Успон и пад "белих гностика"

Ја је било центар свега протеклих година, од првог Интензива 1980. године све је почињало и завршавало се с њим. А сада се растаче. Више није него што јесте, нестаје, и људи се питају шта су уопште постигли свих ових година када опет не знају ни ко су ни шта су.

Душан Стојановић Борга, Голуб и змија 

Књига Голуб и змија, Душана Стојановића Борге, свакако је драгоцено сведочанство, како је то рекао Доријан Нуај. У књизи је дат духовни пут Живорада Славинског (који се помиње ако не као Мајстор или Учитељ, онда просто као Зиво, што може да збуни) и заједнице коју је створио, од његових првих трагања до распуштања Ecclesia Gnostica Alba - ЕГА, гностичке цркве (заједнице) коју је Зиво основао и водио. Срж свега је духовна пракса Интензива.

Први део књиге односи се на његова духовна трагања (или како би неки рекли, што постаје већ излизано, "тражио сам се") у младости и првом делу живота. У једном моменту изгледа као да ће Зиво тотално пропасти у том тражењу, али кад му је "кврцнуло" почиње да даје испите без проблема, касније се жени, ради као психолог, оснива породицу - дакле по неким "спољашњим" критеријумима успешан је човек, мада ће му финансије често бити проблем. 

Овај део даје неки приказ мисли и рада величина као што су Мајк Бертио (Култ црне змије), Чарлс Бренер (творац Интензива) и наравно Кенет Грант (рецимо наследник Кролија који је водио ОТО и најдуже остао у контакту са чланом ЕГА). Користан део, посебно разговор Бертиоа и Ајваза, који ћу највероватније пренети на овом блогу. Кроз ова Зивова трагања стиче се утисак да све може (све пролази), што би била нека одлика Њу ејџа. Касније ће се видети да није баш све тако.

Онда је Живу јопет "кврцнуло", и почиње успон Заједнице. Напоменимо да му је један од његових контаката (неко од оне тројице, не сећам се тачно који) рекао како је Зиво једно од имена Ајваза, а он је закључио да би био Зиво-рад, или Ајвазов рад. Занимљива игра речи. И тако почиње рад на оснивању гностичке заједнице, испрва регистроване као удружење по тадашњим законима СФРЈ.

Сам избор имена нечега што би био спољни омотач будуће цркве био је занимљив. Не би све могло да прође, рецимо "парапсихологија" у имену би била доста проблематична у она доба дијалектичког материјализма. Зато су одлучили да се назову Удружење психотроничара, по утору на чешке колеге. 

Овај организациони део или аспект књиге мени је доста занимљив. Стварно волим подсећање на "херојска времена" када је нешто оснивано, то је био један од разлога зашто сам купио ову књигу. Занимљиво је све то, рецимо из раних осамдесетих прошлог века, било да је реч о оснивању удружења фантастике "Лазар Комарчић" или програмирању на компјутерским "зверима" од пар десетина килобајта (а које ли су јединице сада у оптицају?!). Иако овде нема тако моћне реченице као у књизи о Тароту (коју сам купио на истој езотеријској вечери у државној институцији културе Палилула), у чијем уводу можемо видети како је "легенда београдске контракултурне, музичке и интензивске сцене Ефи" на руском пројектору пуштао Тарот слајдове (кад знаш персону постаје додатно занимљиво)...

Онима који се данас баве било чиме "друштвеним" може бити занимљиво како је то било некада када се удружење грађана (илити модерно "невладина организација") није једноставно уписивало у АПР, него је то нека самоуправна комисија морала да одобри, па би се око тога водили вишемесечни разговори. Онда је претила опасност забране, односно брисања из регистра, што смо видели у овој књизи. Било је и кампања у штампи, једну је водио тадашњи новинар Вук Драшковић. Данас се алтернативни гласови много ефикасније ућуткују - какофонијом тамо где свега има (рецимо "друштвене мреже") и прећуткивањем од стране оних који су и даље као релевантни, а свакако се одатле може далеко чути - рецимо телевизија. 

