Ја и "изгубљени циљ" Конфедерације

Што је више клевета и лажи Југ нам је милији и дражи, мислио сам док сам гледао урадак једног црнцољупца, како смо то знали рећи кад сам био нешто млађи (данас постоје разни изрази за ту политички коректну булументу). Он се посебно острвио на филм Богови и генерали (Gods and Generals), али је у својој критици био доста шири, све са покушајима да се буде духовит, односно занимљив (цитирање Монти Пајтона). Тако је и мене навео на много шира размишљања од тог филма.

Кључни аргумент овог лика заправо има смисла. Десничари се крију иза приче да се Југ није отцепио због ропства, него због права држава. Негирање те приче је чак таутолошко јер може се поставити питање која су то права била. Одговор би био да су то права на држање робова (сматрани приватном својином), па је случај тиме затворен. Треба имати у виду да непосредан повод за рат није била нека намера Линколна да ропство укине него протекционистички закон који је потписао његов претходник. Али је тај закон имао такође везе са ропством (његовим економским последицама по белце) на шта ћемо се вратити...

У суштини, само неко површан би могао рећи да разлог за стварање Конфедерације и покушај цепања Уније није било ропство. Он може бити површан просто јер га та тема не занима осим површински (у већини случајева), или можда нема веће когнитивне способности. Али треба имати у виду да људи јесу често површни кад гледају филмове, па и кад читају књиге, баве се уметношћу, јер циљ тих ствари није ширење неких академских знања, или шта-га-знам "критичког мишљења", него забава, чак бег од сиве стварности. Ескапизам, што је сасвим легитимно.

Неки десничар, који је нешто дубље у тој причи, могао би изрећи став да отцепљење није било због ропства дискретно намигујући... Што се иначе дешава око неких других питања. Као рецимо оно пријатељ ми је координатор Златне Зоре за Лефкаду. Тако да је аутор оног урадка провалио "велику лаж", што му је вероватно било много тешко. Али је зато заборавио на много већу истину, о којој ћемо сада нешто рећи.

Та истина је да су Америку (Сједињене Државе) створили белци оружјем. Они су силом протерали црвене (Индијанце) и довели црне (Афроамериканце), такође силом да раде за њих. Без те силе тамо би сад биле углавном шуме и ливаде. То је просто истина, и амерички белац који има проблем с тим, највећи проблем има са самим собом. Да се послужим речником "браће", он је издао своју кожу.

Такав се може спустити само на ниво политички коректне кукњаве и "исправљања неправди", заборављајући да у непролазној слави Конфедерације ипак има много више од пуке одбране ропства (због које је иста настала). Да има нешто више описао је сам аутор, али у свом клипу о једном другом филму где бившег конфедералног борца игра Клинт Иствуд. Реч је о самом искуству пораза, које тај младац као може разумети, али га везује искључиво за америчке десничаре, и неке Јужњаке који се и сто година касније нису мирили са поразом. 

Но реч је о много ширем феномену, о чему би могли посведочити и Срби, тј. ми. Није случајно Драгојевић ту заставу ставио на тенк српских добровољаца у филму (иначе одлично урађеном) у којем је хтео да нас представи као дебиле. Заиста, рационално и помало површно посматрано, сваки Србин је имао разлога да мисли како би боље било да данас имамо две међусобно завађене америчке државе, него једну моћну. Бавили би се сами собом, а не остатком света, којим би владала Мајка Русија. 

Мало дубље посматрање је како је Југ прва жртва америчког империјализма (што иначе није тачно, прва жртва је био Мексико, ако не рачунамо Индијанце, који су били жртве и пре и после...). Ово нас већ приближава неком универзалном значају Конфедерације, који де факто постоји. Да није тако не би биле популарне толико алтернативне историје у којима Југ побеђује (једна моја је у роману Свет Агарте).

Много универзалнија је идеја племенитог губитника. Било је више таквих случајева кроз историју, што је Драгоша Калајића навело на мисао да историју одређују и губитници. Рецимо у роману Јеретици Агарте, ја се бавим једним од таквих губитника, римским царем Јулијаном, кога су хришћани звали Апостата. Један делова романа зове се Јулијанови Отпадници. Понекад такви губитници буду чак они који су добили рат, рецимо шпански националисти, који су остали без своје химне (између осталог)...

