House of the Dragon (rewatch)
Valjalo je odgledati još jednom ovu seriju, utisci su sveobuhvatniji od onih na prvo gledanje. Razlika je kada se ima titl, a ne da se oslanja na sluh, pri čemu zvuk ne mora biti dobar. Znate kako je sa piraterijom, ako se skine cela sezona, onda je barem ujednačeni kvalitet. Takođe može da se gleda dan za danom, oslobođen si nekih očekivanja koja jesu ili nisu izneverena. Još se sećam kuknjave na jednoj grupi u fazonu - dođem kući nadrkana od posla, deca smaraju, onda da se malo opustim uz seriju i Renis umesto da kaže drakaris i završi sve... Ovako gledaš kad ti odgovara i nema žurbe, a kako već znaš šta će biti...
Eseji bi se mogli pisati i verovatno hoće (čekajte sledeće sezone), kao što inače može o Martinovom svetu leda & vatre ili vatre & krvi... no ovde ćemo se ograničiti na samo tri fenomena u seriji. House of the Dragon zaslužuje više, ali već je dosta toga i rečeno, a nešto će još biti...
Samo par napomena - iako cenim Martinov napor da ubaci AE gde god je moguće, pisaću "po Vuku", kako bi rekli zapadno od nas. Prosto da ne bih negde pogrešio. Drugo, ovo je pisano iz ugla nekoga (za sada) još nije čitao Pesme leda i vatre, niti gledao Game of Thrones, niti kao pošteni fanovi proučio sve te istorije, mada dosta toga mi je poznato iz razgovora. Kada pomenem šta su drugi rekli, to je verovatno iz ugla onih koji su fanovi već duže vreme.
Trajanje epizoda i sezone
Bilo je reči o tome. Sa jedne strane da negde ima praznog hoda, s druge da bitne stvari nisu rečene (ovo iz ugla fanova koji znaju istoriju Vesterosa i Targarjena, pa imaju očekivanja s tim u vezi). Što se tiče konzistentnosti serije, neko kome je ovo početak nema problem nedorečenosti.
Stari fanovi su, međutim, imali problem da nešto iz istorije nije dovoljno obrađeno, a onda bi trebalo uštedeti vreme na drugim stvarima, da bi se to reklo... Rešenje bi bilo jednostavno, da je serija rađena kako se radilo pre neku godinu, moje omiljene serije (inače ne-fantastika) Breaking Bad i The Americans imaju tipično po 13 epizoda u sezoni. Sam Martin se oglasio da mu je žao što nije bilo više epizoda. Mislim da bi pravi broj bio dvanaest, ali to je već do producenata.
Evo nekih primera kako neke stvari vezane za paralelne zaplete, nešto što nam ne deluje toliko važno kasnije dobija na težini. Rat sa Trijarhijom nije tu samo da pokaže Dejmonovu rešenost za borbu, ego i veze koje ima sa Valarjenima... te bitke nam jasno pokazuju ograničenost zmajeva kao oružja (neko može biti pogođen ako je na zmaju, mada sam Dejmon nema problem da popije strelu; neprijatelj mora biti isteran na čistac, dok je u pećinama zmajevi mu ne mogu nauditi). Tačno je da će veći deo predstojećeg sukoba biti Ples zmajeva, ali odlučivaće i kuće koje nemaju zmajeve...
Kad Renira traži mladoženju, to nam pokazuje kuće Vesterosa koje će kasnije imati udela u spletkama i ratu. Lov koji traje pola epizode nam ukazuje na razliku između Vizerisa i Renire - dok on jedva ubija vezanog jelena (setimo se Čaušeskog, ili našeg Šabana zbog kojeg su mrtvi fazani leteli), ona poštedi jelena u punoj snazi, a donosi kao trofej divljeg vepra kojeg je njen vitez (tada joj lojalan) ubio u samoodbrani... To nam ukazuje ne samo na to ko bi bio podesniji za vladavinu (naravno, ako u međuvremenu ne poludi, što se može dogoditi) nego i na neku "liberalnost" odgoja dece kod Targarjena - naslednica trona slobodno luta šumama... No o tome više u sledećem odeljku.
