Mijazmični predeli

Nesnosna vrućina je krčkala sve što je disalo vazduh tog ekspres-lonca čiji ventil samo što nije propištao i najavio eksploziju toplih urbanih govana pod jakim pritiskom. Niš je ključao.

Dejan Sklizović, Gurmanov greh (Mijazmični predeli)

Koncepcija početka ovog teksta je možda pogrešna, jer zasniva se na sećanju. A koliko se sećam Dejan Sklizović je svoju zbirku priča najavio kao nekakav udar na političku korektnost. Bilo mi je to zanimljivo jer nailazio sam kod njega dosta komentara, nekad ulazio u rasprave, sproću onih koji se obično predstavljaju kao borci protiv političke korektnosti (jednostavnije kako ih neki zovu "desničari" - jedan je koliko juče reko da je cenzura iz raja izašla, a povodom satanizma, čega bi drugog...). Onda budi radoznalost kad već neko za sebe kaže da je politički nekorektan, ima li opravdanja u stvarnosti? S obzirom na ono što znam o autoru operativna predrasuda mi je bila da on dobro piše, ili barem ima u svojim pričama zanimljive ideje (ili ako vam je lakše pretpostavka - zbog operativnih predrasuda teško da ću ikada reći da Jelena Bačić Alimpić loše piše, pošto je sva prilika da je nikada neću čitati).
Udar na političku korektnost? Pa javljala se ona pod raznim imenima i oblicima, pa ne postoji onda ni monopol na nekorektno. Ovde imamo kanibalizam (da me je neko pitao rekao bih najstariju i najjaču inicijaciju) i nekrofiliju - nekad u pričama spojeno, nekad razdvojeno. Ima i dosta stvari, da ne krijemo pornografskih, koje bi izazvale i onu sada uobičajenu definiciju korektnog. Uostalom, u ljubavi, ratu i marketingu sve je dozvoljeno - pa i nazvati sebe nekorektnim.

Zanimljiv za razmatranje je i predgovor u kojem, u skladu sa svojim ideološkim stavovima Sklizović povezuje kosmički horor i demaskiranje kapitalizma. Zanimljivo s obzirom da bi se spiritus movens kosmičke strave, naravno H. P. Lovecraft, mogao svakako nazvati samo ne naprednim - ni u svetski uobičajenom, ni u ovom nažalost-našem srpskom smislu. Svi znamo da Lovecraft svoj rasizam uglavnom nije ni krio, ali kako već rekoh stavljati ovu sve samo ne monolitnu (nekontradiktornu) ličnost u neke fioke jeste jalov posao. Ono što kod Velikana stoji (a dok niko zbog toga nije direktno stradao možemo govoriti i o opravdanju) je sledeća linija koja ga je načinila tako velikim: bogohulna bastardizacija čoveka s entitetima - strah od rasnog mešanja - strah za vlastiti integritet u telesnom i mentalnom smislu. Tako vidimo uviranje od naučne fantastike (koja je "mi žanr") do horora na ličnom nivou (dakle "ja žanr"). Onaj srednji nivo možemo se praviti da ne postoji, ali itekako je postojao - kome je do zabave može pročitati njegov esej o mačkama i psima (danas bismo tako nešto mogli naći na Onionu, al sigurno da se ne pomene n-word).

