Времеплов

А оно што нисмо успели да приметимо је чињеница да, по закону природе, интелектуална прилагодљивост представља накнаду за промену, опасност и невољу. Животиња која је у потпуној хармонији са природом савршени механизам. Природа се никада не позива на интелигенцију, све док навика и инстинкт не постану бескорисни. Нема интелигенције тамо где нема промене или потребе за променом. Памећу су обдарене само оне животиње које су принуђене да се суочавају са великом разноликошћу потреба и опасности.

Херберт Џорџ Велс, Времеплов

Вредело је прочитати још један класик, а оно што ме је понукало да прочитам ову књижицу јесте нешто о чему сам већ негде писао. Мој утисак који сам стекао гледајући стари филм. Постоји и римејк из 2002, али тешко да је неки римејк променио моје мишљење. 

Реч је о избору страна, а давно сам рекао како би ме наравно природни нагон навео да будем на страни оних мени сличнијих, Елоа, док би ме рационална перспектива, рецимо да сам мува на зиду (али она која има своје светоназоре) навела да будем на страни - Морлока. Јер они се барем око нечега труде, за разлику од горњег народа, оних који практично живе ко биљке. Макар били и канибали, пролазе кроз живот као кроз борбу. На крају филма ипак имамо оно што ме води у мојим садашњим сматрањима - доњи свет Морлока је уништен и Елои више нису стока, они постају одговорни (ако желе да преживе), излазе из "раја". 

Иако се овај филм углавном држао књиге, постоји неколико битних разлика. Елои из књиге се разликују од филмских. Они су ниског раста, ситних костију, као мало веће верзије деце, уопште описано је да се деца и одрасли не разликују много. Можда би се могли објаснити као Пигмеји, вероватно беле боје коже, или Лапонци можда. Филмски Елои, а то је вероватно било зато што је тако било једноставније - јефтиније, су људи идеалних пропорција, нешто као холивудски идеал лепоте (наравно тог времена). Већ тиме је јасно да ће већа емпатија књижевног лика (прича је у првом лицу) бити присутна, док ће онај филмски бити склонији да ове - одрасле људе - сматра одговорним за своју судбину.

Нешто битнија разлика, која ме водила у мом "опредељивању" јесте она кад протагониста наилази на иструлеле књиге, које се претварају у прашину. У књизи је то приликом уласка у музеј (Life After People - одличан серијал о томе шта се дешава ако одједном нестане људи; у овом случају шта бива са зградама које се не одржавају - немогуће да би оне стајале стотинама хиљада година). Наш јунак може успут да жали за судбином иструлелих књига (и знања у њима!), где би, баш занимљиво, требало да буду и његови научни радови, али он мора наћи начин да победи Морлоке или барем поврати своју временску машину. У књизи Елои показују јунаку где држе књиге, на додир оне се распадају и он их проклиње. Заиста, рекох, народ који дозволи да му се књиге претворе у прах заслужује да буде одгајан као стока и на крају поједен! (Ово је друга сцена у којој се запитамо заслужују ли они да живе - прва је кад се један од Елоа дави у реци, а други и не скрећу поглед са свог уобичајеног уживања).

Можда не треба ово да пишем, али књига је писана, па и први филм рађен кад се сматрало да за озбиљније знање знање нема другог медија до папира. И први рачунари су радили са папирним медијумом. Данас би неко могао да лаконски (и буквалистички) закључи како нам књиге не требају, поред свега електронског, онлајн, етц. Али нестанак струје (и као појма, на неко дуже време) или електромагнетна олуја која би све избрисала и остајемо ми само са књигама - које се штампају да трају ред величина краће него оне из старине. Најзад, за онога ко није појмара јасно је да књиге представљају знање, а однос према њима жељу да се нешто уопште зна.

Пре него пређем на разлог зашто бих "променио страну" ипак нешто у одбрану Морлока. Поновићу оно што сам већ рекао о свој тој природности, појму који је досегао свој зенит негде  "у време короне", када се Природа хвалила, она нам је дала "жути картон", ма знате већ... Сада ћу само подсетити на сличности, заједнички корен, речи вештина и вештачко, а у западној варијанти српског језика umjetnost i umjetno (на енглеском би било art и artificial). Уметност и вештина нису нешто лоше, кај не... И реч техника ће доћи од старогрчког τέχνη, што означава вештину, као и уметност. У техници нема ничег неприродног. Фабрички радник није мање природан од земљорадника, нити је неко ко викенд проводи у клубу (ноћи) мање природан од неког ко проводи сунчане дане на планини. Нити је подземље лоше, оно је спас, како вели име овог блога, иако знам лика који је за клуб у који излазим рекао да је Мордор јер је испод земље (честа грешка - прави израз би био Морија).

Најзад, сасвим је јасно да избор страна протагонисте није рационалан, него емотиван. Не само да је сличнији Елоима, уосталом с њима је имао први контакт, него има и love interest међу њима, девојку којој је сам дао лепо име Вина. Уосталом, он је сасвим јасан: Ма како била велика њихова интелектуална деградација, Елои су ипак задржали довољно људског да изазову моју симпатију и да ме силом начине саучесником у њиховом пропадању и у њиховом страху.