Jahačice i jahači zmajeva
Kao što znamo, dosta se priča, kritički ili afirmativno, o famoznom osnaživanju žena, a gledajući dve serije epske fantastike (obe prva sezona, obe u poznatim svetovima i iščekivane) moglo se porediti. Dok Galadrijela mlati muškarce dok i sama ne postane toksična (što već postaje zabavno) ovde imamo realne žene (pre svega Reniru, ali Alisent i Renis su takođe veoma ubedljive) koje vidimo kako se porađaju i bore za svoja prava u okviru feudalnog poretka. Ono što bi se (bukvalno!) moglo nazvati žena, majka, kraljica. Critical Drinker, inače kritičar feminizma i postmoderne i gde toga ima i gde nema, za to je pohvalio House of the Dragon.
No ovde ćemo se baviti nečim drugim, što proizilazi iz ove realističnosti. Rekoh na tribini da nije nikakav problem ženi da se popenje na zmaja, gde će onda morati da ima snagu (i veštinu!) odgovarajuće svojoj masi, pa time ispada na istom nivou kao muškarac ili u blagoj prednosti (setimo se gimnastičarki). Mada teoretski bi neko veće mase bio stabilniji na zmaju (to se ja sad tešim). U svakom slučaju uverljivije nego kad izmlati nekog duplo većeg od sebe a da nema supermoći (dakle, superherojski žanr jeste nešto posebno), ili veštine - recimo Harley Quinn kao gimnastičarka. Ali ima jedna grupacija koja je u ovoj seriji više zanimljiva.
To su deca, klinci, bez obzira na pol. U ovom svetu znamo deca odrastaju sa jajetom zmaja koje treba da se izlegne kako bi se stvorila veza. Ali Lena je sa 12 godina pokazala interesovanje za Vegar staru 200 godina, da bi je oko svoje petnaeste uzjahala. To nismo videli, scena je rezervisana za Ejmonda koji će kasnije postati njen zloglasni jahač. I on je imao toliko godina kada se popeo na Vegar, što je najubedljivija scena u celoj sezoni. Zamislite dete sa petnaest godina koje seda na zmaja veličine fudbalskog terena!
Možemo li zaključiti da Vegar voli decu, odnosno omladinu (16 godina je punoletstvo u tom svetu)?! To bi bila tema za posebno razmatranje. Sa druge strane je ono što nazvah liberalni odgoj (možda bi bilo bolje reći liberterski) u kojem roditelji ne sprečavaju klince da preuzimaju rizike, u nekom svetu današnjice to je retkost. Mada moglo bi se reći da često i ne mogu sprečiti decu da se ponašaju, sve i kad bi hteli... Sledeći odeljak je o slabosti pred svojom porodicom.
Glavni protagonista i antagonista
Kada sam video pretposlednju (ili pretpretposlednju) epizodu Breaking Bad rekoh (spojler alert!) "izgleda da ovde negativci pobeđuju". Prijatelj me je ispravio - u seriji postoji samo jedan protagonista i antagonista! Ovde bismo to mogli reći za Vizerisa (barem da je glavni, nije jedini, ali jeste protagonista i antagonista istovremeno). Pravo pitanje - kako se to postaje? Dok se WW a.k.a. Heisenberg morao svojski potruditi, budući da je bio potcenjen na svom poslu, kod Vizerisa imamo nekoga ko je svojim položajem precenjen, tako da ne može biti dostojan svog položaja.