Да кажемо нешто о духовним утицајима. Реко већ да није баш да све пролази, тачније није све укључено, мада нисам видео да се ишта духовно експлицитно искључује (критикује). Некако је све остало на линији Исток - Запад. Духовност долази искључиво са Истока (Индије и Кине), рецимо једино средство дивинације којим се често баве је Ји ђинг, а Тарот карте се само помињу. Ту су и разни концепти и технике медитације, јоге и слично... Али све је то кроз призму Запада - пре свега "западни херметизам" (О.Т.О. и слично), а онда не треба заборавити и сајентологе код којих Зиво више пута иде на "одитинге" и "чишћења". Занимљиво је да је он (бивши?) психолог, док је Хабард испрва покушао да се бави психологијом. Овде нема Африке (осим преко Египта, тј. онога што је Кроли преузео оданде) која се итекако помиње рецимо кад се Умберто Еко (Фукоово клатно) углавном иронично бави традицијама. Нема ни северњачких пракси, нема Руна, нема шаманизма, којих истина нема ни код Ека. 

Интензив је групна техника у којој се просветљење постиже (ако буде достигнуто) кроз неколико дана (кратки Интензив траје три дана, дуги углавном 14, један је трајао цео месец, тачније 28 дана), а његова срж је дијада - рад двоје људи, рад у паровима. Од великог значаја су у радне медитације и говори онога ко води Интензив. Током Интензива учесник добија директно искуство, односно како би Зиво рекао откачиње се. Иако би према Бренеровим речима свако следеће "откачињање" после првог требало да је теже, овде је у пракси било обрнуто, што је водило до све веће потребе чланова са оваквим искуствима и изгледа као да су она постала себи сврха.

У овим духовним потрагама добијамо једну тачку усмерења, а то је Алгол, планета удаљена тачно 93 светлосне године (93 је веома значајан број у Кролијевој телеми), одакле на неки начин "потичемо". Занимљиво да је Алгол и име једног програмског језика - алгоритамски језик. Кад смо код језика, садржај књиге је написан алголијанским, "језиком срца а не разума". Радом на том језику истиче се посебно Алиона ("бескрајна") - она је остала дуго у контакту са Кенетом Грантом, писма су дата у књизи, али одбија да буде члан О.Т.О. пошто се ЕГА распала. Имена других значајних чланова ЕГА такође су из овог језика Гаон "калуђер", Киа "списатељица", Алтена "поносна", Алон "усамљени", Хорлин "мислилац"... и писац књиге Борга "освајач". 

ЕГА, коју већ доста помињемо, је Ecclesia Gnostica Alba - Бела гностичка црква. Током успона овог духовног покрета јавила се потреба за организовањем, и касније регистровањем, верске заједнице. Израз Црква (еклезија) треба тумачити као заједница. Оно бело гностичко сам у наслову ставио под наводнике. То није зато што сам ироничан (не спрдам се), него просто наводим назив за који сам у потпуности не знам шта значи. Такође сматрам себе гностиком, јер сам стекао знања којих нема на нету (рецимо то тако). Оно бело ми је занимљиво. Да ли то само значи добре намере, односно да не црне... И Хелена Петровна од које је (будимо реални) све потекло је помињала неко Бело братство. Иако сам сигуран да ЕГА нема везе са расом "као таквом", учење Блавацке одликује несумњива расна хијерархија, не правимо се тоше...

Поднаслов књиге је Успон и пад ex-yu гностичке заједнице ЕГА. Одатле и оно моје успон и пад. Иако имам не малу аверзију према "ex-yu" које се неписмено уврежило - када је заједница настала то није била бивша Југославија, него актуелна; захвалан сам Борги на лепој примени скраћенице. Иначе је постало досадно оно стављање цртице и наставка кад год се кратица мења по падежима (па је нешто било са НКВД-ом, а не са НКВД...), а овде све то има један, вероватно намеравани нусефекат. Наиме, кад почне прича о распаду ЕГА, ми можемо видети и да је то распад ега, тј. "ја" око којег се све од почетка вртело, како се на једном месту (цитат на почетку) у књизи каже. 

