Оно с јабуком - Изгубљени рај, књига девета

Дело Џона Милтона Изгубљени рај (Paradise Lost) свакако је један од најутицајнијих класика и велика рупа у мом образовању, донедавно. Заправо читао сам раније почетак у оригиналу, видећемо ускоро зашто је то занимљиво. А онда сам купио књигу на српском, превод Милована Ђиласа.

Није мала иронија да је превео баш Милован Ђилас, који је био нешто као пали анђео титоизма. Том иронијом се бави Василије Калезић у поговору, такође и самим његовим преводом који задире у дубине српског језика, постајући тако некако одсечан, чак "јачи" него што је то само Милтоново дело. Нешто ипак мора бити изгубљено и то сам ја уочио тек погледавши оригинал у којем стоји да се Сатана буни Against the throne and monarchy of God. Није лош Ђиласов превод у којем он каже "самодрштва", јер монархија буквално то значи. Међутим, тиме се губи једна фина иронија - Милтон је био републиканац! (Колико то Енглез може бити...)

Наравно да Сатана или ђаво најзанимљивији лик дела, рађен као да је модел за "савременог негативца", много живљи од Бога Оца или Сина или Адама и Еве, на крају крајева. Живљи у смислу да иако бар отприлике знаш шта ће урадити, јер рађено је дело на основу мита који нам је кроз историју веома добро познат, не знаш шта ће помислити, шта ћемо видети кроз његове монологе... А они су достојни модерне психолошке анализе, или књижевне анализе ликова, у овом случају лика који је поражен и не мири се с поразом. Није ли то тако чест случај кроз историју, а и у данашњим данима, случај добро нам познат, у којем се можемо препознати!? Но овде ћемо се бавити деветом књигом Милтоновог дела у којем Сатана има изражену, али ипак споредну улогу и углавном је "прерушен" у змију. Па да кренемо од самог синопсиса који даје Милтон на почетку певања.

Књига девета

Пошто је обишао Земљу, Сатана се са смишљеним лукавством, у виду магле враћа ноћу у Рај и увлачи у заспалу змију. Адам и Ева одлазе изјутра на посао, при чему Ева предлаже да се одвоје и раде на различитим местима. Адам не пристаје, наводећи као разлог опасност да би је душманин, на кога су раније упозорени, могао искушати, нашавши је саму. Ева, увређена што је сматра необазривом и недовољно чврстом, наваљује да иде одвојено, тим више што је жељна да испроба своју отпорност. Адам најзад попушта. Змија је налази саму. Змијино препредено приступање: најпре пиљећи, затим говорећи, узносећи обилним ласкањем Еву изнад свих других створења. Ева, задивљена што чује змију да говори, распитује се како је савладала људски говор и расуђивање које дотад није имала. Змија јој одговара да је, окусивши с неког дрвета у врту, постигла говор и разум, дотада лишена и једног и другог. Ева захтева да је одведе к томе дрвету и открива да је то забрањено дрво сазнања. Змија, већ одважнија, мноштвом лукавства и разлога напослетку је наведе да једе. Очарана укусношћу, Ева неко време помишља да ли да то саопшти Адаму и најзад му односи плод и прича шта ју је убедило да једе од њега. У почетку запањен, али схвативши да је она изгубљена, Адам се, у жестини љубави, решава да погине с њом и - проширујући сагрешење - такође једе плода. Дејство тога на њих двоје. Настоје да покрију своју голотињу, затим западају у свађу и узајамно оптуживање.

Анализа

Укратко речено, свачега овде има. Већ у уводу се јасно види да је Изгубљени рај на неки начин модерно, а свакако актуелно дело, што се тиче мушко-женских односа и родне равноправности. Иако се то везује пре за ону жену која је испрва створена заједно за мушкарцем, барем код Милтона се Ева јавља као нека модерна феминисткиња.

У ранијем току дела Милтон каже да кад је овај рајски пар створен он је видео само Бога, а она Бога у њему. Пренео сам то "на друштвеној мрежи" с намером да неке нервирам. Није да се слажем с Милтоном, или да се не слажем (да треба тако), само могу замислити фаце неких када би неко данас тако нешто озбиљно тврдио. А онда се догодила змија у рају...

Треба знати да Милтон не подлеже оном савременом идеологизованом тумачењу патријархата који наводно настаје само на основу веће физичке снаге мушкарца, а касније се преноси кроз институције које су мушкарци запосели, "репресивну природу језика" или како већ... У расправи Еве и Адама, која се просто мора прочитати, она њему једноставно каже да су обоје нерањиви, неподложни (физичком) злу. Са друге стране, Сатана јесте рањив и зато прибегава лукавству... Дакле није о томе реч.

