Стадион

С границе очаја, доведени на стадион, умиру прије него што чују плотун

С границе очаја, призивајући Алаха, гледали су једни у друге

Азра, Иран

Мир Росвами је стајао на трави стадиона размишљајући о иронији и бесмислу грађанског живота. Дан пре тога је изгубио посао, а пре годину дана породицу. Целу годину није видео свог сина, али је јуче видео жену, истина преко Скајпа. Пре неке две године смарала га је причама о слободи и свом праву на избор, сада је седела пред екраном у фереџи, тако да су јој се само очи виделе. А у тим очима се видео неки нови жар. Причала је како ће васпитати сина у муслиманском духу, да се прикључи Махдијевој Армији, бори се за славу Великог Ирана и на крају умре мученичком смрћу. Осим жара у њеним очима, видео је и како га гледа. Као да му опрашта његову глупост, заблуде којима је и даље подлегао. Добро, помислио он, наћи ће вероватно ускоро неког фанатика који је после може отерати а дете задржати, јер му шеријат то дозвољава. Или је отерати са дететом, јер није његово. 

То је био бесмисао, а иронија је била што је баш тог јутра размишљао да се сам убије. Али самоубиство је било највећи грех, није смео ни мислити како ће Алах на то реаговати, ако постоји. Зато је то у муслиманским земљама скоро непостојећа појава, није знао никога ко се убио, или то макар покушао. Али шта ако Алах не постоји?! Много је боља за живот била стара зороастрејска религија по којој је било боље живети сто година у богатству, него седам дана у сиромаштву. Просто и једноставно, наравно и тамо без самоубиства…

Тако је размишљао док се бријао, када су дошли по њега. Звоно је упорно звонило када се делимично обријан обрисао и отворио врата. Па лепо, барем ће му Револуционарна Гарда олакшати посао.

Гледао је празне трибине које га подсетише на време пандемије у којој се ранија теократија није најбоље снашла. Цев митраљеза гледала је у њих постројене. Около су седели војници са калашима у рукама, или одложеним одмах поред њих. Тако је и Осама држао калаш на зиду пећине нехајно одложен док је давао интервју. Али он је био смрдљиви суни, а ови војници били су правоверни шиа. 

Ономад се играо фудбал пред празним трибинама, али му није деловало логично да и ово прође без публике. А онда је стадион почео да се пуни. Трајало је то дуго. Росвами је размишљао како оне који долазе проверавају. На основу ранијих искустава било је разумно не веровати ни својим присталицама. 

Најзад су дошли скоро сви. Гледао је буле у хиџабима, поређане на једној страни трибина. Наравно одвојене од мушкараца. Жене нико није претресао, улазиле су на част свог мужа или мушког пратиоца с којим су дошле. Испред њих у два реда жене само са марамом на глави, постављеном тако више реда ради. Биле су то, нема сумње, жене највиших официра Револуционарне Гарде. Врлина штити од искушења, речено је на телевизији. Изгледало му је да је такав однос новина у односу на ранију теократију.

Са друге стране мушкарци, такође униформисани, они наравно у маскирним униформама. У првим редовима ипак цивили – грађанска елита: доктори, инжењери, новинари, менаџери – слој који је помислио да је обнова Исламске Републике такође обнова мира, такође реда, рада и дисциплине. И вероватно су били у праву, помисли Мир.

Сунце је изашло над трибинама и он осети прво пријатну топлоту, која се полако претварала у све теже сношљиву врућину. А био је тек април. Ипак је јутрос осећао поприличну језу, рекао би не баш због ниске спољне температуре. Али он није имао чега да се боји, урадиће му само оно што је он сам себи хтео да уради. Па нек пуцају већ једном!

Гледао је право у Сунце, избегавајући да погледа масу на трибинама. Будућност припада њима, али он то неће видети. Волео је имама, чекао је метак.

Иван Вукадиновић

Има годину и по како је написана прича, једног радног јутра пошто сам се у превозу сетио Џонијеве песме... У књижевном клубу Орфисти свидела се члановима уз сасвим конкретне замерке - које постоје за сваку причу или песму која се тамо прочита и на којима сам им захвалан.

Ако вас занима још писанија Аутора, тј. Мене, дођите на промоцију у Бети Форд.