Сам Борга се појављује у књизи (и причи иначе) на самом врхунцу заједнице, односно пред почетак њеног (рас)пада. Његово појављивање није значајно, мада је први изнео сумње у сам метод, односно оно чувено "чему све", или барем ми тако видимо, пошто наравно не можемо видети размишљања других чланова, ако су их држали за себе. Касније је "заређен", што је била једна од последњих иницијација свештеника ЕГА. То што о себи говори у трећем лицу би негде могло деловати дркаџијски, али је овде сасвим оправдано из два разлога - тиме покушава себе као приповедача стварно дистанцирати од себе као учесника, и то не учесника од почетка и треба рећи да књига обилује цитатима из дневника магова (тако бих ја рекао, у додатку видимо да су наведени као "окултни" или "интензивски" дневници) где су искуства наравно дата у првом лицу. Тако се не догађа да је приповедачево "ја" меша са бројним "ја" различитих учесника...

А шта је водило крају? Наравно последица је то и распада заједничке државе (пресељења храма из питорескних брда Истре у Словенији у Јешеву у Србији) као и самог Зивовог карактера. Уосталом, Меуна (појам из алголијанског), неко пожељно стање, је достигнута, и онда је питање - шта даље?

Међутим, значајан моменат је кад се Зиво враћа сав полетан са једног од бројних курсева које је похађао (овога пута у Швајцарској код једног сајентолога) и оданде доноси некакав метод аватара, који он региструје као Ескалибур метод, који би могао помоћи широким масама (не-члановима, не-интензивцима), те донети приходе Цркви и наравно њему. Занимљив је манифест загребачког огранка који се у суштини отцепљује због распада земље, али као разлоге наводи дегенерацију оваквих заједница што води јачању нечијих амбиција, или да кажемо нечијег ега. Иако је велико питање колико је тачно то у конкретном случају, начелно не би могло бити тачније...

У суштини, шта се догодило? Како сам рекао бавећи се идеологијом, а под утицајем идеја Доријана Нуаја - инструментализацијом идеја губи смисао вредности. Занимљиво је да овде инструментализација није ни чекала неког наследника или следбеника, односно настављача, догодила се самом оснивачу цркве. Како би Борга рекао у закључку, он је сам одабрао пут који му је више лежао. Оно што мислим ни код Доријана нема, бар не експлицитно, је да је овакав пут заправо "кориснији" широј заједници, уосталом сам Зиво је тиме хтео да се на свој начин бави психологијом, помогне. За широке масе је егзотерија, не езотерија. 

На крају он укида ЕГА, прогласивши се њеним "јединим чланом", а после његове смрти ће се ЕГА угасити. Најближи сарадници углавном нису ни дошли на "последњу скупштину" која је одржана после годину дана замрзавања активности, 1997. године.

Књига има несумњиво документарни карактер, па су ту и фотографије чланова. Заиста кад видим њихова радосна лица, углавном после Интензива, долази ми питање шта бих ја ту могао да присерем, зашто да им кварим?!

Пре него што кажем понеку критичку, јер ми ђаво (а ко други!) не да мира, ајде да се оградим од своје ограде (леле!) и то двоструко. Прво, уопште не спорим да је неко доживео шта је доживео, да је имао искуство које му (јој) нешто значи. Друго, све ово пишем на основи Боргине књиге, а ако нечега нема у књизи не значи да иначе није било... Можда му је једноставно промакло, или није сматрао вредним помена, а мени је битно.