Sad, kad već imamo trijadu (dijalektika, naravno) možemo stvari posmatrati drugačije. Ostaje nam kosmička (nad-prirodna) dimenzija i ona lična, a u društvenu između možemo postaviti bilo šta aktuelno, pa zašto ne i svoje socijalističke ideje u post-tranzicionoj Srbiji (huh! zvuči smorno, ali ne želim antireklamu, pa nastavljam dalje). Osim toga, primećujem stvari kojima je u svom ključu Sklizović unapredio ovaj žanr kosmičke strave. Recimo, malo je uspešnih ekranizacija Lovecrafta, a česta greška nastaje prilikom prelaska na telesni horor, koji je neminovan ako baš nemamo neke trenutne pojave na kataklizmičkoj skali. Prečesto se dešava da telesna mutilizacija, koja je kod H. P. Majstora normalna pojava (i rekosmo od kojih strahova dolazi) deluje u filmu samo groteskno, strašno više ne, a možda ni smešno. U Mijazmičnim predelima je to rešeno gomilom seksa, koji je nekad obostrano-dozvoljen a nekad jeste prema onom woke - nekorektan. Imamo i razgovore posle seksa, ili u intervalima između, što je nešto u čemu se (svako?) može pronaći. A kad smo kod razgovora...
Lovecraftovi junaci retko kad razgovaraju, a kad već "razgovaraju" događa se da je to više buncanje. Dva su razloga za to - prvi se tiče samog pisca koji nije bio ekstrovertan. Ali je voleo da se dopisuje (njegova prepiska sa Hauardom je legendarna), pa onda često se njegov karakter (u prvom licu) izjašnjava kroz nekakvo oproštajno pismo poslato nekom srodniku ili "čovečanstvu". Drugo, protestantska sredina engleskog govornog područja je sasvim aktivno radila na suzbijanju svega onostranog (srpski: spaljivali su veštice). Na to se nadovezala tradicija sekularizma, pa su bilo koje nenaučne ideje osporavane dotle da bi nekome bilo sramota da o tome govori. Osim u krugu nekih tajnih društava - posvećenika. Tako da tamo nije uobičajeno da ortaci uz gajbe piva (tog univerzalnog eliksira) raspravljaju o tim stvarima, i na ličnom nivou, odnosno kao tumačenje nečega što se nekom od njih dogodilo. Ako se pomene neko tajno društvo, neka deklarisana ezoterija, to je naravno u sprdnji... Nadam se da ne moram objašnjavati zašto smo mi Srbi (i naravno Vlasi još više) s magijom na 'ti. Naravno, danas kad se piše prirodno je da se pomene da se nešto našlo na internetu, društvenim mrežama, poruci stigloj preko smartfona, etc.
Tako da u ovoj zbirci imamo sa kosmičkim hororom pomešan onaj telesni, onda dosta akcije, negde u postapokaliptičnom sajber pank fazonu, dosta toga namerno grotesknog i slično. Tako se ogoljuju konzumerizam (ne materijalizam, Sklizović je ipak filozofski potkovan) i socijalna nepravda, dok se na drugom kraju uzdižu borci protiv istih, makar njihova bitka bila (kosmički) uzaludna...?
A sad će biti malo spojlera.

Veliki pljusak je najduža i možda najmanje uspela priča, mada je u suštini sasvim solidna. Ovde već imamo datog Antanaklasa, što bi bilo ime entiteta, kako sam proverio dolazi od stilske figure. Zanimljivo, zar ne... Upoznajemo se i sa inspektorom i još nekim ljudima koji će se pojaviti u nekim drugim pričama.
Radnja je dobrim delom postavljena kao procedural, a deluje mi da tu nešto nije baš najbolje. Mada ja nisam preterani ljubitelj tog žanra, pa ni stručnjak za isti. Možda je pre problem u nategnutosti same postavke po kojoj je neophodna krvna žrtva kako bi pala kiša, a time se spasila (poljo)privreda, što se previše otvoreno kaže iz usta same gradonačelnice koja je adeptkinja (iz nekog razloga sam je zamišljao kao ono đubre koje je sad na čelu Niša, mada đubradi po Srbiji ima svuda, a neka su posebna na svoj način). Naravno, ljudi jesu žrtvovani bogovima, i mračnijim silama, kako bi se sprečile kataklizme kosmičkog porekla (a katastrofalna suša jeste to po svojoj prirodi). Samo ne treba zaboraviti kako se to kod nas rešava - zaduživanjem. Zašto bi neko na vlasti štedeo, pa izvodio neki vudu uštede radi, kad može da baca darove iz helikoptera...
Meni je zanimljivo to što je Lavkraft (kao i neki drugi pisci horora) uglavnom klimatski agnostik. Klima je u Novoj Engleskoj takva da su leta blaga, a zime nešto jače, a horor obično ne ide sa belinom (nevinošću) snežnih predela. Osim ako se radnja ne dešava na Antarktiku. Tako da u većini horor priča, romana ili filmova možemo da računamo na izvitopereno proleće, propalo leto ili jesen sumornu (mada ne i hladnu). Ovde vidimo direktan udar vrućine kao katalizator ubrzanog propadanja (što ona svakako jeste). Ili izazivač eksplozije, kako je to navedeno na početku sledeće priče. A tu je vrućina neka pozadinska nota. U svakom slučaju, ovo nije aktivističko smaranje.
Gurmanov greh je rekao bih najbolja, a svakako najradikalnija priča. Na osnovu sedam priča (možda broj nije slučajan, nešto o tome na kraju) ne bih da dajem konačni sud, ali deluje mi da je ovo Sklizović u najboljem izdanju. Svakako urađeno na način koji je najrazumljiviji Srbima, mada u isto vreme i blasfemičan (eto, dakle, političke nekorektnosti), a posebno onima s juga - udar na domaći junk food - popularni roštilj. Iako tako rekoh u šali, ovo ipak nije veganska propaganda nego udar na konzumerizam tamo gde Srbina najviše boli. Jebiga, tako je efektnije.
A priča počinje baš jako kao neki spoj kosmičkog i telesnog hohora, ali kroz organoleptičke tvari u kontejneru. Tako bi moglo o(p)stati da je reč o kratkoj priči, ali nije, pa u nastavku imamo ono što sam već pomenuo - razgovor uz pivo ortaka koji se ipak bave bar teoretski ozbiljnijim stvarima (pisac, antropolog); dogovaranje seks-šeme; ljubavni trougao, makar u najavi... A kulminiraće nekim jezivo-slatkastim primerom nekrofilije na koju je junak nateran, ali je prihvata; kanibalizmom u naznakama i povrh svega koprofagijom (da je ovo snimak na jutjubu propištao bih, zar ne). Pada mi na um Pinhead, taj filozof zla kako ga je moj drugar nazvao, koji je obećavao ne samo bol nego i neslućene naslade. 

