mogao sam je utešiti, ovo-ono… Tada sam joj već bio dosadan, ali suze, makar i zbog ocene, znače neko pucanje oklopa. I umesto da iskoristim priliku ja otrčim do ortaka da se blesavim sa njim. Kao da sam opstruirao samog sebe. Mogao bih iskoristiti i ekskurziju. Jes da su nam u srednjoj ekskurzije bile sranje, ali bilo ih je. Ali ne, probleme sa svojom psihom, a ovde je samo o tome reč, treba rešiti što ranije. Treba delovati sad i ovde!

Krenuo sam da se spuštam niz stepenice, vreme je da smislim šta reći samom sebi, pa uskoro ću doći, mislim mlađi ja će doći ovde… Ali misli mi ponovo odlutaše na drugu stranu. Šetam se tako sa onom velikom jabukom i razmišljam o tome kako se ne sećam da se ljubim sa Anom, da radimo šta klinci rade kad su u vezi. Ne sećam se ni nekog čilagera da mi je rekao nešto kada sam otišao kod nje, rekao mi on da je on ja ili ne… Kroz maglu se sećam tog dana kada mi je otvorila vrata, a ja tamo proveo neki sat. Kroz maglu se toga sećam i ničega više. Da se nešto dogodilo, pošto se sećam svoje prošlosti, sećao bih je se drugačije. Ali zašto bih onda išao da nešto promenim?! Paradoks, kaj ne… izgleda da još nisam shvatio kako se igra ova igra. S tim mislima spotaknem se i tresnem niz one stepenice, jabuka počne da odskakuje njima i…

Kao da nisam ni izgubio svest, samo sam onako ugruvan ustao i video da je okolina nešto drugačija. Neka kuća, objekat kako kažu, koje nije bilo tamo… Uzdao sam se u to da sam se vratio tačno u vreme iz kojeg sam krenuo, čvrsto odlučivši da nikoga ne pitam koja je godina. To je ipak glupo, tako pitati. Neka devojka me upita treba li mi pomoć, rekoh da ne. Neupadljivo uzeh onu jabuku koja se otkotrljala. Verovatno mašina i dalje radi, mada filozofska pitanja promene prošlosti ostaju. Najradije bih je bacio u kontejner, ali ko zna šta ako neko uzme, ode u prošlost i promeni je sa namerama drugačijim od mojih. Možda onim koje nisu benigne. Bolje da je zadržim kod sebe. I jednom otputujem u 1371, zašto da ne.

A svoju prošlost ću izgleda morati da osvešćujem, a ne da je menjam…

Ivan Vukadinović

Inspiracija - Dark, si claro!


Коментари

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Уранска и хтонска божанства

Вештачки кинески вирус