Ми последњи
Серија после које нећу гљиве гледати на исти начин - ни кад узмем печурке за ручак, ни кад видим плесан.
Заиста, опасност од гљива није занемарљива, с обзиром на понашање које су већ испољиле. Гледао сам клипове о томе. Истина је да у праве зомбије претварају инсекте, као што су мрави (контрола није над нервним системом него мишићним, тако да мрав чак остаје свестан, наравно у оквиру свести коју има, али не може да контролише своје покрете). Код људи се то може одразити на чудније понашање (уосталом психоделична дејства гљива су нам позната), можда већи број саобраћајних несрећа и слично. Отрови који настају кварењем намирница, као што је чувени афлатоксин (сетимо се министра који је пред новинарима попио чашу млека) слична су ствар.
Како је до тога дошло је доста добро објашњено у првој епизоди, с обзиром на глобално загревање које је променило правила игре, али неки еко-активизам је скоро па последња ствар којом се ова серија бави. Мени се више свидело објашњење у другој епизоди које каже да се агенс проширио ланцима снабдевања (намирнице подложне гљивама) тако да је скоро у исто време захватио цео свет. И ту већ имамо неку назнаку идеолошког опредељења... Паралелно видимо научницу у Индонезији која те 2003. каже да би бацање бомбе (зна се које!) било једино решење. Касније је практично једини начин преноса заразе ујед зараженог, а како су они постали насилни добијамо "класичну" зомби фабулу. Наравно, заражени имају неке гљиволике карактеристике, начин међусобне комуникације и слично, али то барем у серији није много описано. У игрици по којој је серија настала јесте... Иначе се то да је серија рађена по игрици види више у неком начину размишљања него у самој режији, што је веома добро. Заправо само неколико сцена су "као игрица", укључујући онај чувени фазон кад ти дође гомила малих бандита да на њих истрошиш муницију, па онда неки мега-зомби који је много тврђи орах. Уосталом у Џексоновом Господару прстенова имамо баш такве битке, у Морији и другде.
Уосталом, како то често бива, гљиве су још мањи проблем, много већи су проблем "нормални", тј. незаражени људи. Тако је код Пекића у Беснилу, тако је у многим другим (зомби) апокалипсама. У том смислу може се рећи да не постоје две стране - људи и мутанти - има их барем пет или шест, али на то ћемо се вратити.
Било би игнорисање када не бих поменуо трећу епизоду, по некоме најбољу, а по некоме је то седма која нам даје неку слику "изгубљеног раја", смештеног у тржни центар, дакле ову конзумеристичку цивилизацију које тада више нема... Али вратимо се трећој, дводеценијској вези геј пара, што по мени није најбитније у овој серији, далеко од тога, али је изазвало коментаре, а како је мање важно нек се одмах о томе нешто каже...
Знам да статистичка вероватноћа догађања нечега није никакав критеријум да ли о томе треба писати (креирати), пре ће то бити невероватноћа (јер мање вероватне ствари су занимљивије), а да при том мора, како рече Аристотел у Естетици бити вероватно у смислу уверљиво. Ризикујем да неко сад увређен престане да чита, ал' ипак ћу бацити неке бројке. Рецимо да геј људи у популацији има пет одсто (0,05) онда је вероватноћа да се случајно сретну две такве особе 0,005 * 0,005 = 0,0025 или 0,25 одсто! И то претпоставком да ће то бити две особе истог спола (у овом случају мушкарца) што даље смањује вероватноћу. Са друге стране, вероватноћа да геј особа наиђе на стрејт особу је 0,05 * 0,95 = 0,0475 или скоро пет одсто, сложићете се много више. Кажем не мора према вероватноћи, али не би ли било занимљиво (занимљивије?) да геј особа налети на хетеросексуалну у ситуацији после апокалипсе, или "пустог острва" иначе, па да јој се не могу узвратити осећања. Под претпоставком да би се такав једноставно уздржао имали бисмо нешто слично ономе код Урсуле ле Гвин у Левој руци таме, када лик који је хермафродит улази у сексуално активну фазу па само упозори свог људског сапутника на то... А видећемо зашто би тако нешто било занимљиво у овој серији.
