Крах или крај "левице" у Србији

Parlament je gotovo potpuno desničarski, što je opasno jednako kao jednostranačje.
Dragan Ilić, TV manijak, beli vitez i jedan od Ivanovićeva "4 i po muškarca"

Статус: Волим да ничим неизазван дајем коментаре, па ево и „кратке“ анализе избора коју ми нико није тражио. Укратко – задовољан сам, а ево и зашто.

Прво, сама излазност. Власти могу да буду задовољне, мада није баш за славље (ствар избора). Тачно половина у условима страха од заразе… Бојкоташи, са друге стране, могу барем да се теше. Излазност је мања него на ранијим изборима, још ако је истина да има скоро пет одсто неважећих листића (могли су на то да позову гласаче, онда би се знало шта је „њихово“, а шта коронино).

Што се тиче резултата, да кренемо од „репова репова“, како рекоше на једној те-ве. Чедај се утврдио на статистичкој грешци, а придружио му се и Живковић. Њих двојица су водили ванредно стање 2003. Није далеко ни Веља – значи пеМзија. „1 од 5 милиона“ је добио мање него Левијатан. Бедин УДеС је добио скоро два и по пута мање него Метла ДСС-Јовановића. Заветници су добили скоро колико и Сергејов ПСГ који је сматран веома битним на неким медијима. Радикали јопет испод цензуса, време је Шешељу да се повуче и све препусти сину, па како се овај снађе… 

Суверенисти Радуловића и монархисти (што је занимљиво) су близу цензуса. Најзад једина „опозиција“ која ће ући у парламента – Шапић & Со. – десни центар по фазону нит смрди нит мирише, мада на речима против „признања Косова“, док је ЕУ видљиво изостајала из њихове кампање. Кад видимо ко је агилнији у бојкоташком делу опозиције, стичемо јасну слику.

Мислим да је то битно у дијалектичком смислу, јер даје властима неки сигнал које су теме људима у Србији битне, а које нису. То може да утиче на редослед потеза у будућности.

Е сад, да рашчистимо неке ствари. Прво, ако није довољно што сам левицу ставио под наводнике, нека послужи реакција једног ортодоксног комуњаре који је кад сам му рекао да је левичар (нисам мислио ништа лоше, говорио сам о старинској левици) рекао како је он комуниста, а "левица" му звучи педерски. Sapienti sat.

Друго, нисам писао блог "на вруће", хтео сам сачекати реакције у недељној штампи, која излази четвртком и сва је "либерална". Али ја не могу да читам свашта доста ми је "либерално" Vreme (бити либералан значи за слободу говора, а ви видите колико је на њиховим страницама могло да се каже, рецимо, да у Сребреници није био геноцид...). Једина јасна реакција на идеолошко профилирање на последњим изборима била је она цитирана на почетку. Остало су неки полукоментари које ћу поменути...

Најзад, у вези са последње две реченице статуса треба знати једно - апсолутна власт не постоји. То је оно што сам објаснио у једној фусноти свог дела Смрт Свима. Бог, ако постоји, има апсолутну власт, људи никада! Може се евентуално говорити о апсолутним овлашћењима, а да би их неко задржао (често и свој живот приде) мора добрано добро да балансира. Зато је битан "глас народа" макар дошао од догађаја (као избора) у веома чудним околностима и са ограниченим легитимитетом. Видећемо шта тај глас значи и чему води...

Е сад један пример из статуса, можда намерно одабран као најнебитнији. „1 од 5 милиона“ је добио мање него Левијатан. Када је изашло око три милиона људи, онај стари цензус од пет одсто је сто педесет хиљада, а нови деведесет хиљада. Статистичка грешка је тек неколико хиљада, па Чеда и Веља нису добили гласова ни колико су "сакупили" потписа. Кад то имамо у виду, разлика између ова два покрета је тек неколико хиљада. Зашто је то, макар симболички, битно!? 

Теме које су Левијатан (плус Џована) лансирали јесу пре свега мигранти, па онда обавезна вакцинација. Што наравно не значи да су се они једини тиме бавили, сматрам да су то много боље обрадили Радуловић и суверенисти. Али Радула није прихватљив ономе ко је гласао за Левијатан и обрнуто, и не само због личности. Са друге стране теме покрета „1 од 5 милиона“ су... Тешко да бих једноставно могао рећи али рецимо да је то она песма како нас тријес година зајебавају, па треба да дођу нови млади људи и да будемо најзад "нормална земља", као нека европска ваљда. Давно сам био у једној таквој странчици која је завршила изборе на статистичкој грешци, па знам колико је то погрешно. Али не треба заборавити да и поред типично "десно популарних" прокламованих ставова Валентине Рековић (ето, за разлику од неких запамтио сам јој име), рецимо о Косову, субвенцијама страном капиталу... подтекст те приче је како је европска демократија иза ћошка, е само да дамо глас правима.