Реч је о томе да Ева сматра како је Адам мање цени јер је настала из његовог ребра, дакле као друга. Занимљиво да се Милтон уопште не дотиче мита о Лилит, која је створена као "равноправна", из истог блата. Она је хероина прошловековног феминизма (овај век је заиста плач мајке божије), чак се помињало да је отерана због положаја у сексу који је преферирала...

Вратимо се Еви. С једне стране има ту оног женског "ти мени не верујеш". Чули смо то, зар не... Са друге она тежи за признањем. О борби за признање можете читати у Филозофији Конана Варварина нашег аутора Божидара Маслаћа. С том разликом што се он бави мушким стицањем признања, што се из наслова може видети. Женски начин борбе за признањем може се видети из Милтоновог дела, што се мене тиче... Можда има нека ауторка да се тиме бавила, ја то не знам а не бих имао ништа против да сазнам, али остајем скептичан према делима модерног психоанализирања.

Сатана иде помало на женску сујету, што је сасвим очекивано (и јопет делује модерно). Међутим, мени барем његови аргументи делују савршено рационално! Зар је спорно нешто у томе да се зна шта је добро а шта зло!? Видећемо ускоро са чиме такво сазнање може и мора бити повезано. Ева такве аргументе уз ласкања прихвата. Аргумент који змија истиче, а касније и Адам независно од ње (или њега, Сатане) јесте да змија није умрла иако је речено "умрећете". 

Дакле, Ева поједе плод, а касније и Адам кад му она понуди, из љубави, тј. да не би био од ње одвојен. У томе има и рационализације да ће можда проћи некажњено (као змија) или ће им Бог можда опростити, али то је сасвим јасно секундарно. Џордан Питерсон каже како је Ева постала пробуђена (освешћена), а како таква жена поред себе не може да трпи неосвешћеног мушкарца, било је нужно да и Адам куша плод са истог дрвета.

Оно што се из увода не види је Адамова спознаја шта значи познавање добра и зла. Он каже - добра које смо имали, и зла које ћемо 

искусити. Мој закључак је овакав: и да је тако, добро је што су тако изабрали! Да сам Бог прво бих им честитао, а онда бих рекао да ће свеједно морати умрети (не одмах, али у перспективи). Пожелео бих им добродошлицу у свет муке и борби. 

Рај је био златни кавез, а и кавез од злата је и даље - кавез. Како је лепо бити несвестан, дакле тиме и неодговоран. Као Елои (Времеплов) блажено несвесни да ће завршити као храна Морлоцима. Човек је, међутим, једина (или скоро једина) животиња свесна своје смртности. Смрт не само да је саставни део и чињеница живота, него без смрти афирмација живота (воље) није ни могућа. Могуће је само (вечно?) животарење у стању пасивности. Ако би имали "вечни живот", а ипак зависан од спољног ентитета, Бога (како га виде аврамске религије) или сутра можда технологије, заправо не бисмо ни живели. Имали бисмо оно што сам ја назвао (занимљиво, користећи библијску аналогију) ултимативно златно теле.

То је став према животу који сматрам афирмацијом воље (живота), насупрот негацији воље која је пут за који се определио Шопенхауер. Сложио сам се с Артуром око чињеница живота, али никако с његовим закључком о животу самом. Ту сам узео супротни став. Много ми је ближи Ниче и његов amor fati. Како се у периодима криза могу проверити филозофски ставови, то сам и ја урадио поводом актуелних догађаја. Тек смртност даје могућност одговорности. Или што би рекао Емил Сиоран - у Рају нема судбине.

У том смислу сматрам да је добро што су узели јабуке, али шта се после догодило? Они страсно воде љубав, чиме Милтон имплицитно (неизговорено) поставља везу између ероса и танатоса. И раније у рајском стању он је помињао да су уживали једно у другом и да у томе нема ништа ложе (алузија на пуритански морал?) али тек павши они могу и да згреше, што јесте неки синоним за кекс. Тек ту има страсти, правог уживања и онда главобоље која долази после.

У тој главобољи Адам увиђа шта су изгубили и шта значи оно познавање добра и зла (објаснио горе) и то му се не свиђа. Али он тад не завапи "чобане врати се", него оптужује Еву. Она му одговара контраоптужбама. И то је крај овог певања, такође невероватно ванвременски, тиме и увек актуелан. Ал' ниједно себе не оптуживаше, нит' се њином спору крај виђаше. И то је поента за крај - смртност, уопште ограниченост, значе одговорност али не по себи и прихватање одговорности. То је лекција која тек треба да се научи.

Иван Вукадиновић

Први део

Други део

Постнихилизам