Јер један од два геја (назовимо га "домаћин", јер други налети на његову кућу) није никакав фото-робот, него је (сиц!) Трампов гласач. Добро де, претерујем, уосталом зараза је ескалирала 2003, тад да је уопште републиканац био би Бушов гласач, а они нису имали ништа против ФБИ што наш лик има, уопште државних служби (оних репресивних), па ни глобализма, етц. Уопште се ранијем републиканском мејнстриму не би могао прикачити сурвајвилиста (јеботе, баш рогобатно, али немам друго име), а наш јунак то јесте.
У том смислу било би занимљиво да актер ове епизоде упозна особу која му не може узвратити осећања која долазе од сексуалне привлачности, али да развију пријатељски однос после којег би овај практично одустао од својих светоназора. Али наш јунак уопште не одустаје од суpвајвализма, он је само своју сферу проширио за свог партнера. Чак је она, иначе сасвим тачна примедба (када је дошло до слома у Аргентини било је таквих случајева где су од оних "спремних" на катастрофу остајали само лешеви) на опасност од пљачкаша овде превладана тако што наш пар преживи напад (онај други касније умире од болести од које би умро и да се цивилизација није распала, што јесте занимљиво). Јунак ове епизоде тако остаје при својој идеологији и светоназорима, али ипак не тотални егоиста јер кад му пар умире и он се убија не видевши даљу сврху; он позива главног јунака серије Џоела (који му је био almost friend) и оставља нешто за њега и његову Тесу, која је у међувремену трагично настрадала... Али, како је у остатку серије приказано, сурвајвализам заправо и није лоше решење, јер сва друга су гора. На то ћемо се вратити, а пре тога нешто о ликовима.
Џоел је парагон лика који је разочаран светом али мора даље (наравно не због себе). Њега обликује у највећој мери то што му је војска, на самом почетку пандемије и серије, убила ћерку без реално оправданог разлога. Деловало је да ће та мала бити један од главних ликова, али није. Уопште, неочекиване смрти нису реткост у првим епизодама серије, онда се некако схвати да ће само Џоел и Ели стићи на одредиште (то већ јесте слично игрици, али заправо је још један пример Кембеловог пута хероја). Већ на почетку увиђамо да Џоел некако увиђа да је Ели ипак будућност (show, dont tell) у коју је он престао да верује - што је већ јасно рекао. Уопште однос оца и ћерке (која му то није биолошки) постаје доминанта ове серије. Тај однос до краја постаје већ родитељски песимизам - што нисам ја рекао, а нећу се много тиме ни бавити, па прочитајте овде.
Ели је пример детета које је толико иритантно да то постаје не само симпатично него и очаравајуће. Док се њен смисао за хумор може лако разумети као одбрамбени механизам, мало је мање разумљиво како је она изненађујуће одрасла и много тога зна и за четрнаестогодишње дете одрасло у "цивилизацији", а камоли за некога ко се родио после катастрофе (уопште, доста ствари у овој серији би било лако разумљиво да су се догодиле две-три године после слома, а не целе две деценије касније). Ипак, она је одрасла у Федриној школи у карантинској зони, дакле некој врсти цивилизације, па у првом епизодама и седмој, која представља њен животни пут, сазнајемо понешто о таквом свету... Струје има, али не и свега што ради на струју (радио да, интернет или те-ве не). Живот није лак, мора да се ради за храну. Није речено одакле је храна, претпоставка је да Федра контролише неке фарме изван КЗ и путеве снабдевања.
Ели, наравно, има нешто посебно - она је имуна, мада на тестовима делује заражено. То сазнајемо поприлично брзо, у фамозној седмој епизоди како је сазнала да је имуна, а тек у последњој деветој зашто је имуна, објашњење је ефектно и логично, али му се придружује блага контрадикција. (У другој епизоди, једној од најефектнијих сцена видимо како гљива-зомбији долазе до већ заражене Тесе, нико је не напада а један јој крне жваку из уста му излази мицелијум гљива... Заражену Ели ипак нападају, а у последњој епизоди и њену мајку напада један иако је већ заражена). Исправна је била моја прогноза да је Ели развила неку врсту симбиозе у којој је гљива натерана на други план иако и даље постоји у њеном телу. Такође није никакво изненађење оно што ће бити понуђено као решење кад се најзад дође до Фајерфлај (покрет отпора) постројења где би требало да је спас човечанства. Федра, Фајерфлај... кренимо редом.