Bilo je već reči o Vizerisu kao karakteru, a on sigurno nije jednostavan lik. Dok na prvo gledanje vidimo i fizički kako se slama pod teretom prestola (njegova dobro poznata bolest), na drugo gledanje vidimo mnogo više. Lako je reći kakav je bio kralj, ali nešto teže reći kakav je bio čovek. Kao kralj mogao bi podsetiti na ono što je Rebeka Vest rekla za vladavinu Franca Jozefa (što bi se moglo reći i za Josipa Broza): vladavina toliko loša da su je se posle sa nostalgijom prisećali. I mene je ponešto podsetilo na događanja u SFRJ. Mada nostalgije ovde i nema mnogo - serija je rađena na osnovu raznih, često konfliktnih istorija - a one se uglavnom slažu da je Vizeris kriv za rat i raspad. Mada bi to mogla biti propaganda istoričara povezanih sa akterima koje vidimo u Game of Thrones. Kako je Martin voleo paralele sa engleskom istorijom tome bi odgovarala tjudorska propaganda, sklona da okrivi ranije aktere - Lankaster i Jork. Ipak imajmo u vidu da je House of the Dragon serija rađena tako da mi nigde ne osetimo nepouzdanog pripovedača. Takođe imati u vidu da je kralj sahranjen kao Vizeris Miroljubivi...
Analizom karaktera sam se već bavio dosta oko drugih dela, recimo da li su to loši ljudi koji se bore za relativno dobre ili neutralne ciljeve (postaviti nekoga na presto, ovde bi to bio Oto) ili je reč o običnim ljudima u službi zla... Vizeris bi bio suprotnost ovome drugom, budući da je on jedini svestan spoljne pretnje i proročanstva (osim svoje ćerke kojoj je rekao i jedini koji to zna) koja prestolu daje značaj veći od bilo čega ličnog. Vizeris ne može biti ni loš čovek budući da je on jedini lik koji nikome drugome ne želi zlo. Naprotiv, jedini koji se zalaže da sve bude dobro... Al kako onda ispadne loš kralj, muž, otac!?
Ono što je ključno za Vizerisovo ponašanje to je da želi izbeći neprijatnost. To je ono što ga rukovodi kada Reniru postavlja umesto svog brata (kojeg ne podnosi) u naslednu liniju. Takođe je izbegavanje neprijatnosti odbijanje da se prizna greška (tvrdoglavost je takođe njegova osobina), promeni odluka, što sigurno ne bi uradio po nagovoru nekog iz druge kuće (imamo taj momenat u seriji). To ne znači da se na njega ne može uticati, a videćemo koje bi pravo vreme bilo. Ali on svojoj ćerki daje tek nekoliko korisnih saveta, a kad je lako pusti da ode (kada je već suočena sa zaverama Hightower dela porodice) to je takođe da bi izbegao neprijatnosti od strane žene... Ili da Reniru već bolestan postavi za regenta, što bi bio problem sa zelenim delom svoje porodice... Oto je izbačen na zahtev ćerke Renire, ali se vraća kada je Strong koji je bio kasniji Hand ubijen. Jednostavno rešenje na prvi pogled oslobađa problema... Nešto je već komplikovaniji odnos sa Valarjenima koji opravdava ostanak Renire kao naslednice.
Ako je ova osobina Vizerisu možda nekako urođena (vidimo na samom početku da neće kauterizaciju jedne od prvih rana koje mu se otvaraju, dakle bolan, neprijatan ali koristan postupak), na njega utiču i događaji. On će pokazati solidnu rešenost kada se odluči na zahvat koji će ubiti njegovu ženu na porođaju, ali možda spasiti dete. I ne samo to, nego ostaje uz nju dok je ubijaju. Ali to i malo kasnija smrt deteta, sina koji bi mogao biti naslednik, odrediće kraljevo buduće ponašanje. Do kraja života kriviće sebe za njenu smrt. Viziju koju je imao u vezi svog naslednika, neće preneti na kasnijeg prvog sina Egona, a na Reniru samo delimično.