Šta se to krčka ima dodira sa prethodnom pričom, mada je ovde kanibalizam razdvojen od nekrofilije, tj. imamo samo ovo prvo. I ovde kanibalski momenti nisu iz kapitalističkih (ekonomskih) pobuda da se bilo šta samelje u meso, nego su povezani sa nekom vrstom inicijacije koju zahteva bivši ratni zločinac i profiter (dakle, eto jopet političke nekorektnosti). Konzumerizam je ipak i ovde kroz ono što komercijalno-političku elitu zanima mnogo više od klope, a to je naravno belo, odnosno prašak. I onda posle konzumacije vanredno dobre robe sledi nešto što je više slasher nego body horror, dok su pornografski elementi na nivou...

Mala Mrtvaja je priča kojom se na kraju napuštaju Niš i okolina da bi se došlo do Vlaškog kraja. A i gde bi drugde molim te, ako imamo Crnu svadbu. Imali smo domaću seriju tog imena, pa sam sa Dejanom imao rasprave oko jedne suštinski nebitne teme - prikaza stereotipa na primeru feministkinje. Sada me pomalo zanima je li njegova spremnost na raspravljanje bila povezana sa interesovanjem za ovaj fenomen, u smislu pisanja priče, a možda je priča već bila napisana. Ipak ovde je sve to mnogo bolje prikazano iako nemamo nekih pomena Udbe, ovde čak ni obične policije. Od priče bi mogao nastati dobar kratak film, a što se domaćih serija tiče, stvarno bih preporučio Kalkanske krugove.

Zanimljivo je... ako već udaramo na kosmičku stravu, ubacićemo neka akvatička bića, tako je naravno H. P. Majstor radio, imamo za to osnova u mitologiji. Kako je Srbija (već odavno) kontinentalna zemlja ipak smo ovde ograničeni. Da je negde bilo korito reke, kao u ovom slučaju, dobro nam dođe... Ipak, naći ćemo neka druga rešenja, recimo kolo koje se kreće u obliku mandale

Ovde imamo ipak neki odmak od prvobitnog kosmičkog horora kroz vanredno dobar prikaz seksa, ovoga puta dobrovoljnog, ali takvog da vreba neka mračna tajna... A kad se ta tajna otkrije imamo neki povratak onom kosmičkom... Zanimljivo je da kod Lavkrafta, a u nekakvoj suprotnosti sa onim što sam gore o njemu rekao, imamo na jednom mestu (Senka nad Insmutom, ako se dobro sećam) da junak zapravo prihvata da je promenjen, da je mutant, da više za njega nema "normalnog" života, a ima nekog drugačijeg... sve to prihvata i naš protagonista, ali sa lešom svoje drage koja je već bila udata za mrtvog supruga koji na protagonistu liči. Ali za njim kreće i njegov drugar koji kad čuje njegovu priču ima mnogo konvencionalniju reakciju - bacanje pegle. 