Рекох да има пет до шест страна у сукобу. Све почиње од заразе, па за почетак - мутанти. Има их више врста, како болест напредује и ко има какву судбину. На почетку је речено да неки живе месец дана, неки тумарају свих двадесет година од како се зараза појавила. У игрици има пет врста мутаната, неки су већ отпорни на метке. Овде није то тако јасно дато, али имамо оне који и даље виде, други се ослањају на слух и ехо-локацију. Израштаји гљива прво избијају из главе, па зависи где су... У петој епизоди се појављује и огромни мутант углавном отпоран на метке. Комуницирају подземним мицелијумом, можда и на миљу удаљености, али (што је добро) нисмо видели да имају неки мастер план, мада изгледа да постоји координација а биће и хијерархија међу њима.
Федра, већ само име асоцира на федералну агенцију, је неки остатак владе Сједињених Држава, која се претворила у војну диктатуру. Од почетка је јасно да су то људски негативци у причи, то осећање је само појачано када у другој епизоди сазнајемо да су на почетку убијали и здраве људе које нису могли да одведу у КЗ (мртви се не заражавају). У чувеној седмој сезони најзад видимо њиховог представника како говори (официр у Елиној школи) и његови светоназори нису ништа чудно - нужност очувања реда ради опстанка и неке будућности, неједнакост заснована на некој меритократији (у свету који стварају?) и слично. Понуда коју би Ели могла да прихвати привремено у недостатку друге, али онда се појављује њена пријатељица која је Фајерфлај.
Фајерфлај је покрет отпора, нека врста идеалиста који су са Федром у пат-позицији. Њима јесте циљ боље човечанство, ослобођено опаких гљива и Федрине диктатуре, али Џоел је од почетка скептичан, а на крају аутори серије практично оправдавају његов скептицизам. Ми не сазнајемо нешто много о Фајерфлај, колико се може сазнати из односа које су Џоел и донекле Ели имали са њима.
О пару сурвајвилиста сам већ горе писао, сада ћу поменути и оне који су их напали. Заправо ми у серији једино ту видимо пљачкаше, банде, као такве, они који просто упадају и отимају се и не претварају се да је реч о нечем другом. На крају четврте епизоде, у граду који је претрпео колапс (Канзас Сити) можемо помислити да је реч о томе, али ускоро сазнајемо да није...
Џоел и Ели, која је други пут тада убила, савладавају бандите, али један рањени моли за милост, помиње да су његова кућа и мама близу... Џоел га убија не испитавши га, што је била грешка. Сазнајемо да су они заправо осветници, не Фајерфлај него просто народ који је свргнуо Федру и спроводи некакву револуционарну правду, убијања по преком поступку свих који су оптужени да су колаборанти.
То је (пацов - сленг се и овде примењује) и најтраженији човек који је издавао људе како би спасао свог глувонемог сина. Они хватају Џоел и Ели и приморавају их на сарадњу. Џоел некако мора да прихвати да је и тај колаборант човек и сарађује са њим. Све док се његов син не зарази, отац га убија, а онда и себе, још једна попречна прича која је брутално пресечена... Ова, пета епизода, по мени је заправо најбоља. Негативно приказивање народне револуције овде је дато доста озбиљно, мада ме је подсетило на крај Ноланове Бетмен трилогије где је таква "народна власт" приказана више карикатурално.
У шестој и осмој епизоди видимо изоловане заједнице које воде рачуна о себи и чувају се других (обе на бруталан начин), дакле нешто што није ни Федра ни Фајерфлај, а нису ни револуционари ни пљачкаши. Они у шестој су још најпозитивнији (нека врста комуниста, мада ни сами око тога не могу да се договоре, у сваком случају мала егалитарна заједница) и растанак са њима је још најмирнији. Није јасно зашто они за Џоела (тиме и гледаоца?) нису прихватљиви. Уопште, разлози за разлаз су више личне природе, и нека неразјашњеност ту постаје мана ове епизоде, па и целе серије. Наравно, Џоел има и мисију да одведе Ели на одређено место, а ту мисију и њен разлог не сме ни овима да повери. Нема се поверења.
Осма епизода је дата са нешто више проблема. Овде имамо проповедника који делује разумније од своје пастве, чак као човек широких схватања и спреман да саслуша. Али проблем је што је Џоел већ убио једног њиховог припадника, који је успео да га тешко рани. Ели набавља (од њих) пеницилин и даје му инјекцију али је заробљена и мора да се сналази сама. Занимљиво је што се овде пали лампица кад проповедник почиње не о Библији него позитивно е екосистему гљива, које се међусобно хране, етц. Ели му већ не верује и успева до краја да га убије.
