Скупљачи емоција 7528. други део
ИВАНА ГРОЗНА - Србија, Румунија; Ивана Младеновић - Млада глумица долази из Румуније на одмор кући у Кладово. Она је хипохондар и има луду породицу. Позитивно! Ангажују је за фестивал Румунско-српског пријатељства. Остало је поприлично неприпричљиво. Главна глумица и ауторка филма је иста особа. Глуми и пола њене фамилије. Како је била премијера, био је посебан доживљај "пола Кладова" у сали и румунског глумца рокерског изгледа (на комбинацији енглеског и руског објаснио је да је Ивана водила "батаљон" њих на снимању као руски Иван Грозни). Моја топла препорука.
ЗА ВРЕМЕ РАТА - Шпанија, Аргентина; Алехандро Аменбар - Грађански рат у Шпанији један је од ретких после којих је било кул бити једино на страни поражених. И ту не мислим на неки романтизам какав је донедавно био у Сједињеним Државама (спроћу њиховог рата), него на прави мејнстрим и оно што је могло бити политички коректно. А то је било бити на страни Републике (тзв. антифашизам) или активно или пасивно неутралан - осуђујући ужасе (посебно грађанског) рата.
Овај филм је негде између та два става. Злочини Републике се помињу, уосталом професор Унамуно је морао имати разлога да подржи супротну страну, али не видимо ниједан. Зато злочине националиста видимо итекако. Мада, добро - радња филма се одиграва на њиховој страни. Кад је већ код њих, онда су и ликови (и то главни) са те стране приказани уверљиво. Уосталом, квалитет филма зависи од кредибилног негативца. Није изостао (за мене барем) дирљиви моменат кад Франко скида заставу Републике и мења је монархистичком, а војници певају (шпански) Империјални марш.
Филм представља три лика, па кренимо од иначе најбитнијег, али за филм најмање битног. Франциско Франко је приказан као лисац, испочетка преопрезан, али кад креће у акцију то чини правдајући је речима професора Унамуна. Не знам колико је разбијање опсаде Алказара продужило рат, али је Франков циљ био да се ствари рашчисте и народ добије хероја - њега.
Хозе Миљан - Астрај или "славни богаљ" како себе зове, представљен је као једноставна војничина коме није толико до идеологије колико до једноставних вредности њих "силеџија и кољача" (одреднице које се много не стиди).
Мигел де Унамуно, професор и за мало нобеловац је прави тип интелектуалца који не зна да ћути и мења стране и мишљења. Он подржава пуч и устанак против Републике, јер је она створила хаос. Канда је професор заборавио да су и Римљани (измислили диктатуру) брзо одустали од идеје привремених диктаторских овлашћења. На једном месту у филму је испао пизда, али се не предаје. Све води сукобу њега и претходно описаног.
Тај судар је пренет релативно добро, мада не баш верно. Има код мене у књизи Смрт Свима, тамо је пренето из Њики. Већ сам похвалио језгровити (кратко-али-јебитачно) одговор Миљана - Астраја филозофу. Али Унамуно такође заслужује похвалу. Јесте кењао, али је то урадио по наоружаном психопати. Као да је неко присрао Аркану док је био жив, па још горе...
МАЛМКРОГ - Румунија, Србија, Шведска; Кристи Пиу - Синопсис не каже много, али може да заинтересује. Група људи у замку Малмкрог расправља о темама живота, расправе добијају личну црту и постају напетије. Те расправе су, колико памтим: моралност војног позива, Бог и рат или мир и култура; геополитика, европејство и, у суштини, културфашизам (више монолог); значај вере и васкрсења за хришћанство, односно има ли та вера без тога смисла... и још неке. А суштина која се провлачи је појава зла на свету, где су обрађени радови Соловјова. О њему сам већ писао, али о нечем другом - Теократији.
Оно да расправе постају напетије није баш тачно, тензија је у континуитету. То ипак не значи (а и не може) неку константну занимљивост филма. Уосталом, Малмкрог траје невероватних три сата и двадесет (укупно 200!) минута. Прави доживљај је почети са гледањем касно увече, после 22ч. Ако биоскопска фотеља није баш удобна - ето проблема.
Међутим, није у филму само да аристократија расправља, неки "подземни" ток радње везан је за послугу, а она нешто спрема. И онда, негде на средини филма - следи оштар рез! Он терапеутски делује на гледаоца, да се сасвим не успава. Међутим, та сцена је хронолошки последња, то једино има смисла. До краја филма (осим самих расправа) интересовање буди да ли ће се некако створити ситуација која води тој сцени. Али крај се једноставно само деси...
Што се расправа тиче, мислим да су боље код Достојевског - оспоравање и одбрана Бога, па удри на емоције. Овде мислим да није било победника - сви јесу и нису били у праву. Ипак, рекао бих да хришћанска вера без васкрсења свих у будућности и нема много смисла. А шта би би то васкрсење уопште било - десета је ствар.
Моја препорука је да филм вреди одгледати одједном, а онда снимити па сваки од делова везаних за учеснике расправе гледати поново, један дневно. Довољна доза филозофије за дан...
ТАЈНИ АГЕНТ - Кина; Ју Лу - Прави шпијунски трилер у мрачној атмосфери полуокупираног Шангаја - "острва" где Јапанци још толеришу западне концесије. Главни актер је глумица, а паралелно игра шпијунску позоришну представу, снима филм... То све доприноси конфузној атмосфери радње. Циљ је провалити јапанске тајне шифре. Децембар 1941, рат се захуктава. И нема преживелих, осим једног.
ПОСЕД - Португал, Француска; Тиаго Гедеш - Велепоседник је свој на своме и не жели да подржи владу. Крај је диктатуре у Португалу, ствари се закувавају.
Главни лик је пример онога што би феминисткиње звале "токсична мушкост" (а неке друге жене "Алфа мушкарац" у углавном позитивном смислу). Он води Посед праведан & строг, пролази кроз тешкоће и узима све што му припада - на поседу и ван њега. Касније, 1991. г, ствари долазе на наплату. Страховао сам од краја тако типичног за данашње филмове. Ипак, ово није Холивуд, такав крај се није догодио. Добро је.
ОТХАЛАН
Посед је веома драг сваком човеку,
ако може тамо да ужива у својој кући,
шта год да је исправно и правилно
у сталном благостању!
Англосаксонска рунска
Коментари
Постави коментар