Druga stvar koja je odredila Vizerisovo ponašanje je da mu je izgleda stvarno bilo frka, možda da će već on ugledati građanski rat. Prebaciti presto sa ćerke na sina, kada je ona već udata za pripadnika druge najjače kuće jeste rizičan potez. To bi opravdalo i njegovo odbijanje da se uopšte govori o očiglednom - da Renirini sinovi nisu potomci Valarjena, nego Stronga. On je jedini koji ne želi da vidi ono što svi osim Helene vide ali ne smeju da izgovore - slona u prostoriji, odnosno zver ispod poda. (Bukvalno tumačenje ovih reči kao proročanstva značilo bi ono kad je Renis sa zmajem Melisom probila pod tokom krunisanja Egona, ali nije rekla drakaris).
Naravno, nije Vizerisovo ponašanje jedino krivo za rat koji počinje u poslednjim scenama poslednje epizode. Oto bi svojim manipulacijama mogao biti jednako kriv, ali takvih kao što je on (ili Etelhelm, dakle još neko ko u imenu ima ono anglosaksonsko AE) uvek možemo naći, pitanje je da li će kralj biti podložan njihovim spletkama i uticaju (spletke je Vizeris odbijao, ali uticaj nije mogao da spreči). Nešto je i do tajminga.
Da je Alisent htela, da je Oto uspeo da je ubedi, možda bi uspela da izdejstvuje prenos prava nasledstva na svog sina. No događa se nekoliko stvari otprilike istovremeno. Renira pristaje da se uda za Valarjena, što ojačava njen položaj (bukvalno je tako Vizeris sam rekao), ali njen uslov je da se Oto odstrani sa mesta Handa. Tek tada Alisent u čudnim uslovima saznaje za Renirino neverstvo (i da je nju lagala) čime počinje da menja svoj stav. Ali Oto već nije tu... svoju priliku dobiće tek kasnije, kad stvati postanu komplikovanije.
Sve ostalo
Mnogo toga ovde nije rečeno, što uopšte ne znači da je manje važno.
Uzmimo na primer odnos Renire i Alisent, značajan i zbog toga kako je Martin naslovio svoju novelu - The Princess and the Queen, or, the Blacks and the Greens. Ili kako još mlada Renira gleda na Dejmona (ujaka s kojim će kasnije imati decu) u fazonu on sme što ćale ne sme. Ili odnos Renire i Renis, već sam lik Renis po sebi - kraljice koja to nikada nije postala. Odnos Alisent prema svojoj deci, nastao pod velikim uticajem njenog oca, ali sa drugačijim njenim temperamentom.
Pogledajmo recimo White Worm, koja postaje značajna iako nije plemkinja. Sa njom vidimo i značaj špijnuskih krugova, mada na prvi pogled možemo reći da to i nije mnogo bitno, kad imamo leteće entitete veličine do dvesta stopa. Tek sa njom (i odgovarajućim zapletom) vidimo malo više atmosfere King's Landing izvan dvora, ali cilj serije nije da prikaže detaljno commoners, pa uz ne malu ironiju vidimo kako oni često postaju kolateralna šteta - na bojnom polju ili dovedeni na krunisanje novog kralja.
Nisam išao do krajnje čudnog samog početka priče (nije u ovoj seriji) kad Egon Osvajač zauzima kontinent sa svoje dve sestre koje će obe biti njegove žene i naravno sa pripadajućim zmajevima (baka Vegar je jedna od njih). Koliko je ludo bilo to samo smisliti! Neću da ulazim (ni kad bi imao neograničeno prostorvremena) u one priće koje Zelene porede sa Trampom, pa su naravno odmah negativci.
Međutim, na samom kraju moram priznati da su Zeleni ipak zanimljiviji, ako se već ne može reći da su bolji ili "prava strana". Uzmimo Ejmonda koji jaše najveću zmajicu, a izgubio je oko u vršnjačkom nasilju. Ili Helenu koja je autistična proročica. Naravno, afilijacija sa Zelenima bi značila da se moraju ignorisati ljige kakav je Oto, a posebno Laris. Sa druge strane, kod Crnih imamo trio jakih - Reniru, Dejmona i Renis. I Korlisa koji je sumnjiv...
Ivan Vukadinović
Putovanja malog diva - još jedna epska prča.
Коментари
Постави коментар