Иако је писано у првом лицу, рекло би се да је став Х. Џ. Велса као романописца нешто другачији. Његов ће јунак у својој исповести дати своје прве теорије за које одмах каже да су погрешне, али видимо касније да нису сасвим нетачне. Елои јесу деградирали живећи безбрижно (и у раскоши?), а Морлоци су потомци радничке класе која се населила под земљом да би овима и даље израђивала одећу и неке друге ствари. Морлоци, такође деградирани мада и даље релативно вешти, суочени са глађу морали су да прекрше прастари табу и почну да једу људско месо. Био је то неки вид освете потлачених. Свој став романописац ће јасније истаћи на крају, који је другачији од оног филмског...

Случај против Морлока (а онда и за Елое) би се ипак могао написати. Рекох да Елои на крају излазе из "доба невиности", стања вечног детињства. За интелигентну врсту је грех већ од канибализма да другу, макар потенцијално, интелигентну врсту држи у стању вечне инфантилности. То несумњиво иде на душу Морлоцима, такође другима у делима фантастике који тако поробљавају декадентне потомке човека (Планета мајмуна?), а видећемо како се то може проширити. 

Но пре тога питање јесу ли Морлоци уопште одговорни? У књизи су они тек нешто интелигентнији од Елоа, обе врсте су предмет судбине. Морлоци из филма 1960. делују технички напредније, организованије, тиме бисмо рекли да имају већу одговорност. Најзад, они у филму из 2002. су сасвим зајебани, опасни и кадри са преиспитивање. 

Проширење случаја би могло кренути од канибализма. Ајкула није канибал ако једе људе, него  ако једе друге ајкуле. Чињеница је да овде више немамо једну него две врсте - Морлоци се од Елоа разликују много више него вукови од паса. Објаснили смо да ће емпатија човека ићи ка њему сличнима (још увек људима, иако нешто другачијим), али можемо ли стварно ставити нешто мистично у појам "човек" да бисмо "објективно" били на његовој страни?! Мишљења сам да није тако и ту се нисам слагао са филозофијом Декарта, већином религија, неким духовним учењима па ни са "секуларним хуманизмом" (који је по мени контрадикторан). 

Из тога извлачимо закључак да једење других животиња по себи није ништа боље од једења људи. Ово се посебно односи на сисаре, онда и на копнене кичмењаке. Ни ту није само реч о конзумирању меса, него такође у држању у инфантилности. На силу припитомљена животиња (свиња рецимо, једна од у природи најопаснијих) пада далеко испод капацитета која би имала у дивљини, док су животиње одгајане на старинским фармама паметније од оних у боксовима индустријских фарми. Власници љубимаца, не брините се - барем су се мачке и пси сами припитомили, тј. везали за људе. 

Најзад, можемо баталити месо у овим размишљањима и гледати на ствари више фигуративно. Зна се ко народе држи у стању инфантилности да би од тога имао користи за себе. Политичари наравно. Мада и ту можемо рећи да нису они криви (Морлоци), него баш ми (Елои). 

Ову причу од неких стотинак страница могли бисмо најбоље објаснити речима мог омиљеног владике:

Вук на овцу своје право има

ка тирјанин на слаба човјека.

Ал тирјанству стати ногом за врат, 

довести га к познанију права, 

то је људска дужност најсветија.

Остаје нам питање вреди ли сваку овчицу спасавати од вукова (иако они на њу имају право), односно слабе људе од тирана?

Ево како је Х. Џ. Велс пресудио, крај романа такође се разликује од краја филма (из 1960). У филму, како смо већ указали, имамо крај подземног царства Морлока, ослобођење Елоа, након чега се наш јунак може вратити у наше време да нам исприча причу. Питање је да ли је то био комплетан крај власти (можда и врсте?!) Морлока. Радња се дешава у Лондону у много далекој будућности. Ако је Британија и даље острво, могуће да је декаденција човека, и поделе њоме настале, сасвим другачије изгледала на континенту и другим континентима. И да је тако, Лондон није цела Британија, па да све буде ту готово. Ипак ослобађање једне колоније (назовимо то тако) могло би бити почетак глобалне (р)еволуције. Али то је битка коју би Елои тек требало да воде.

У књизи је другачије, јер јунак улази у оно што су му Морлоци наменили као замку - до своје машине. Не иде ни по његовом плану (са шибицама), па мора да бежи кроз време - јопет у будућност. Бежи из сукоба, заборавивши на Вину. Милионе година касније тамо ће бити само џиновске крабе и вегетација слична лишајевима док је Сунце фиксирано ниско на хоризонту, а још касније, пред надолазећим ледом, само нека морска бића октоподима слична. Морлоци и Елои заједно, као и цело Човечанство, нестали су карми еона. 

Иван Вукадиновић

Путовања малог дива - ма знате већ...