Наравно лично сналажење у дискусији и оптужбе које се лепе нису од мале важности, а ја бар (просечно или мало натпросечно обавештен) не видех ниједан дуел или дебату (а било их је, сад колико су имале смисла...) на којима су били Билали или Џована, па да их нешто приупитају. Зато се Валентина нејако бранила од оптужби да су "Ђиласов подмладак" (па како онда веле да су три деценије лоше власти!?)... И ето "тајне успеха" Левијатана, били су намерно маргинализовани. Но биће да им је тема, иначе мање више "покривена" од стране још неколико листа - једноставно занимљивија. И видећемо зашто је то битно.

Вратимо се "либералном" Vremenu. Филип Шварм у уводнику углавном пише о спектакуларном неуспеху "лојалне опозиције", па и оне "праве" која је погрешила па изашла, а све помињући само оне "проевропске", што се фамозних деведесетих звало "демократска опозиција" (дочим су радикали били недемократска опозиција). Дакле, Бебин УДеС и Чеду с једне, те Живковића и Трифуновића с друге стране. Он помиње, али неће уопште да прича о онима за које вели да су monarhisti, antivakseri, ksenofobi, klijentisti... и шта већ наприча за њих. Само заборавља детаљчић - ти monarhisti, antivakseri, ksenofobi, klijentisti... добише скоро десет одсто гласова (четири листе), док сви ови "за Европу" једва да би заједно прешли овај скраћени цензус. Шта нам то говори о идејама, или барем темама, ако апстрахујемо људе?

Наравно, немогуће је да би све четири листе могле бити једна, али то су барем могли (и у Скупштину би ушли) ДЈБ-Суверенисти и ДСС-Метла (јес да звучи глупо!). Иначе нисам противник "техничких коалиција", што да се не прескочи цензус ако вам ставови нису баш супротни!? И зар немамо свашта већ у самом СНС-у који има персоне као што су Ана, Ђука Бизон, Зорана и концептуални умјетник Весић!? Ниђе везе, рекли би неки... Тачно је да Радуловић и Јовановић ("нови" ДСС) имају нешто другачије теме, али и у једној, довољно великој, странци различити људи "покривају" различите области. А камоли у коалицији... Једино (мада не небитно) у чему приметих да се разликују је што је Јовановић оправдавао ванредно стање због короне (макар ради одлагања избора), док је Радуловић од почетка против стављања брњице. Али да не образлажем, обојица су на свој начин у праву, а мислим да те сарадње није било из много тривијалнијих разлога. Уосталом, ДСС-у је Шапић нудио коалицију и мислим да знам зашто су то ови одбили...

Мој "рођак" Ђорђе се у свом тексту готово искључиво бави људима, који су се зајебали (наравно да није тако написао), при чему је најгори зајеб, како он цени, код оних који су били близу цензусу. Има ту нечега, вероватно су се тако осећали. Но неће ли баш те људе то навести да истрају (а двојица које сам навео истрајавају већ годинама), па буду паметнији у следећем извлачењу?! За разлику од Чеде и Живковића, досманлија које више нећемо гледати, сва је прилика.

Али, осим дневно-политички, глупо је тако гледати. Даћу свој пример. Ја сам гласао "за Радулу" јер ми је сличан америчким десничарима и покреће теме као што су мигранти, шта наша деца уче у школама, па чак и 5G. Није мала ствар, ценио сам, што он зна изблиза ту белосветску мафију, коју још зову deep state. Правио сам се да нисам чуо оно за "подршку Белом" (па шта!?) и то што имам у нејасном сећању како је поднео оставку у својој странци, па се враћао па су га напустили они што странку назваше СМС (може ли идиотскије!?), па шта ти ја знам... То све ми је било небитно. Не кажем да не би Радуловића кочило ако би кренуо да од Вучића узме власт, али далеко смо ми од узимања власти. Па чему онда уопште избори, што сам се цимао да на исте изађем?!