Кад гледам сва та пренета искуства са реченицама типа "ја сам једноставно ја", или "ја сам љубав", или "ја сам универзум", она ми делују као фразе. Међутим, не спорим вредност коју имају реченице као последице непосредног искуства, тј. "откачињања". Са већином шире образлаганих увида би се сасвим сложио, чак они за мене нису ништа ново. То даље значи две ствари - да су интензивци у праву и да сам ја дошао "сам" до истога, у доброј мери читајући књиге (јер то и нису тако нове ствари), а доста тога сам схватио једноставно својим увидом (интуицијом) и логиком. Ерго, Интензив ми није ни био потребан.

Што не значи да ћу се са свиме сложити, а знао сам и да се насмејем док сам читао. Рецимо реченица "Ајваз је Христ"... Није да ћу тврдити како Ајваз није Христ, него рецимо то овако: ко је видео Ајваза, највероватније ће видети и Исуса. Надам се да читалац схвата на шта циљам, да не морам да цртам. 

Е сад мало о ширем друштвеном значају. Лепо је речено да је црква (еклезија) значило заједница, да су чланови провели у њој лепе тренутке (чуј тренутке, године!), рецимо да је то била нека шира породица, или друга породица свакоме од њих. Међутим, шта је са широм заједницом, од локалне до Југославије у којој су живели?! Једини покушај да се нешто поправи видимо у покушаја регистровања друштва српско-словеначког пријатељства у Словенији, што су њихове власти (1990.) одбиле. 

Занимљиво да је Ескалибур метод (уопште не улазим у његову садржину односно вредност, него саму намеру) био нешто што је имало шири друштвени значај, макар на нивоу менталног здравља које је тих деведесетих (као уосталом и сада!) веома критично. Ван тога бисмо могли рећи да је интензивцима (њих неколико десетина, рекао бих) оно што су радили могло помоћи, али такође и одмоћи. (Занимљиво је да ментално болесни људи не би смели да се баве тако интензивним духовним техникама, са друге стране сасвим нормалним исте ствари вероватно не би биле занимљиве, изгледа да је све у некој "сивој зони", танком појасу између нормалности и лудила где је Интензив (или било шта слично) потребан и занимљив, а да не прави још већу штету. Рекао бих да се и шамани налазе у тој "зони"...) Но када је Ескалибур заживео, сама ЕГА одлази у аут.

Сам Борга у својој завршној речи одбија да пореди духовне праксе (исправно!) али ће ипак рећи да је "самади исто што и кеншо по својој суштини, али не и по степену освешћености". Први мења особу која "престаје да буде људско биће у обичном смислу те речи", док после другог "човек наставља да нормално живи", али "зна шта га чека". Ко ме познаје, зна шта је мени од то двоје ближе. Додао бих само да ми цела прича са члановима ЕГА, без обзира који су степен освешћености досегли делује људски, одвише људски (Фридрих Н.), а рекао бих да нико од њих није ни пре свега био човек у неком обичном смислу те речи, иначе се тиме не би ни бавио/ла...

Други проблем који Борга наводи је оно пре и после Интензива, односно "откачињања". Овде се све дешава у тих неколико дана, а иначе је "по старом". То је зато што није било праве припреме (по њему иначе одлика "западног херметизма"), каква рецимо постоји у источним традицијама, као што је Зен. Вероватно је још важније приземљивање, шта да човек ради после непосредног искуства, како да се људима врати!?

Ту долазимо и до шире заједнице (изван еклезије) и питања је ли ово све само себи сврха!? Ако погледамо Кембелов пут хероја (заједнички практично свим бајкама и митовима) херој се обавезно мора вратити у ширу заједницу из које је потекао, њој допринети. Моје виђење Руна, са којим се знам не слаже свако, је да је ова магијска симболика заправо од значаја на овом свету, а не оном - ма где тај други свет био и ма колико овај свет био заправо Маја-илузија. У тим параметрима у суштини једино сагледавам вреди ли духовна пракса чему. Тога код ЕГА једноставно није било, а ако јесте Борга то није приметио у својој књизи. Из завршне речи, па и понеких примедби, закључујем да је и он приметио ту усмереност на само свој доживљај (на "ја" око којег се све врти) као недостатак.

Иван Вукадиновић