При томе је још мањи проблем што су ови људи - канибали! Убијање у недостатку ресурса, па чак и канибализам, некада су били решени поморским законима, у случају несреће ако нема другог решења... Али да какво решење (пољопривреда, сточарство) да се обезбеди храна није пронађено ни двадесет година од катаклизме делује ми невероватно. Две деценије се није одмакло од тога да се једу људи, да је прекомерна популација то би бар могло да се правда у чувеном Хестоновом Сојлент грин...
Уопште, како то да Федра, која је задржала већи део леталног арсенала (ватрено оружје, али не само то) просто не очисти земљу од гљива-зомбија једног кад је прошао први шок?! Могуће да они намерно одржавају такво стање зарад својих интереса, али ништа конкретно нам не указује на то... Имајмо у виду оно што осим у другој епизоди није приказано, али може бити "у малом мозгу" - ситуација је глобална, па би за две деценије ако не у Сједињеним Државама неко други могао да силом победи зомбије.
То би се и овде могло рећи. Дакле, ако се ослободимо оног наноса "културних ратова" питање је либертерство или не, колико је моћна држава и колико у борби за опстанак остаје на појединцу. Уосталом, већина тих "бигота" су такви да би нервирали "политички коректне", тиме виде себе као "бунтовнике". Тачно је да неки тиме постају инфантилни, тиме мање осетљиви за нечије реалне проблеме, уосталом клинци немају развијену социјалну емпатију. Праве мржње, у нормалним околностима, има можда код неколико процената људи. Наравно, у периодима криза много више... А кад смо код тога ова серија нам јасно говори - човек је човеку вук, али је прихватљивије да тако остане него да имамо Левијатана (суверена, државу). На страну што однос вукова међу собом није уопште бруталан, данас знамо да су чопори породице, етц.
Уосталом, погледајмо редом шта у овој серији може, а шта не. Федра, војна диктатура, неки би рекли "фашизам", наравно не долази у обзир ни као средство спаса. Фајерфлај, алтернатива која се одмах помиње, најмање је описана до краја, а на крају - видећемо на крају, блога. Сурвајвализам може, заправо је једини позитивно описан. Народна револуција - приказано као много гора ствар од Федре - прво етички уништава оне које су на власти, а онда све колабира у нападу зомбија. Комунизам или нешто слично - може док је у оквиру самоодрживе заједнице, мада не делује баш (тако) идеално. Имамо и одређену скепсу према проповедницима и "спасу" какав би они дали. И наравно имамо хероја који пролази не верујући (скоро) никоме и на крају бира...?
Е, крај јесте занимљив! Пошто сазнајемо да је Ели имуна зато што се родила заражена имамо сцене које указују на скори растанак ње и Џоела. Али онда их Фајерфлај обоје онеспособљава, а њу (која се прва освестила) воде на операцију а да јој ниси рекли каква ће бити. Џоел сазнаје да она, пошто су кордицепси (гљиве) у њеном мозгу, мора бити жртвована зарад спаса човечанства. Ситуација донекле подсећа Омелос ЛеГвинове, али овде немамо да дете пати зарад добробити заједнице, него да мора бити жртвовано зарад буквалног опстанка. Није никакво изненађење да Џоел то одбија и онда их у Рамбо стилу (уопште нека идеологија серија ме подсећа на првог Рамба, јединог који је ваљао) и побија све, све оне из Фајерфлаја који су се тамо затекли, укључивши и његову давну пријатељицу.
Етичност оваквог решења изгледа је (за ауторе серије) потпуно неупитна, нама је бар то тако приказано, уосталом произилази, како смо видели, из целе радње серије. Гледатељки ипак остаје да се пита. Џоел на крају слаже Ели кад се она пробудила да је био некакав напад, да она није једина и слично - све са циљем да она сама не помисли како би требало да се жртвује. То већ није етично, али га може правдати некакав родитељски и друштвени песимизам (сетимо се на самом крају да је можда једина битна разлика између деснице и левице управо антрополошки песимизам).
Иван Вукадиновић
А ко је издржао да чита до сада, ни књижевно вече му неће бити много досадно. Па дођите!
Коментари
Постави коментар