Фест 51 - Страст живота
Био јако успешан Фест, дошло милион људи, као би то рекао Радован III. За посетиоца се то одразило пре свега као тежина избора филмова. Има 118 филмова, рецимо да 30 реално ваља (сасвим реално, то је четвртина) и да их желиш погледати, за један филм дневно био би ти потребан цео месец - проста математика!
О Фесту сам писао и раније, рецимо нешто овако. Било је и већих опсервација, рецимо последњи предкоронарни Фест (овај је још посећенији, тако да не само да се има осећај повратка старих времена, него још и више, с обзиром да Пост Фестум делује као још један Фест - пројекције распродатих филмова, посебно оних којих неће бити у биоскопима).
Али да кренемо са приказима, јер што пре почнемо, пре ћемо и завршити. Овога пута све је у једном тексту, читаћеш кад се Фест завршио, па једино да се ти филмови нађу негде или ако их има у биоскопима... Детаљи о филму - аутор, земља и сл. - биће изостављени, па може се и гугловати.
Перл
1918 - крај рата и психоза око тадашње пандемије. Девојка живи у породици немачког порекла у Америци. Муж је на фронту и он није проблем. Проблем је паралисани отац (сифилис?) и строга мајка. "Она сања други свет", како је стихом рекао Хоура. И спремна је на драстична решења. Филм је приквел (урађен само мало касније) слешер хорора Х.
п.с. Х није много занимљив ако се не гледа после Перл.
Лисица
Прича о човеку и његовом најбољем пријатељу којег је стекао у рату.
Почиње детињством у аустријском селу - због тешког сиромаштва отац га уступа богатом фармеру. Јунак израста у човека који није причљив, ни претерано друштвен, али уме да се снађе - за себе и за друге. Ипак му је лисица коју је нашао у шуми најбољи пријатељ. Али њу не може да води у Русију.
Глумци су истакли да је снимано са правом лисицом. CGI није био ни очекиван, мада су лисице зајебане за рад. Лисица је испуштала разне звуке, нешто је личило на маче које преде, нешто на кевтање пса. Занимљиво да животиња није имала име.
Фалсификатор
Још један немачки ратни филм, односно филм са радњом која се догађа током рата. (Перл се догађа крајем Великог рата, у заједници где се говори немачки).
Радња је тако упакована да ми тек на средини (после рецимо трећине филма) поуздано сазнајемо да је наш фалсификатор Јеврејин (у Берлину 1942.) и да зато фалсификује. Његов ведри дух и самоувереност (пресудна јер у самом фалсификовању није виртуоз) као да отклањају претње, барем по њега самог. Чак је и онај стандардни еуфемизам "родитељи одселили на Исток" дат тотално узгред, да можда остане у "малом мозгу".
Као да је филмом речено нешто слично, али на сасвим другачији начин, ономе што је Бенини показао у филму Живот је леп. Ћудљиви односи са "тихом већином" Немаца, оличени у лику комшинице, посебан су квалитет филма. Занимљиво да је главни јунак (глумац) Јонас из серије Дарк, који је тамо био све само не ведрог духа.
Злочини будућности
Синопсис је рекао да уметнички пар ради перформанске са својим органима, и тиме је практично речено све. Наравно, треба још знати име Кроненберг - његову вештину и смисао за хумор. Мотивације неких ликова нису баш јасне, али то није много битно.
Рекао бих да је бади хорор природно окружење за разматрања трансхуманизма, а богами и ужаса постмодерне. Било је то јасно још код Видеодрома из осамдесетих прошлог века. Од онда је само технологија дала нове могућности. Укључујући и оргање за варење пластике (ах, како еколошки!), тетовирање органа, па и неку врсту епигенетике. Што се последњег тиче, скептични су и у филму - али ето, догодило се!
После филма смо причали да су за сада те интервенције ипак спољне - од Мадоне до браће Богданов. А пре филма сам срео чувеног Беквалца који рече да је филм досадан. Није баш, али развучена радња и касна пројекција ме умало успаваше. Да није Дом Омладине изразито неудобна сала ... али задремати уз уметност није лоше. Циљ филма је изгледа више био да се феномен прикаже, него нека радња...
Овим се започиње циклус хорора, следи Кроненбергов син.
Бескрајни базен
"Желиш ли да једеш бели прах мртвог мозга" - овим речима почиње несвакидашњи филм. На први поглед делује нам да ће то бити остварење као Троугао туге, или можда више серије Бели лотос коју нисам гледао. И биће у основи, али се ствари доста компликују када се после саобраћајне несреће суоче са веома чудним правосудним системом земље у којој уживају у ризорту.
Ако бих тражио замерку то би било да скоро на почетку видимо оно најбитније - после тога је буквално све могуће. Овај филм разматра чак три теме - колонијалну експлоатацију у "туристичким рајевима"; питање шта је уопште стварност и оне мучне иницијације у братства или сестринства богаташа које нешто повезује (овде би било братство-сестринство).
Филм је смештен у измишљену земљу са измишљеним писмом (чак и бројевима). Изгледају као Бразилци, појављује се дрога слична ајахујасци, али су имена слична енглеским и сви говоре енглески. Технологија је посебно питање. Возила хитне помоћи и полиције личе на она што смо виђали у нашим старим филмовима. Снимано је у Хрватској и Мађарској.
Један од најбољих филмова на Фесту, свакако бољи од оног који је урадио ћале аутора. Мада је Кроненберг старији хтео само да укаже на неке ствари. Не пада ивер далеко од кладе!