Али није свако ко је изгубио рат постао популаран, нити сви робовласници који су остали без своје "имовине", уопште "привилеговане групе" (каквим либтарди сматрају Јужњаке) које су изгубиле своја права. Како је амерички Југ остао међу том не много великом групом запамћених губитника, биће да је и сам имао неки свој шмек.

Да би развејао све "илузије", чијег је успеха и сам свестан, малац је повукао јак потез. Уз слику и име (заборавио) конфедералног званичника он ће цитирати његово умовање како су претходне владе грешиле у претпоставци једнакости раса, али нова влада просто зна да расе нису једнаке... У позадини иде мрачна музика, нешто као она Дарта Вејдера, али ипак не та, било би превише очигледно. Па да кажемо нешто о томе.

Наравно да расе нису једнаке. У статистици иначе постоји нешто што се зове дискриминаторна анализа (занимљивог ли назива) која се бави баш тиме да утврди да ли се чланови две групе, означене неким идентификатором, међусобно разликују. Ако би уместо контроверзног појма расе или боје коже за идентичне припаднике узели два другачија идентификатора (класификатора), рецимо да имају различити чеп за хендикеп, или да носе различите шешире, а све остало да је исто, лако бисмо доказали како се припадници двеју група статистички разликују. Разликују се по својим спортским резултатима, по IQ, имовинском статусу и којечему другом. Аналитичари великих података могу да их разликују по реакцијама на фејсу...

Расе су велике статистичке категорије. Њихови припадници су одрастали у различитим условима средине, и своје различите особине преносе неко време, како видимо и вековима, и када живе "заједно", тј. једни поред других. Ми не можемо ни код појединца рећи колико је рецимо његова интелигенција последица гена, а колико одгоја. Није изолован јединствени ген интелигенције (међутим није изолован ни ген хомосексуалности, па се либтарди убише од доказивања како је то баш увек наследно, односно урођено). Али мимо гена или одгајања има нешто што просто преноси ове разлике и сад ћемо механизам објаснити.

Рецимо да ратници на коњима бану међу сељане на пољима пиринча. Зна се какав је могао бити исход таквог судара. Слично важи и ако група која има лукове и стреле сретне ону са барутним оружјем. Једни ће владати другима, тај положај биће неједнак. Неједнакост ће се даље преносити јер постоји нешто што се зове приватна својина (и њено наслеђивање). И то ће тако трајати све до неке асимилације прве групе у другу (ако је малобројна и много се не разликује) или док неко трећи једноставно не завлада једнима и другима и тако преокрене или анулира њихове разлике. Наравно да се ово друго десило на америчком Југу (али у фазама), коме су белци са Севера укинули ропство. Тек сто година касније су акције црних милитаната, као што је био Малколм Х имале неки значај...

Најзад, рецимо неку о ропству. Треба имати у виду да је (за разлику од феудализма), робовласнички однос савршено легалан. Да није тако не би правни систем Римског Царства (римско право) и данас сматран за некакву основу јуриспруденције, што је у великој мери и устав и систем Сједињених Држава, у највећој мери настао још док су црнци били робови. 

Робовласнички однос се у великој мери заснива на златном новцу, што наравно важи и за капиталистички систем, уопште системе у којима радна снага неометано тече (било да је само тело у којем је та снага нечија имовина или "неотуђиво" право човека у том телу који га за надницу продаје). Ако је на дођем ти (кредитни новац), онда ће сама тела бити везана за друге елементе производног процеса, пре свега за земљу. Ово треба имати у виду с обзиром да је амерички долар, као основа модерног монетарног система изгубио сваку златну подлогу још 1971. и од онда је то кредитни новац, који реално не постоји и којим се на разне начине манипулише.

Вратимо се ропству у самој Америци, јер то је занимљива прича, која вам вероватно није испричана. Често се говори како су Оснивачи (сви осим једног) били робовласници, те би нам то требало доста тога рећи о Сједињеним Државама. Ропство је било имплицитно легализовано као право приватне својине (зато рекох горе да је то строго легални однос), знало се такође да не може сваки човек тек тако постати нечија својина, већ само црнац, што је касније додатно прецизирано, односно сужено, забраном увоза робова (прекоморске трговине робовима). Колико знам, постојање или забрана постојања црних робова тада нису директно поменути у уставу Сједињених Држава. 