Како објасних горе ниједна, па ни Вучићева власт није апсолутна, неограничена. Вучић из ових избора може видети да ће му пре неко присрати због миграната, неке национално-популарне теме (рецимо Десанка), па чак и 5G, него зато што неко фамозно поглавље није отворено. Али, рекао би неко, па шта значи десетак одсто на изборима где је "у стварности" изашло добрано испод половине гласача. Погледајмо онда мало бојкот опозицију. Баш на тај дан су се остаци ДС-а буквално распали. Не зна се ко представља ту странку и око чега се свађају. Бринем се за њих, што би рекао Жика Тодоровић у оном филму... А то је најевропскија странка у тзв. Савезу за Србију. Онда ту су странке Ђиласа и Јеремића (баш ме мрзи да им памтим "имена" тј. скраћенице) којима је сва политика и стратегија да се Вучић саплете око Косова па да га они нападну "с десна". Или можда да се они јаве Европљанима ако им он постане непријатељ... Тамо идеологију једино имају Двери. И то није непримећено код многих "левичара". Истина, ублажили су они доста тога да би масама били прихватљиви, такође онај тзв. штрајк глађу беше жешћа испала. Али не заборавимо онај Бошкићев перформанс са чашама.

Не треба много објашњавати да СНС никакву идеологију нема, док је СПС ту занимљив случај... А шта је са дубинским осећајима? Ма колико неко био бот и он има неке ставове (од раније?) па можда их се сети онда кад пресуши прилив сендвича. То би се могло анализирати, ко је докон и стручан, а ја ћу само подсетити да је најјачи аплауз на једном говору Вучић добио када је изрекао (лапсус?!) "ми српски радикали".

Дакле, нема сумње да су "европске интеграције" пукле као тема, мада ће се још користити. Лажна обећања барем ништа не коштају. Нешто друго су права вазда угрожених мањина, укључујући ту и неке апстрактне жене, које не би биле мањина, ал' кад би се стварно о женама мислило. Ту су већ моћни лобији у игри, а доста тога је постало политички коректно у медијима, што значи да ће дуго тако и остати. Онда и политичари "морају" тако политички коректно. Биће ту још доста левичарског празноговора.

И ту би причи био крај да није пукла заташкавана епидемија, буквално дан после избора, и то је урадио великоопозициони БИРН (или тако нешто) и нико не може да ме убеди да је то било случајно баш дан после избора - јер можда нису смели на сам дан или раније, а овако свеједно служе агенди. Кад су животи у опасности (што стварно што намерно, пландемијски наметнуто) онда се јел' те не бавимо идеологијом. Добро де, ипак ћемо се бавити демократијом, тј. тиме како исте у Србији више нема...

Пааа питао сам ја Руне шта ће бити са Србијом "после короне". Да одмах будем јасан мислио сам на карантин и тадашње ванредно стање. За овај вирус и нема неког "после". Читања ионако углавном вреде до три месеца, па некако се то време поклопило са овим изборима. Руна десно, која означава будућност или исход је обрнути Лагуз, дакле ова удица... Тумачење је било вероватно нам се неће испрва свидети шта ћемо сазнати о себи. (За сад да апстрахујемо оно да је тајна можда буквално испод воде - Дунава). Како се то уклапа у ову ситуацију?

Сведоци смо великог пада поверења у фамозну Струку, и то не само у оне у Кризном штабу, него цело Министарство здравља, дакле докторе или здравствени систем. Људима се више не може веровати ни стручно, ни чисто људски. То је пропорционално положају у систему здравства. Личном доктору, или неком коме се морамо обратити, се често још може веровати, да ће урадити шта може или ако не може рећи ситуација таква-и-таква. Већ управницима здравствених установа А-А! Но и ти доктори на нижем нивоу неће иступити у јавности са конкретним проблемима (мада су се неки јављали као заштићени сведоци, што је већ посебна прича). Не кажем да треба да изигравају хероје, само кажем каква је ситуација...

У таквој ситуацији не може бити ни говора о солидарности са непознатим људима. Председник је на почетку кризе рекао да нема више с од "европске солидарности" (наравно да ће он своје речи заборавити чим му буде одговарало). Биће да нема ништа од солидарности ни међу нама, и то не само оне левичарске или "левичарске". Нема ни грађанске солидарности (и ту не мислим на данашње грађанисте, него на оно што се сматрало грађанима пре рецимо сто година).

У таквој ситуцији људи, народ, сви ми, мораћемо се некако снаћи. А што би рекао Велики Мао - кад дувају ветрови не треба градити заклоне него ветрењаче.

Иван Вукадиновић

п.с. Кога занима може да види ко су то реформски телетабиси и како сам их раније рокао.