Duboki zvuk... Nego, prvo da vam kažem kako sam zavoleo Lovecrafta... Ja nisam bio preterani ljubitelj horora, sad da ne objašnjavam zašto. I onda imamo neki hladan, analitičan ton, nešto što bi uz samo malo izostavljanja (nekih drugih) detalja moglo proći kao naučna fantastika. A onda se ispod te tanke skrame analitičnosti skriva senka ludila koja se uzdiže i natkriljuje sve. Takva je ova priča taj "stari" ili "pravi" Lovecraft, ali samo na svom početku i kraju.
A u sredini imamo nekakvu postapokaliptičnu sajber pank jurnjavu, priču u prvom licu sa elementima ljubavnog, borbu sa nekakvim Behemotima (hm... aluzija na ono drugo biblijsko čudovište, jeri?) i sve to kroz neku borbu sa vladinom zaverom. Da, teorija zavere, u vezi sa pandemijom, ali ne onakva kakvu često čujemo u Srbiji. I nešto kosmičko, mnogo gore, u pozadini. Priča koja je meni na momente konfuzna, ali ne smeta, možda i svesno konfuzna...
Majstor. Ovde imao jednu introspekciju koja vodi sasvim očekivanom raspletu, ali to nije problem. Mada biće i ponešto neočekivano, kada se pomenu iz ranijih priča poznati junaci iz policijskog miljea. Reč je, dakle, o obrnutom postupku od uvira od kosmičkog ka ličnom. Kreće se od ličnih iskustava, da bi se došlo do borbe svemirskih, makar na okultnom planu, razmera. I umešanost čoveka iz policije, ovoga puta ne kao agenta nekog bezimenog kapitala, nego čoveka sa svojim zavereničkim i anti-establišment planovima. Koji asociraju i referenciraju na ranije priče, pre nego se iz ludnice krene u noć...

I tako, sedam priča, uglavnom omaž urbanoj sredini grada Niša koji pomalo počinje da liči na Gotham City. Ništa čudno, pošto je u nekim razgovorima Sklizović vezivao DC sa subverziju, dok mu je Marvel uvek bio američko proseravanje (ne delim sasvim to mišljenje, al to sad nije bitno). Sedam, da li je broj slučajan, to ne znam. Pokušao sam, mada ne preterano naporno, da povežem sa smrtnim gresima. Sa nekima sam povezao neke priče, neke priče nisam. Ponukan sam da i sam pišem (ali neće biti horor) nešto što će biti povezano sa nečim drugim čega ima komada sedam - Faith of the Seven.
Ivan Vukadinović


Vault od Chaos - nešto dobijenom guglanjem Mijazmičkih predela, a St. Google tu nije bio izdašan, pa kad nam je već ovo dao...

Mijazmatska teorija - takođe guglanjem... Kako se nekad mislilo da se bolesti šire. Iz ugla današnje nauke naravno smešno, ali za horore sasvim primenjivo. Ili kako Sklizović reče u predgovoru - nešto bi moglo biti u umetnilke svrhe sasvim prihvatljivom, recimo umesto konvencionalne teorije evolucije smatrati da nas je neki strani entitet slučajno napravio.

CMPT - Male Mrtvaje na pretraživaču nema, ali ima nečeg drugog. Kad smo kod horora ni heavy metal nije daleko...

I naravno, dođite ako možete u Beti Ford 1. aprila - šta mislite ko je gost iznenađenja! Možda se pomene i ova knjiga.



p.s. Pišem svoj prikaz, pa se onda obično ne osvrćem na nečiji tuđi. Ali kada je već Bojan Blagojević pomenuo onoga koji je meni promakao - Šopenhauera:
Nije nam ta realnost nepodnošljiva jer je proizvod nekog zlog demijurga koji se naslađuje našim patnjama. Naprotiv: nepodnošljiva je jer to nije. Nema božanskih proviđenja, nema dijaboličnih planova, nema borbe za naše duše, nema značajnih podviga i nesrećnih posrnuća, milosrdnih spasenja i neumoljivih osuda na jezera vatre, sumpora i gulaša. Nema nikoga koga bi bilo briga. Jedino realno je glad. Ništa zamislivo, nikakva antropomorfno-racionalna, pa čak ni krilato-lignjolika predstava ne uspeva da uhvati stvarnost tog šopenhauerovskog osnova. Jedini njegov izraz, veli on, jeste muzika, bespredstavni tok koji kopira volju, dvojnik same volje.

a kad smo već kod muzike














Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Каже није наше

Logički problem indukcije