Заправо, сматрало се да је реч о застарелој институцији која ће сама одумрети, али у њу није дирано због имовинских права. Јер имати робове тада се није било много исплативо, они су радили на дувану и још неким културама (говорим о Сједињеним Државама, у тропскијој клими кључна је била шећерна трска)... Иронија (и то не баш мала) је да је ропство добило на значају једним производом индустријске револуције. Реч је о разбоју који је рад са балама памука учинио много лакшим, тиме дигао тражњу, а онда и његову цену у небеса. Робовласници се окренуше плантажама памука...

У таквим условима настао је тзв. јужњачки начин живота, који је и данас понекад романтизован, ма колико се разне антифе и остали либтарди ужасавали. И не само он, него и све већи отпор ропству. Тај отпор је у најмањој мери долазио од самих робова (црнаца), а тек је у нешто мало већој мери долазио од белих идеалиста, аболициониста, углавном људи инспирисаних својим тумачењем хришћанства.

Отпор је дошао од белаца са Севера, који су основали Републиканску партију, чији је члан био Абрахам Линколн (иначе добио 1860. само 40 одсто гласова у целим Сједињеним Државама). И у званичној (или чешће причаној) историји знамо доста о економској угрожености коју су осећали бели фармери Севера који нису могли да издрже конкуренцију робовласничких фарми (латифундија) Југа. Само је тај осећај угрожености могао да изазове дивљачку мржњу која је ескалирала грађанским ратом. 

Међутим, кључни су били индустријалци Севера. Аутор филма Богови и генерали зато не греши много кад намеће стереотип по којем северњачки официри само пију виски и пуше томпусе. Капиталисти Севера су у политичком смислу наметнули страхове (међу белцима) да ће робовласници Југа све покуповати и претворити Сједињене Државе у хунту какве су тад биле у Јужној Америци. На таквим страховима су нарастали републиканци. У економском смислу они су деловали протекционистичким законом који је жестоко погодио јужне државе. Овај акт је претходио самом чину отцепљења, што је данас аргумент некима да се Југ није отцепио због ропства, него права држава (види Стефан Молину).

Дакле, рат је јесте избио због ропства, али не због неког моралног осећаја белаца-Јенкија да га укину, него зато што је оно сметало њиховим економским и политичким интересима. С тим у вези занимљив пут републиканске, такође и демократске партије постаје много јаснији. Индустријалци Севера нису давали много на права црнаца с Југа, они су их могли или не подржавати, зависи како им се исплатило. Демократе су се бавиле правима поражених белаца Југа, такође и католика и сиромашнијих белаца уопште. Црнци нису имали за кога да гласају, а често нису ни могли све до сто година од свог формалног ослобођења.

Тек је Линдон Џонсон (демократа с Југа, наследник Кенедија, лик који је палио и жарио по Вијетнаму, такође сасвим могуће да је стајао иза убиства свог претходника Џ.Ф.К.) агресивније кренуо ка укидању сегрегације, чиме је демократама створио непријатеље на Југу, али такође нове гласаче - прво црнце, после и хиспаносе уз неке изузетке. На изборима на којима је Никсон победио први пут да је већи успех имала тзв. трећа партија, у том случају побуњени демократи Југа. Од седамдесетих ови гласови ће прећи републиканцима, где ће се прикључити фамозној средњој класи из предграђа, индустријалцима, а од Трампа и уопште белој радничкој класи. Демократе ће окупљати разне обојене, феминисткиње, образоване беле либерале (само у Америци либерали су за већу државну интервенцију), естрадну елиту и сл... 

Овим су Конфедерација и ропство у Америци уопште стављени у најшири могући контекст, односно колико је било могуће потписнику ових редова. Уосталом, иако је филм Богови и генерали, односно критика тог филма био неки окидач, њему (тј. мени) се много више свиђа филм Рађање нације из 1915. године.

Иван Вукадиновић