Ео
Како изгледа свет из перспективе магарца? Тачније, како то сместити у филм? Ми овде не чујемо неки магарчев "унутрашњи дијалог", нити видимо буквално како он види - боје, перспектива... Једноставно, присуствујемо ономе чему он, Ео, присуствује. Тако је пре неку годину урађен мађарски филм Бели Бог (Feher Isten). Овај није могао дотле досегнути, али је одлично урађен.
Непознавање ситуације оних који би да помогну... Еу је у принципу добро у циркусу. Газдарица и партнерка у представама га воли, њен партнер баш и не... Онда га демонстранти и надлежни узму, а да баш и не знају шта би с њим. У ергели из подножја гледа коње спортисте, он је ту да вуче терет. Тамо му није било лоше, али бежи. На некој фарми га лепо гледају, али ствари се поремете кад дође она девојка, газдарица, да му поклон за рођендан. Поново бежи. Да му није било добро не би хтео да се у циркус врати...
Наћи ће се на утакмици, па у сукобу навијача, где извлачи дебљи крај... Иако и овај магарац страда, не много дугачак филм нам више приказује људе које среће, а ни њихове судбине нису сјајне. И друге животиње, природу, кадрови су изванредни... На крају се појављује Изабел Ипер. Односно, пред крај - сам крај је изненадан и некако ван контекста.
Разговори жена
Прво нешто о посећености Феста. Она је много већа него прошле године, као у стара добра времена... Последица је да је тешко наћи карту. Продаје се и преко дилера, па има празних места, које ниси могао бирати. Тако је сада у МТС дворани, плус што је пети ред био заправо други. Могло се наћи место иза, али опет сам се нашао испод огромног платна.
Силовање је скоро увек стварно, али је одговор у овом случају био фикцион. У верској заједници неки мушкарци су ухапшени и жене имају два дана да одлуче - опросте, остану и боре се или напусте заједницу.
Ако оду, губе "могућност спасења", тако им је речено. У доминантно секуларном окружењу, и онима који су верници то може бити бесмислено. Али оне су тако научиле. Друго, ако си нешто већ уложио у заједницу, имаш доста веза с њом, није лако одједном све напустити. Али се заједница некако може и повести са собом, оно што нам је битно. Могућност "опроштаја" је одмах напуштена, већи део филма је расправа о преостале две алтернативе.
Не желим скривати закључак да ми је цео дијалог - начин на који је вођен и фонд речи - некако неочекиван за неписмене жене које су водиле једноставне животе. Такав је мој утисак. У том смислу схватио сам филм као алегорију - покривање много шире теме од могућих одговора.
То би се могло схватити као учитавање својих ставова, али имајмо у виду три ствари: овде стварно имамо расправу, бирање између више опција; и кроз тако тешку тему пробија се извесни смисао за хумор; једина мушка улога приказана је као позитиван карактер. Тако би нам филм помогао да не посматрамо феминизам као некакав монолит (уз атеизам и још неке -изме, постао је некакав баук-изам).
Филм је рађен према књизи која се референцира на стварне догађаје у заједници менонита у Јужној Америци. Речено је да је радња негде у Сједињеним Државама. Помиње се 2010. година (попис), али једина техничка ствар коју видимо су пикапови, они су исти у седамдесетим и осамдесетим. Тако нам све делује ванвременски.
Некако ме све ово подсећа на Антигону, мада је одлука тамо била другачија.
Кости и све
Окупљање породичних пријатеља. Две девојчице леже на поду пуне просторије и разговарају. Једна другој одгризе прст...
Убрзо сазнајемо да јој то није први а ни последњи пут. Она одраста са стањем (condition). Али и канибали су људи. Има разних, једни могу да нањуше друге. Развијају се односи. Замислите ћаскање у којем је тема прва персона коју сте појели! Шамеле је дао свој допринос - "кад имаш четрдесет кила, надокнађујеш ставом". Ту је наравно и тамна страна, посебно зато што је наследно. Поред хороричних елемената, ово је заправо необична (јеботе, еуфемизам!) драма.
Проблем, који није од већег значаја пошто је ово једино приказивање филма у биоскопима, је превод. Са друге стране музика је одлична Kiss је пригодно дошао, ту су Joy Division и New Order.
п.с. Виц који моја баба никада није разумела. Дођу истраживачи на неко острво и питају домороце: има ли овде људождера? Нема јуче смо последњег појели.
Тил (Till)
Филм је најављен као филм о суђењу убицама црног дечка који је убијен само зато што је звузнуо белој жени. Није спојлер рећи да их је порота ослободила. Година је 1955, неколико година раније него што сам мислио да је почела борба за права.
Убиство се догодило на Мисисипију, Дубоки Југ, док је дечко одрастао у ипак другачијој средини у Чикагу.
Филм ипак покрива много више од суђења, који је мањи део радње, а Кангару суд није више ни заслужио. Пре свега осећања мајке која сазнаје да су јој линчовали и убили дете од 14 година и њену борбу. Преломна тачка је кад одлучи да свет види изобличену главу убијеног.
Упечатљиви моменти су кад бело дете пуца из пиштоља на каписле, правећи "штос" док мајка даје изјаву новинарима пред судницом. Или када у судници види жену од које је све почело како седи са својим дететом у крилу. Неправда просто вришти са многих места.
За похвалу је што је филм рађен тако да прича саму себе исприча. Наравно да је према стварним догађајима. Штета што глумица није номинована за Оскара (гледали смо је у Station 11), али Оскар већ дуго није референца...
Иван Вукадиновић
п.с. Као и иначе пишем само о филмовима које сам гледао, но за Пост Фестум су предвиђени Рајнско злато, Двострука превара, Живети, Звери, Сенка Каравађа... Како је то у току, ово је ипак нека препорука. Од нечега се одустало зато што ће бити у биоскопима - Тар. Нешто просто није могло доћи на дневни ред.
Коментари
Постави коментар